15. mart 2016.
Mladi su u nesaglasju između društva u kojem bi voleli da žive i onoga što vide da naše društvo stvarno jeste
Generacije rođene osamdesetih, nažalost, samo su maglovito zapamtile tu zlatnu deceniju visokog standarda, dobre muzike, slobode ostvarene pred smrt komunizma i još nedočekanog imperijalizma, u kojoj je Đole naivno spevao „Računajte na nas”. Oni koji su iz sigurnosti materice izašli devedesetih, srećom, nisu zapamtili da je među njima bilo onih koji su propuzali u skloništima. Da su ih budili pesmama Baje Malog Knindže. Nisu ni stigli da „pljunu”, a već su slušali „Oluju”. Sreća je da su samo iz roditeljske priče saznali da im za kamare bezvrednih dinara nisu mogli kupiti ni mleko, a o „pampers” pelenama mogli su da sanjaju. Dafina im je bila majka, a gazda – Jezda. Istovremeno – neki od klinaca mogli su se obogatiti noseći gajbice. Ali je bilo potrebno i da im u tom poslu pomogne mama – supruga samog predsednika Srbije. Zato su neki umesto gajbica nosili pištolje. Hit je bio film nastao na osnovu zadnjih strana našeg lista – „Vidimo se u čitulji”. I tek što je to zlo odletelo sa NATO bombarderima, nastavljena je tranzicija. Stasavalo se uz „Buđav lebac”.
Sa sociologom Draganom Stanojevićem intervju za «Politiku» uradio je novinar Goran Volf:
Amerikanci su u svom stilu ove generacije nazvali ipsilon. Neki ih zovu milenijumska deca, ali i to je marketinški a ne sociološki pojam jer je reč o brojnim generacijama ljudi koji danas imaju od 15 do 35 godina. Sve njih sociolozi tretiraju kao – mlade.
– Tačno je da je devedesetih neko izgubio detinjstvo, neko mladost, a neko srednje doba. Ali devedesete više nisu tema. Naše društvo nije tako podeljeno da bi se ta tema problematizovala. Suprotno od naših, na Zapadu vlada verovanje da su ove generacije razmažene, narcisoidne, a to nije sasvim tačno. Reč je o generacijskom nerazumevanju i svaka prethodna je sledeću opisivala kao sebičnu, pa se taj narcisizam lepi i bebi-bum generaciji – kaže Dragan Stanojević, sociolog, koautor više studija o mladima.
Ali kakvi su mladi kod nas. Kako njih ocenjuju istraživači našeg društva?
To su generacije koje pokušavaju da se prilagode i, koliko je to moguće, planiraju u ovakvim uslovima svoju budućnost. Oni su u nesaglasju između društva u kojem bi voleli da žive i onoga što vide da naše društvo jeste. Kada ih pitate šta su najpoželjnije osobine, odgovaraju – obrazovanje, ambicioznost, rad. Ali kada ih pitate šta su faktori stvarnog uspona u društvu, navode – lične veze, političke veze i porodično poreklo. Vide realnu sliku Srbije i mnogo ranije prihvataju sve te kanale kao legitimne, kao nužno zlo.
Nekada je demokratičnost jednog društva ocenjivana i kroz vertikalnu prohodnost. Mogućnost da pametno, talentovano dete sa sela, ili iz radničke porodice stigne do vrha društvene lestvice. Ima li sada takvih mogućnosti?
Teško. Ozbiljna istraživanja su pokazala da dete čiji roditelji imaju samo osnovnu školu – ima čak 80 puta manje šanse da stekne visoko obrazovanje nego ono čiji bar jedan roditelj ima fakultet. Šanse su im tri puta manje ukoliko su roditelji završili srednje škole. Reforma je drastično povećala broj upisanih među svim slojevima, ali i nejednakost u visokom obrazovanju.
Ministar za omladinu i sport Vanja Udovičić je izneo podatak da je stopa nezaposlenosti mladih od 15 do 24 godine veća od 47 odsto. Kakva je sudbina ovih generacija kada izađu iz klupa?
Pozicija svih na tržištu rada je sve neizvesnija, a posebno mladih. Fleksibilizacija rada na Zapadu se odvija uz stroge regulative, a kod nas toga nema u dovoljnoj meri. Izmene Zakona o radu omogućile su lakše otpuštanje, skraćivanje radnog vremena, povećanje broja onih koji rade na ugovor…
Ilustrativan je podatak da je 2008. godine 80,4 odsto mladih koji su imali sreće i dobili posao radilo na neodređeno vreme, a sada je to slučaj sa svega 68,4 odsto zaposlenih. Svaka deseta mlada osoba radi u neregistrovanoj firmi, a broj onih koji ostaju bez prava iz radnih odnosa tipa penziono, zdravstveno osiguranje, bolovanje – u drastičnom je porastu.
Ova godina proglašena je godinom preduzetništva. Da li je to šansa za mlade, da sami sebi naprave i radno mesto, otvore firmu?
Svakako da postoji potencijal, ali je privredni ambijent nedovoljno stimulativan. Među mladima ima vrlo malo preduzetnika. Dominiraju oni koji su završili zanate i srednje stručne škole. Visokoobrazovanima je omiljena destinacija – javni sektor. Što bismo rekli jezikom mladih – obrazovani gađaju siguricu. Razlog tome je što u privatnom sektoru ne može da se planira ni odmor, ni vikend, pa ni porodica. Ove generacije su racionalne, zato neretko i odlažu zasnivanje porodice jer najčešće nemaju stambene i finansijske uslove za tako nešto. Nije čak toliko bitna ni visina prihoda, već sigurnost. Strah od neizvesnosti je ogroman, oni odrastaju uz stalne rizike. Izvesnost prihoda bi sasvim sigurno ubrzala tranziciju ka roditeljstvu.
Opštepoznato je čime sve poslodavci uslovljavaju žene da bi zadržale posao. Ali ima tvrdnji da je rasprostranjeni „mamizam” uzrok sve ređem i sve kasnijem zasnivanju porodice. Da smo kao i mediteranski narodi skloni da dugo ostajemo uz majku?
Ima i toga, ali pitanje je u kojoj meri. Značajna je ta veza sa porodicom. U anketi koju smo radili pokazalo se da polovina onih koji žive u zajednici kaže: ako bih imao uslove – osamostalio bih se. Ali, drugih 50 odsto to ne želi i ako može. Neće u sopstveni stan, jer je sa roditeljima život jeftiniji. Drugi razlog je i manji jaz među različitim generacijama. Sukobi su ređi jer su se vrednosni sistemi roditelja i dece približili.
izvor : Politika online
autor : Goran Volf (http://www.politika.rs/sr/clanak/351017/Tema-nedelje/Strah-od-n
