Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

29. maj 2017.

Ovo nije klasičan IN MEMORIAM za prerano preminulog Kraljevčanina, u duši i srcu, Zorana Milojčevića Čombeta; ovo je dokaz da ima ljudi koji druge umeju da povrede samo jednom – onda kada umru

Takve stvari se ne planiraju, o njima se samo govori uz obavezno „ako i kad to jednom bude“... Zoran Milojčević Čombe je planirao da živi, nije planirao da umre, ali se znalo za njegovu želju da bude ispraćen muzikom. Mnogo ljudi koji su osećali kao da im je, njegovim odlaskom, otkinut deo njih samih, došlo je da ga isprati. Umesto teških emocija koje sa sahrane obično dugo nosimo u sebi, verujem da će se svako od tih ljudi zauvek sećati da su za Zoranov kraj ovozemaljskog života sa suzama u očima, ali punog srca, na groblju - slušali muziku. I niko ne bi mogao da kaže da joj tu – mesto bilo nije. Zato što jeste. Zato što je Zoranov život bio muzika, zato što je Zoran sam bio muzika.

Kad smo jednom pričali kako bi, možda, trebalo da za čitaoce portala Krug uradimo tekst o njemu, oboje smo mislili da za to ima vremena, zato što je „muzika umetnost koja je najbliža suzama i sećanju“, a mi smo tada verovali da su i sećanja, i suze još daleko. Dovoljno nam je bilo što je bila tu muzika, a mene lično kočio je i osećaj da ne možeš legendu za života legendom nazvati. Iako sam znala da to jeste. Znam da je znao i on. Isto kao što sada znam da će ove suze moći da stanu tek kada ceo ovaj tekst izađe iz mene.

Ako ga pamtite samo po sviranju na nežnom instrumentu, kakav je usna harmonika kojoj je posvetio više od polovine svog života (svirao ju je 37 godina), treba da znate i za prvi deo njegove zanimljive biografije, muzičke karijere  i nezaboravne mladosti koju je u Kraljevu i on obojio svojim postojanjem

Ljude je stalno zanimalo otkuda mu nadimak Čombe.

- Moje prezime, znate, nije bilo baš zgodno da se od njega izvede neki nadimak, pa su me u osnovnoj školi zvali Milojko ili Miljojko. Nadimak Čombe je iz doba kraljevačke grupe „Bezimeni“. U grupi „Purpurne duge“, gde je solo gitaru svirao sada pokojni Zoran Čombe pevali su Šicko i Vučko. Kad su oni prešli u „Bezimene“, gde sam solo gitaru svirao ja, oni su izvukli neku paralelu i tako sam dobio nadimak. Većina me zna samo po nadimku, kakav su u serijama tog vremena nosili neki problematični likovi. Da sam ja birao nadimak, sebe bih, verovatno, zvao „Lepi“ – šalio se Čombe.

Rođen je u Kraljevu 24. avgusta 1953. godine. Radni vek pre odlaska u invalidsku penziju, u koju su ga oterali problemi sa srcem, proveo je u „Pošti“, ali je njegov život bila muzika. Ulazak u taj svet dogodio se u tinejdžerskim godinama sa kraljevačkom grupom „Bezimeni“.

- Muzika je bila fini način da pokažeš i dokažeš sebe, ali je kod mene bila jača sama ljubav prema muzici. Nisam mogao nikada u životu da se odvojim od nje, niti sam uživanje u njoj mogao i želeo da komercijalizujem – prepričavao je Čombe.

Njega je, zaista, čitavog života, muzika bila „uzela pod svoje“, kako je često govorio: Jer, prvi nastup sa „Bezimenima“ imao je krajem 1969. godine, sa tek navršenih 16 godina. Takođe rano preminuli Laza Ristovski (svirao je saksofon) bio je član „Bezimenih“, od kojih je jedini sačuvani i zabeleženi snimak kompozicija „Maštarenje“. Taj snimak je Radio Beograd objavo na kompilacijskoj ploči emisije Prvog programa „Veče uz radio“. http://www.fil.bg.ac.rs/mmd_27/mmd_2015/bend.php?x=1109

- Tada nije bilo jednostavno doći do električne gitare, niti je bilo jeftino. Moja prva gitara bila je Melodija – Mengeš električna gitara, najjeftinija i najgora od tri modela koji su tada proizvođeni. Naravno, i ona je bila kupljena na kredit. Dogodilo se da nam instrumente ukradu, pa sam onda kupio nešto ozbiljniju gitaru. To danas deluje nezamislivo klincima koji ne žele ni da počnu da sviraju ako nemaju brendiranu gitaru – prepričavao je.

Pojačala su se tada pravila od radio-prijemnika, a samo srećnici su imali gramofone. Mnogi su od akustičnih gitara pravili električne, jer im je bilo važno da dobiji taj zvuk. Na Radio Beogradu mladi nisu propuštali omiljenu emisiju „Mala prodavnica ploča“, a sve u želji da čuju taj „iskonski ton gitare“ i najnovije rok hitove.

U nekadašnjem kraljevačkom Domu društvenih organizacija počela je u to vreme da radi i Škola gitare koju je držao čovek našeg porekla po nadimku Čiča, koji je ranije živeo u Argentini. „Bezimeni“ su najčešće nastupali na igrankama u Kraljevu.

Tada nisu postojali kafići, a kafane su bile zabranjene za srednjoškolce. Mladi su voleli tu vrstu muzike, ali je u medijima nije bilo. Nije bilo interneta, društvemih mreža, na televiziji je postojala jedna emisija posvećena toj muzici, na radiju tri-četiri. Zato su mladi ljudii, da bi mogli da čuju tu vrstu muzike, rado dolazili na igranke u holu sadašnjeg Doma vojske Srbije u Kraljevu.

- „Bezimeni“ nisu bili grupa koja je zadužila jugoslovenski rokenrol, ali su nas zbog mladosti i iskrenosti sa kojom smo svirali svi voleli, a mi smo se trudili da sviramo najbolje što smo umeli i publici vraćali kvalitetom, pa smo 1974. godine bili učesnici velikog rok spektakla u Hali sportova na Novom Beogradu, gde smo uz najpoznatije grupe tog doba pred oko 5.000 ljudi doživeli ovacije – pričao je Čombe.

Zoran Milojčević Čombe je, koliko je poznato, bio jedini muzičar u Kraljevu koji je svirao usnu harmoniku. Uz pomoć svojih prijatelja iz sveta muzike, pre nekoliko godina objavio je i svoj prvi CD „Na kraju – početak“, na kojem se nalazi 13 kompozicija koje je sam napisao.

- Uvek sam bio u muzici, ali sam to bio na teži način. Nikada nisam mogao da je pretvorim u izvor prihoda zanemarujući pri tome kako sam došao do tih para. Doživeo bih kao izdaju sebe da sam to radio. I ranije sam imao pokušaje i neke amaterske CD-ove, ali sam 2013. godine poželeo i da komponujem. Krenuo sam 15. januara, a pet meseci kasnije imao sam 13 kompozicija i tek sam onda „ušao u mašinu“. Znao sam da to treba snimiti i uobličiti da sve bude kako treba, a to je bio teži deo posla – govorio je Čombe.

Za snimanje ploče nije imao novca, ali su mu pomogli prijatelji: Saša Filipović, profesor u kraljevačkoj Muzičkoj školi i Sašin kum Paul Madžarević. Sve je urađeno na prijateljskoj osnovi, a Čombe je bio presrećan načinom na koji je sve to urađeno i krajnjim proizvodom:

- Zadovoljan sam što sam ja zadovoljan, zadovoljniji nego da ja nisam zadovoljan, a da drugi jesu. Kako će to da prođe, videćemo. Verujem da nešto što vredi nađe svoj put, pa makar i samo. Pitanje je koliko će to da traje i da li ćemo mi biti tu da to vidimo, ali mislim da će to delo živeti – gotovo proročanski zvučale su njegove reči.

Na YouTube kanalu Zorana Milojčevića možete da poslušate više od 60 njegovih obrada svetskih i domaćih hitova, ali i kompozicije koje je sam komponovao. Broj pregleda na većini numera, nažalost, počeo je da raste tek u danu njegove smrti. Kao da nismo bili svesni muzičke veličine svog sugrađanina čiji smo savremenici bili.  

Oprostite zbog nekih ličnih momenata na kraju ovog teksta, ali – ja sam to znala, slušala, divila se, podržavala i dok je Čombe hodao našom planetom. Mnogo mi je značilo što mu je bilo važno i moje mišljenje, što je sa svojima, delio sa mnom i mojom porodicom divne trenutke, pričao o stvarima iz prošlosti koje nikada ne bismo saznali da nismo imali sreću da ga imamo za prijatelja. Moja deca su ga, dok su još bila sasvim mala, zvala najboljim drugom, jer klinci najbolje osećaju čistoću nečije duše. Zvao me je najboljom drugaricom, ali me je besomučno kritikovao i samo ponekad hvalio. Umeo je da kaže da me voli, a ja mu nisam na isti način uzvraćala. Prosto, moje reči su nekako "krute". Sada želim da verujem da je znao i ono što nisam umela da kažem. Ustvari, sigurna sam da jeste znao.

I posle dva teška srčana udara, znam da je planirao da živi, želeo je da to bude bar dok ne završi sve što je zamislio, bar toliko da unuk Srđan zapamti koliko je posebnog dedu po ocu imao. Zapamtiće ga Srđan koji ima samo godinu i po dana i ovako, jer su geni već odradili svoje, pa se čini da je već sada nepovratno „zaražen“ dobrom muzikom, ali – bilo bi divno da su imali priliku da i u predstojećim godinama dele svoje zajedničke trenutke. Ako Čombetovoj porodici, supruzi Nadi sa kojom je proveo pola veka (skoro 38 godina bili su u braku, a zabavljali su se 12), sinu Žarku kojem je, svi to znaju, bio više od roditelja, ako njima i Zoranovoj majci Vemiji ima utehe, onda su to sećanja na sve te divne, prošle zajedničke dane.

Moje poznanstvo sa tim divnim čovekom datira iz godina kada je na radiju (neke sam, a neke u paru sa Aleksandrom Pantelićem i Alenom Kneževićem) vodio emisije koje su se kasnije dugo prepričavale. Bio je duhovit, spontan i iskren, a publika je to uvek umela da ceni, pa se dešavalo da ga i desetak godina nakon što su emisije prestale da postoje, ljudi u gradu prepoznaju reagujući na glas koji su zauvek zapamtili. Danas znam da su ga zapamtili po emociji koju su osećali dok su ga slušali. Tako ga pamtim i ja.

Jedan od svetskih stručnjaka za emotivnu inteligenciju na svojim predavanjima često govori kako je značaj emocija shvatio još kada je prvi put napravio anketu među decom koju je pitao: „Šta je najlepše što vam se dogodilo?“ Deca su uglavnom govorila kako je to „vrištanje sa tatom dok su gacali po bari“, „ludovanje sa mamom na plaži“ ili „divan osećaj kad svi u kolima pevaju dok putuju na more“. Nijedno dete nije reklo da su to trenuci kada su na poklon dobili skupe igračke.

U danu Čombetove smrti, koliko god da mi je bilo teško, shvatila sam da je svakome od svojih prijatelja – ostavio baš to za uspomenu: sećanje na trenutke koji su bili divni zato što je on takve emocije u nama budio. Zato je bilo normalno da se na groblju, dok on odlazi na svoje poslednje putovanje čuje „Stani, stani, Ibar vodo“, (želim da verujem da je u tim trenucima i reka stala). Koliko god njegovom prijatelju Aleksandru Tomoviću Tomketu bilo teško da uoči samog pokopa otpeva „Unchain my heart“, ta pesma i emocija zauvek su, osim u srcima ljudi sa Čombetovim žigom, ostale i na tom mestu i sad ćarlijaju Barutanom na kojoj je sada samo Čombetovo krhko telo. Njegov duh, vedar i živ, ostaće zauvek da bdi nad Kraljevom. Sigurna sam da će i na onom svetu on naći način da zabavi druge, da će te divne melodije opet imati ko da sluša i voli.

- Možda Čombeta, veselog, nasmejanog i zaljubljenog u ljudski rod,  samo više nećemo sretati na kraljevačkim ulicama, ali njegov duh je zauvek ostao tu oko Milutina, ako ga potražite, uvek ćete moći da ga nađete – parafrazirala sam reči Milomira Nedeljkovića, kraljevačkog glumca koji se, u ime svih nas, oprostio od Čombeta.

U ime svih koji su voleli Čombeta, na ovom mestu obećavam da nećemo dozvoliti da njegovo ime i delo budu zaboravljeni. Vreme će ojačati naše sećanje i volju. Tišina je put koji će nam pokazati pravi način da to uradimo“, rekao je juče jedan Čombetov prijatelj. Da, sad nam je tišina potrebna, zato što se ljudi poštuju rečima, a vole ćutanjem. I zato što ćemo u toj tišini bolje umeti da čujemo i razumemo Čombetovu muziku, Mnoge nam je znakove kroz nju ostavio. Nadam se da ćemo znati da ih sledimo.

I zato, putuj, Čombe, skinuli smo okove s tvog srca. Ti u našim srcima ostaješ zauvek! I zapamti – i na kraju ima početak! Ti si se prvi setio.

 

                                M. M. D.

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

4 Comments

  • Gost - Dragan Vukadinović

    Gost - Dragan Vukadinović

    Marina, sve što si napisala kao da sam i sam rekao. Evo i sada, kada ovo pišem, ne mogu da zadržim suze.
    • Ime: Dragan Vukadinović
    • Gost - Marina

      Gost - Marina

      Jednom ćemo se Čombeta svi sećati samo sa osmehom na licu, bez suza, onako kako bi on želeo...
      • Ime: Marina
  • Gost - Petar Igov

    Gost - Petar Igov

    Hvala Marina na divnom tekstu.
    Mislim da svi koji smo ga ispratili juče, možemo da potpišemo svaku Vašu reč.
    Hvala Čombetu za sve...
    • Ime: Petar Igov
    • Gost - Marina Dabić

      Gost - Marina Dabić

      Hvala Vama, Petre, jer mi je je ovo što ste napisali zaista važno. Imam nameru da o Čombetu napravim i emisiju u kojoj bi o njemu govorili njegovi prijatelji, ali o tom - potom... Računam i na Vas...
      • Ime: Marina Dabić