Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

19. septembar 2020.

Ova ptica, u Srbiji sa staništem u kanjonu Uvca, po cenu života neće pojesti ništa živo; hrani se isključivo leševima životinja, sprečavajući mnoge zaraze, a kad odabere jednog partnera to bude – za čitav život

Tri akumulaciona jezera: Uvačko ili Sjeničko, Zlatarsko ili Kokin Brod i Radoinjsko. jezera koja se nalaze u slivu reke Uvac predstavljaju najmlađu od svih velikih akumulacija u bivšoj SFRJ. Nastala su 1979. godine - potapanjem doline Uvca i izgradnjom brana, koje su bile neophodne za funkcionisanje hidroelektrana Uvac i Kokin brod. Specijalni rezervat prirode Uvac nalazi se dvotrećinski na teritoriji opštine Nova Varoš, a jednom trećinom na teritoriji sjeničke opštine.

Brza planinska reka Uvac izvire na Sjeničkoj teritoriji između planina Ozren i Jadovnik na nadmorskoj visini višoj od 1.400 m nadmorske visine. U reku Lim uliva se posle 119 kilometara pređenog puta i jednog kilometra visinske razlike savladane kroz stene u mestu Uvac na srpsko - bosanskoj granici. Odmah ispod brane Uvaćkog ili Sjeničkog jezera počinje sledeće jezero - Zlatarsko ili Kokin Brod, a ispod njega je Radoinjsko jezero. Oni koji na Uvac dolaze iz pravca Užica sa Zlatibora, u prilici su da upoznaju sva tri jezera u nizu. Sva tri služe za proizvodnju električne energije, a Prostornim planom iz 70-ih godina prošlog veka predviđena su bila za snabdevanje centralne Srbije pijaćom vodom preko Zlatibora i Užica (sistem Rzav).

Odabrali smo dan za upoznavanje sa Uvačkim jezerom u nadi da će biti pravi letnji, ali se - usred avgusta, kiša baš oko podneva bukvalo „sručila“ na jezero kanjonskog tipa i okolinu. Posle sat vremena probilo se sunce i jezero je opet, od tamne, dobilo divnu zelenu boju. Dovoljno da se osmelimo i katamaranom krenemo u obilazak i upoznavanje sa prelepim krajem Srbije. Naš domaćin Vukosav Dumbelović iz Nove Varoši, dok iskusno upravlja katamaranom, uživa što može da nam predstavi jezero kojim uspešno krstari svakog dana od maja do sredine oktobra. Ove godine, kaže, bilo je više turista nego ranijih godina zato što je bilo mnogo onih koji su, zbog epidemije koronavirusa, morali da odustanu od letovanja u inostranstvu, pa su čitavog leta pravili izlete po Srbiji, upoznajući svoju zemlju.

Od Vuleta, kako ga svi zovu, saznajemo da je Uvačko jezero najdublje od pomenuta tri jezera, jer mu je dubina na pojedinim mestima – čitavih 108 metara! Mnogi Uvačko jezero i znau po fotografijama predivnih meandara, zmijolikih oblika koje je reka pretvorena u jezero napravila krećući se kroz kanjon. Oni koji se popnu na vidikovce kojih ima nekoliko – ostanu bez daha, zadivljeni prirodnom lepotom kraških meandara koji su oko 50 metara iznad vode. Korito Uvca je vekovima udubljivano, a priroda je isklesavpi litice napravila taj najlepši prirodni raritet u Evropi. Na pojedinim mestima meandri se „lome“ i do 270 stepeni, pa meštani smatraju da imaju pravo da ovaj kanjon zovu „Srpski Kolorado”.

Uvačko ili Sjeničko jezero ima zelenu, smaragdnu boju, jezero Kokin Brod - tirkiznu boju, a Radoinjsko jezero - tamno plavu,

- Ista reka, ista voda, ali zavisno od podloge, širine, visine, dubine i ugla pod kojim padaju sunčevi zraci - sva tri jezera imaju različitu boju vode. U ova tri jezera živi 24 vrste ribe što autohtonih, što ubačenih. U ovom jezeru imamo konkretno krupne primerke šarana i soma, obe sorte ubačene poribljavanjem, ali tu su i autohtone sorta rečne ribe koje su se ovde zadržale zahvaljujući čistoj vodi. Mladica se, recimo, mresti samo u čistim i hladnim vodama, a ovde ima odgovarajuće uslove. Iako je rečna riba, prilagodila se jezerskom načinu života i još uvek je ima. Pored njih, imamo: klena, skobalja, krkušu, potočnu pastrmku... 24 vrste ribe u  tri jezera na području rezervata– otkriva nam Vukosav dok katamaran, uz divnu, opuštajuću muziku jezdi mirnom zelenom površinom Uvačkog jezera.

Na teritoriji rezervata se gnezdi više od 180 vrste ptica, a nadaleko je poznato da je ovaj prostor jedan od poslednjih rezervata napravljenih da bi se jedna od ptica zaštitila od izumiranja. U pitanju je beloglavi sup čija je kolonija 80-ih godina prošlog veka bila svedena na svega sedam pari i bilo je pitanje dana kada će beloglavi supovi nestati sa ovih terena, kao što je nestalo i mnogih drugih vrsta pre osnivanja ovog rezervata.

Rezervat je od svog osnivanja tri puta proširivan, a njegove sadašnje granice su proširene na 7.500 hektara.

Otvorena su hranilišta na koja se na godišnjem nivou dovuče više od 300 tona hrane!

- Sva uginula stoka sa Zlatibora i celog Zlatiborskog regiona se doprema na hranilišta da bi se prehranila koloniju beloglavih supova koja je sada najveća na Balkanu, a po broju beloglavih supova - druga u Evropi. Ona sada ima više od 600 odraslih jedinki,a početkom avgusta poletelo je više od 150 mladunaca. Njihova gnezda su na liticama na obalama Uvca, iz kojih mladi supovi polete svake godine do 1. avgusta. Možda ste čuli da je, krajem jula, pre nego što će se ptići odvažiti da polete, dogodio incident sa helikopterom. U vodu je, kažu, upalo sedam ptića uplašenih zvukom helikoptera koji su nisko leteli. Ptići su izvađeni iz vode, jer nadležni iz rezervata stalno dežuraju, ali nije mi poznato da li su svi preživeli. U svakom slučaju, bio je to jedan neprimeren gesta ljudi koji se iživljavaju i u zaštićenooj zoni spuštaju helikopterom. To nije u redu i poništava rad zaposlenih u rezervatu koji se mnogo trude – ocenjuje Dumbelović dok, tokom vožnje katamaranom, beloglavi supovi, čiji let su istraživali i naučnici – aeronautičari i primenjivali pri konstrukciji letelica, krstare nebom iznad meandara.

Kao poznavalac ovih ptica, Vule nam otkriva da  beloglavi supovi nemaju neprijatelje u prirodi, jer se nalaze na vrhu lanca ishrane.

- Beloglavi sup ne jede ništa živo, po cenu svog života! Iako izgleda kao predator: ima moć, može da ubije, ima nokte, sve što mu je potrebno, ali - on po cenu života neće pojesti ništa živo, već jede isključivo leševe uginulih životinja tako da sprečava mnoge zaraze! Beloglavi sup je sposoban da preradi sve otrove koje je priroda napravila, ali nije otporan na hemiju. Njegov jedini neprijatelji je čovek, mada ga ljudi ne ubijaju namerno, već nehotice. Čovek ga ubija trujući glodare kako bi zaštitio svoja poljoprivredna dobra. Sada je to zaustavljeno zahvaljujući momcima iz rezervata, edukaciji stanovništva sa ovog područja, a jednom dobrim delom i zahvaljujući iseljavanju stanovništva kojeg je ovde sve manje, posebno onih koji se bave intenzivnom poljoprivrednom proizvodnjom – pojašnjava vozač katamarana.

Postavljanje hranilišta je pomoglo spasavanju supova i zbog toga što se na hranilištima sada hrane i vukovi, koji su ranije na ovoj teritoriji uništavali brojna stada

- Zabeleženo je da jedne noći na hranilište došlo 12 vukova, ali dolaze i medvedi i ostali predatori iz kraja hranilište namenjeno beloglavim supovima kao lešinarima. Bude to prava životinjska žurka kada svi mesojedi iz kraja dođu na tu gozbu – šaljivo kaže naš sagovornik.

 

Najuži deo kanjona predstavljaju takozvana „vrata“, a odmah u blizini, sa desne strane nalazi se najniže od svih gnezda beloglavih supova u kojem, sve do poletanja mladunaca, oni koji plove katamaranom mogu relativno blizu da vide primerke ovih ptica. Raspon krila beloglavog supa je od 2,6 do tri metra.

Zimi se u ovom kraju temperature spuštaju i do minus 30 stepeni.

- Krajem januara i početkom februara ženka polaže isključivo jedno jaje baš u najhladnije doba godine. Posle inkubacije, koja traje od 50 do 55 dana, izlegne se mladi ptić kojeg, sve do kraja jula ili početka avgusta, roditelji hrane i vežbaju za prvi let. Tada ptić već dostiže dimenzije odrasle jedinke. Kada beloglavi sup izađe iz gnezda, težak je oko osam kilograma i visko do 110 centimetara. Životni vek beloglovog supa je oko 30 godina.  Polnu zrelost dostiže sa šest godina i uglavnom se tada sparuje. Do svoje šest godine mladi supovi najviše lutaju. Krajem jeseni, kada bi ptići da se vrate u gnezdo, rodtelji im ne dozvoljavaju, pa mladi kreću na svoja putešestvija. Zabeleženi su preleti ovih ptica sa naših terena na sve četiri strane sveta: na zapadu do Francuske i Španije, na severu do Islanda i Norveške. Najduži let jedne ptice iz ovih krajeva koji je zabeležen (mogu da se zabeleže samo letovi ptica koje su obeležene na ovim terenima, obeležava se otprilike svake godine jedna trećina mladih) bio je prelet do Jemena (Afrika) – oko 3.500 kilometara u jednom smeru!  Uglavnom lete mlade jedinke, a kada se spoje, kada nađu sebi partnera, to je jednom za čitav život! Beloglavi sup nikad sebi ne traži drugog partnera! – pripoveda nam Vukosav Dumbelović.

On dodaje kako, ako se desi da jedna jedinka ugine, druga ostaje sama do kraja života . Inače, zanimljivo je da se u prirodi ne mogu razaznati mužjak i ženka, jer se potpuno isto ponašaju i izgledaju, pa jedino DNK analizom možemo da pokaže njihov pol.

Beloglavi sup je uglavnom ptica mediteranskih predelapa je uvački predeo najhladniji koji ove ptice naseljavaju. Najviše ih je u Španiji i Grčkoj (Španiji ima najviše beloglavih supova - više od 20.000). Beloglavi supovi u Srbiji ovde dođu kao podvrsta, jer ih nema više u tako hladnim krajevima kao što su naši

Predatori traže plen, a beloglavi supovi moraju da nađu mrtav plen, pa se priroda postarala da imaju osam puta bolji vid od čoveka. Zanimljivo je da kada jedna jedinka beloglavog supa pronađe uginulu životinju, ona veoma brzo  obavesti sve ostale nekim signalom, čoveku nepoznatim da je našla hranu, pto pokazuje koliko ove ptice, osim što su veoma, verne, nisu ni sebične.

Uvačko jezero, inače, nije potopilo ništa od stambenih objekata, a jedini građevinski objekat koji je potopilo je most koji je dada 70 metara ispod vode, koji je pre potapanja doline Uvca imao tri vitka, duga luka.  To je most koji je izgrađen u 16. veku, a povezivao je dve obale na “putu soli”, Dubrovnik i Carigrad.

Posle sat i po vožnje katamaranom stižemo do mesta gde planinarskom stazom treba da se popnemo do vidikovca. Zagledani u nebo na kojem su ponovo počeli da se gomilaju tamni oblaci, odlučujemo da ipak pokušamo da se popnemo, u nadi da ćemo po usponu uživati u najlepšem pogledu na meandre Uvca. Pet minuta kasnije – jasno je da od pogleda nema ništa, a mi ostajemo izloženi munjama, gromovima i jakoj kiši koja kao da nije imala nameru da prestane. Sasvim mokri i promrzli vraćamo se do katamarana, svesni da nas očekuje sat i po vožnje nazad u mokroj odeći dok vetar nemilosrdno diže stranice katamarana koje ne uspevaju da nas zaštite.

Dva sata kasnije, opet je sijalo sunce, a mi smo – već presvučeni u suvu i toplu odeću, znali da se kišni dan na Uvcu, izgleda, dogodio s razlogom: da naučimo da je priroda gospodar i da poželimo da ove prirodne lepote upoznamo u punom, sunčevom sjaju. Do novog susreta!

               M. M. Dabić

 

 

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments