Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše Marko Slavković

Supružnici Jelka i Jozo Banjanac, iz Kršne kod Bogutovca, u Prvi svetski rat istog dana poslali su svih sedam sinova, od  kojih su ,,pretekla“ samo trojica, a roditelje je ubila tuga

Ko zna da li bi ova stravična priča ikada bila ispričana, da nije bilo Milenka i Zdravka Banjanca, potomaka ljudi o kojima je reč. Preciznije, pitanje je da li bi se o njima uopšte znalo, da nije bilo Mila Banjanca, profesora i travara, koji mi je ukazao na neverovatnu sudbinu  porodice Joza i Jelke Banjanac.

Milenko je sin Ljubomirov, a Ljubomir je jedan od sedmorice rodjene braće, koji su istog dana, u isto vreme, otišli na front, i jedan je od trojice braće, koji su se živi vratili iz Prvog svetskog rata. Milija je drugi od trojice preživele braće i ima unuka Zdravka. Treći preživeli brat, Novica, otišao je u Progorelicu, ''na miraz...“

* *

U kući, više brvnari, u zaseoku Kršna, iznad Bogutovca, u kojoj su rođena  braća: Ljubomir, Milija, Novica, Svetozar, Milun, Milomir i Vlajo, odavno više niko ne živi. Ruinirana je i sklona padu. Pored  njihove kuće, nova zgrada, sa strujom, vodom i telefonom. Tu kuću je sazidao, i u njoj živi, Zdravko sa porodicom, inače unuk Milijin. Kod njega smo se našli i počastili. S obzirom da je Zdravko domaćin, da je mlađi, i da je bolje upamtio šta je rodbina o tome prenosila iz godine u godinu, prvi je počeo priču:

- Moj otac, Miloš Banjanac, živeo je ovde, u Kršnoj, sa svojim ocem Milijom, mojim dedom, sve do Drugog svetskog rata. Deda Milija je bio borac u Prvom svetskom ratu, a moj otac Miloš, borac u Drugom svetskom ratu. Deda Milija je umro, nekako, kad mi je otac pošao u rat, 1941. godine. Ubrzo za njim, umrla mi je i baba. Oboje su se u životu mučili, podižući petoro dece. Moj otac, Miloš, bio je, inače, predsednik opštine Bogutovac i mnogo je pomagao narodu, jer je svuda bila velika sirotinja. Umro je u 88. godini, kad je, kao i pre toga, peške pošao u Bogutovačku Banju. Na putu ga je i stigla smrt... Na mestu gde je preminuo i sada postoji spomen- obeležje.

A u grobu deda Milije, kad smo pre dvadesetak godina podizali mermernu ploču...našli smo rukom pisano pismo, kao da je na stranom jeziku. Napisano je na masnom papiru, pa ni posle toliko godina od njegove sahrane nije oštećeno. Čak ni slova nisu izbledela. Možda još nije uništeno, pa bi bilo interesantno da se protumači šta je u njemu napisano. Ali, sada je teško podići mermernu ploču. Probali smo...- završio je svoju priču Zdravko Banjanac.

Priča Milenka Banjanca dvostruko je zanimljiva, pre svega - teška. Ne samo zbog oca Ljubomira, već i zato što je njegova lična sudbina dirljiva do neverovatnosti.

Milenko je rođen 1927. godine. Mladost je proveo, uglavnom, čuvajući stoku, sve do zime 1944. godine, kada je mobilisan u partizane. Našao se na Sremskom frontu i tu je, bez zamene na položaju, bio duže od dva meseca. Zatim je ,,seljakan“: u Šabac, pa u Bosnu, pa iz Bosne ponovo u Šabac, ali dalje nije mogao. Noge su mu bile toliko promrzle da su morali da ga odvedu u bolnicu, gde je ostao duže od mesec i po dana. Posle toga, iako mu je stanje bilo loše, vraćen je u jedinicu, u Bosnu. Tamo se potvrdilo da nije izlečen, jer više nije mogao ni da stoji, a kamoli da korača. I kako bi, kad je potpuno bos prepešačio punih 56 kilometara, od Srema do Šapca!  A februar mesec, sneg do kolena, mraz, sve se ledi... Lečio se u brigadnim i divizijskim bolnicama, pa su ga, kao nesposobnog za borbu, poslali kući. Iako bez ijednog nokta na na prstima obe noge, jer su otpali zbog promrzline, on je, ipak, vojni rok doslužio u Peći 1947. godine. Po povratku, oženio se i radio je sve najteže fizičke poslove samo da bi sačuvao i održao porodicu.

Govoreći o svom ocu Ljubomiru, Milenko, zapravo, priča  priču koja je istorija, drama, tuga, nezaborav. Sada, nažalost, samo podatak.

- Kada je 1914. godine bila mobilizacija, moj pokojni deda Jozo i baba Jelka, u jednom danu ispratili su svih sedam sinova u rat. Krenuli su istog dana, u isto vreme, jedan za drugim, kao u koloni, sa platnenom torbom o ramenu, u kojoj je bila pogača, parče sira, parče slanine, glavica belog i crnog luka, grumen soli i – čokanj ljute rakije, za ne daj Bože, rane da se leče. Od sedmorice braće, eto, trojica su preživela: moj otac Ljubomir i stričevi Milija i Novica.

Još dva strica ostavila su kosti negde u Grčkoj. Priča se da su im imena uklesana zajedno sa poginulima u Solunu, a o još dvojici ne zna se gde su poginuli. Nema im groba. Pre toga, kad su braća pošla u rat, deda Jozo i baba Jelka su se držali hrabro. Kažu da suzu nisu pustili, jer bi to, kako se verovalo, slutilo zlo. Međutim, sedmog dana od njihovog odlaska u rat, otac Jozo je umro od tuge za sinovima, a majka Jelka se, malo kasnije, obesila, takođe od tuge za sinovima- sa neskrivenim žaljenjem naglašava Milenko, i završava:

- Moj otac Ljubomir je iz rata došao sa osamnaest rana. Umro je u 73. Godini, a majka je živela deceniju duže. Milija je, takodje, umro prirodnom smrću, u dubokoj starosti, kao i Novica.

Tako je bilo, tako je i priča ostala. Do danas, samo u porodici Banjanac, među potomcima. A od danas...

                                                                                    Marko Slavković

 

 

 

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

1 Comments

  • Gost - Novica Banjanac

    Gost - Novica Banjanac

    Ovo je lepa i istinita priča o našim precima, a na nama, njihovim potomcima, je da je ne zaboravimo i sačuvamo kao deo naših identiteta. Hvala autoru što je na ovaj način doprineo da se ovakva priča otrgne od zaborava.
    • Ime: Novica Banjanac