Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

19. januar 2018.

„Ima samo jedna gora stvar od toga da školujete ljude, pa da vam odu, a to je da ih ne školujete, pa da vam ostanu“; možda se u misli jednog od motivacionih govornika krije deo odgovora na pitanje -  zašto sve više ljudi odlazi iz Srbije?

Ovih dana pojavio se na portalima jedan tekst o tome kako će čitav jedan razred Ekonomske škole iz Banjaluke, koja je maturirala 1999. godine, 20 godina od mature proslaviti u Nemačkoj. U tekstu koji je mnoge zbunio, a masovno je i u Srbiji deljen na društvenim mrežama, navedeno je da su, kad su se dogovarali za proslavu godišnjice mature, shvatili da niko od njih više ne živi u rodnom gradu, već da su svi u Nemačkoj, pa su zato izabrali jedan restoran u Berlinu u kojem će im se u maju ove godine na proslavi godišnjice priključiti čak i razredna koja i sama radi u jednom staračkom domu. Objašnjenje da je u pitanju satirični tekst mnogi nisu pročitali! Zašto? Najverovatnije zbog toga što ovakva sitaucija mnogima deluje kao sasvim realna.

Ljudi iz Srbije, ne samo mladi, definitivno sve više odlaze, pa demografska kriva opada progresivno. Ne računa se tu samo sadašnji gubitak zbog iseljavanja, nego i gubitak dece koja su mogla, a neće biti rođena u Srbiji. Zašto je tako i jesu li razlozi za odlazak onih koji su mogli da budu budućnost Srbije isključivo ekonomski: nemogućnost zaposlenja, mala i neredovna primanja, nemogućnost napredovanja, loš standard, ili postoje i drugi motivi koji ih opredeljuju za „sunce tuđeg neba“?

Jedan od kraljevačkih profesora iznosi svoju pomirenost čoveka koji se već sada sprema da sa unucima i decom komunicira, uglavnom, zahvaljujući modernim tehnologijama, svestan da će retko moći da ih zagrli ili uživo posavetuje.

- Borio sam se ceo život, učio, radio, doktorirao, vaspitavao decu da budu dobri ljudi, vredni, uče škole. Odlični su stručnjaci, ali i dobri i pošteni ljudi. Mislio sam da je to najbolje za njih i mene, a samim tim i za Srbiju. Sada sam shvatio da sam pogrešio što nisam pobegao na vreme, kada sam bio mlađi, devedesetih, kada su se lopovluk i generacija političara opsenara, “zaštitnika naroda i Srbije” i kriminalaca pojavili u Srbiji. Sada su oni i svoje unuke obezbedili, a ja ne smem da dozvolim da postanu vlasnici moje dece, unuka i njihove budućnosti. Dvojica mojih sinova već su u inostranstvu, a treći završava fakultet. I njega čeka posao daleko od Srbije. Spadam u ponosne i nesebične roditelje koji su zadovoljni što će bar deca imati budućnost i šansu koju im Srbija ne pruža. Biti sam u starim danima je manja muka nego gledati decu u Srbiji, zemlji u sve većoj agoniji, bez budućnosti. Tužno je, ali mojom zemljom danas zemlja vladaju beznađe, besčašće, laž, poremećene vrednosti. Istorija takve stvari ne prašta, a kazna će, nažalost, biti  neminovna i strašna.

Ankete pokazuju da su oni koji se odluče da odu nezadovoljni, pre svega, sistemom (ne)vrednosti nametnutog devedesetih godina prošlog veka, koji je na površinu društva izbacio one koji bi, da pravi sistem vrednosti postoji, morali da budu na dnu. Većina anketiranih kaže da ih je ubijala potreba da nekog i nešto znaju da bi mogli da „završe“ sasvim obične poslove: od onog da svoje dete upišu u vrtić, do „jurenja“ veza kako bi uopšte stigli do lekara koji može da im pomogne. Dosta im je činjenice da napredovanja nema ako nisu „na liniji“, jer u Srbiji uspeh danas prečesto podrazumeva partijsku pripadnost.

                                    POLITIKA ISPRED PROFESIJE

- Imam završen fakultet, radim za platu od 300 evra. Zadovoljna sam i time, jer moje prijateljice rade za skoro duplo manje novca. Podstanar sam, moje dete rođeno je i u svet otišlo iz tuđeg stana, zato što je moja plata premala za kredit. Jednostavno, video je da ovde postoje redovi za sve, pa čak i za posao u nemačkoj fabrici kablova. U Srbiji se ne zna šta će biti danas, a kamoli sutra ili za pet godina.  Da ne pričam kako postoji mogućnost da završi u nekom ratu kada ga prisile na vojne vežbe. Dva moja brata su kao redovni vojnici završili u ratu u Hrvatskoj i na Kosovu. Spisak razloga da ode još je duži, a ja sam svesna da je bolje da ga želim, nego da žalim - kaže Snežana Pavlović, samohrana majka mladića koji je posle dve godine napustio Ekonomski fakultet, iako je bio odličan student. Odlučio je da ostane u Americi, nakon što mu je završen četvoromesečni studentski program Work&travel:

Ekonomista Milan Kovačević razlozima za odlazak pridodaje to što je u Srbiji politika ispred profesije:

- Takva situacija je pre svega u javnom sektoru, mada toga ima i u privatnom. Vlast se brine samo da kontroliše medije, a u takvoj situaciji ne postoji ni pritisak od naroda da se nešto promeni. Zbog situacije u zdravstvu, veliki broj lekara i medicinskih sestara odlazi u Nemačku. Osim materijalnih razloga, tu je i revolt zbog kadrovskih postavljenja, kada na važna mesta ne dolaze oni koji su u vrhu svoje profesije.

I ekonomista dr Miodrag Zec smatra da se Srbija „tretira kao vašarište u kojem svako želi nekome nešto da otme: bogati siromašnima, jedna socijalna grupa drugoj, a da je ključno pitanje: zašto je Srbija zemlja koja u regionu najmanje izdvaja za visoko obrazovanje?“ Iz budžeta Srbije više novca se, dodaje on, izdvaja za plaćanje kazni koje proizvodi nekompetentna državna administracija gubeći sve moguće sporove, nego za obrazovanje:

- Zašto se u Srbiji za promašaje u korespodenciji sa svetom daju ogromne pare, a nemamo ih da platimo deset vrhunskih lekara, koji bi mogli u Beogradu da obave svaku operaciju? Milijarda evra u srpskom budžetu potrošena je za nadoknadu onima koji su doživeli prevare u bankarskom sistemu, a nemamo uslova da rešimo lečenje obolelih od teških bolesti.

                          IDU DA SE NE VRATE

Nije najveći problem što najbolji odlaze, nego što najgori ostaju, ali Srbija, ipak, i dalje, izvozi pamet, pa ponekad izgleda kao da prihvata ulogu „regrutnog centra kadrova za razvijene države“. Profesor Zec kaže da mu liči na zemlju koja je izložena krvoliptanju, umeto infuziji, kao neke druge zemlje:

- Ako deset najboljih đaka beogradske Matematičke gimnazije, koji predstavljaju cvet naše inteligencije, odu na Kembridž, pa na taj Univerzitet u Engleskoj dođu i hiljade najboljih studenata iz mnogih zemalja, nacija koja prima te nove ljude ima infuziju ljudskog, kao najvrednijeg kapitala, a mi imamo neprekidno krvoliptanje. Od svojih studenata tražim znanje, zato što sam im prijatelj i mislim da Srbija, kao mala zemlja, svoju šansu treba da traži u ideji da sto najboljih studenata medicine svake godine rasporedi na tri-četiri najbolje klinike. Tako bismo za nekoliko godina imali elitu u medicini. Isto to uraditi sa najboljim studenata prava, da bismo imali nekorupmirane, najbolje sudije. A ako ostane kako jeste, Srbija će i dalje biti zemlja u kojoj važi neodrživo pravilo „što više učiš – veća si budala“. Kod nas je važnije lepiti plakate po banderama u raznim političkim kampanjama - kaže profesor Zec.

Podatak  da je Srbija od početka devedesetih godina praktično izgubila 12 milijardi evra, koje je uložila u u školovanje prirodno-tehničke inteligencije i naučnika koji su otišli u inostranstvo, suočava državu i njenu obrazovnu politiku sa pitanjem: šta da se radi? Nepotizam je još jedan od razloga koje oni koji odlaze navode kao vrlo važne. Neverovatno je, kažu, da po tri generacije jedne porodice rade u istoj opštini, bolnici, zajedno sa snahama. zetovima ili kumovima.

I Nebojša Moravčić imao je svoje razloge za odlazak iz Srbije.

- Moji roditelji su pošteni, radni vredni. Do devedesetih su radili u državnim preduzećima a nakon toga kod privatnika. Danas su oboje u penziji, ali rade kod privatnika. Nikada nisu bili članovi nijedne stranke. Brat i ja smo sportisti, završili smo državne fakultete. Kad god možemo fizikališemo, sa fakultetskom diplomom. Nikada nisam bio na moru, nikada nisam vozio auto, devojka (bivša) je već „zapalila“ kod tetke u Australiju, ne pada joj na pamet da se vrati. Dečko iz našeg kraja, kojem je ćale kriminalac, svi pričaju i diler droge, vozi mercedes i reketira. Voda vrhunske ribe, lepo se oblači, obišao je ceo svet, nikada nijedan pošten posao nije radio. Vrhunski sportisti (moje kolege) ih zovu na svoje mečeve, ponose se beogradskim mangupima. Mali je broj poštenih koji rade solidne poslove, formiraju porodice, ali i oni će pobeći kada shvate da su okruženi idiotima. Skinuće se ovi sa vlasti kad tad, ali tada će da dođu oni što su bili, pa opet ovi, pa opet oni, gledaćemo mnoge od ovih i narednih 30-40 godina. Nema ovde spasa, zato savet mlađima: „Pamet u glavu i ranac na leđa, vaša zemlja je ona koja vam stvori normalne uslove za život, a ne ona čije ime vam piše u krštenici! Vidimo se negde tamo...

Ima samo jedna gora stvar od toga da školujete ljude, pa da vam odu, a to je da ih ne školujete, pa da vam ostanu“; možda se u misli Ziga Ziglara, jednog od motivacionih govornika iz Amerike krije deo odgovora na pitanje -  zašto sve više ljudi odlazi iz Srbije?

Od svih ovih tužnih priča, zašto mi se najstrašnijom čini činjenica da većini onih koji su daleko od Srbije ne nedostaje zemlja koju su ostavili: bez, kako im se čini, budućnosti, jasnih granica, ideja. Oni Srbiji nedostaju. I svi oni koji je trebalo da grade ovu zemlju, a grejaće ih tuđa sunca i pravi život živeće daleko od zemlje na kojoj je, da je više sreće i političke pameti, a manje političke alavosti, trebalo da budu – svoji na svome, ali ona to nije mogla da im omogući.

                              M. M. D.

 foto: Pixabay

              

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments