U UTROBI MOSKVE

11. maj 2017.

Prenosimo putopis našeg saradnika Dragana Bajovića, koji je pod naslovom “Ruske impresije” deo “Zapisa iz gipsa”, knjige koju su ondašnje “Ibarske novosti” objavile 2007. godine; u istoimenom listu putopisi su objavljeni 1993. godine  

Iz Si­bi­ra (o ko­jem će bi­ti re­či ka­sni­je) sle­teh na je­dan od pet aero­dro­ma bli­zu Mo­skve. Sa­da smo Vla­do i ja sa­mi. Naš me­ce­na Hra­ne iz No­vo­si­bir­ska je od­le­teo na Ural, u Mag­ni­to­gorsk. Vla­do i ja smo po­le­te­li sa Aero­por­ta Tol­ma­če­vo iz No­vo­si­bir­ska. Let do Mo­skve tra­je če­ti­ri sa­ta. Le­ti­mo pre­ma za­pa­du, pa, zbog raz­li­ke u vre­me­nu, u Mo­skvu, na aero­port Do­mo­dje­do­vo, sti­že­mo u isto vre­me. Pla­ne­ta ze­mlja vra­ti­la nam je ona če­ti­ri sa­ta ko­ja smo iz­gu­bi­li pu­tu­ju­ći na istok.

Još se ni­smo ni pri­le­pi­li za pi­stu aero­dro­ma Do­mo­dje­do­vo, ju­go­i­stoč­no od Mo­skve, a već raz­mi­šlja­mo ka­ko da se od­ba­ci­mo do ho­te­la „Bel­grad“ u ko­jem nas če­ka so­ba. Taksi nam je pre­skup. Ide­mo me­tro­om! Ali, me­tro ni­je baš uz aero­drom. On­da saznajemo da po­sto­ji elek­trič­ni voz sa aero­dro­ma do mal­te­ne samog cen­tra Mo­skve, a ta­mo je naš ho­tel. Voz po­la­zi u 20 ča­so­va i 17 mi­nu­ta. Sme­škam se, zlob­no, zbog najave tač­nog vre­me­na po­la­ska. Po­tom voz polazi, ja ba­cim po­gled na moj pre­ci­zni časovnik – 20.17.

Pre ula­ska u taj ta­čan elek­trič­ni voz, vi­de­li smo da na­rod ru­ski ured­no če­ka da ku­pi karte. Mi smo se, na­rav­no, pra­ve­ći se da ne zna­mo o če­mu se ra­di, ukrca­li u voz bez ka­ra­ta. I, za­mi­sli­te, ni­ko nam ih ni­je ni tra­žio. Ali, to pu­to­va­nje vo­zom bez ka­ra­ta ko­je je tra­ja­lo 90 mi­nu­ta, ni­je ni­šta u od­no­su na pret­hod­ni let od No­vo­si­bir­ska. Ni za avi­on nismo pla­ti­li kar­te. Pre sa­mog po­le­ta­nja obra­ti­li smo se stju­ar­de­si i iz­lo­ži­li joj na­šu zbunjenost – gde ku­pi­ti kar­te, ne­ma­mo rublje, ima­mo sa­mo mar­ke itd. On­da nam je ona re­kla da če­ka­mo u aero­drom­skoj zgra­di i da će nam, po­što se svi re­dov­ni put­ni­ci ukrcaju, mah­nu­ti ru­kom, a to će bi­ti znak da i mi mo­že­mo da uđe­mo u avi­on.

I još ne­što se do­go­di­lo u No­vo­si­bir­sku i to sva­ka­ko tre­ba pri­be­le­ži­ti. Na že­le­znič­koj  stani­ci u tom dvo­mi­li­on­skom gra­du, kroz ko­ji pro­la­zi tran­ssi­bir­ska železnica, ušao sam u hod­nik me­troa sa upa­lje­nom ci­ga­re­tom. Bio sam za­net pro­u­ča­va­njem ma­pe gra­da, pa sam pot­pu­no za­bo­ra­vio da u ru­ci dr­žim upaljenu ci­ga­re­tu. Od­mah me je spa­zio je­dan oni­ži po­li­ca­jac sa ogrom­nom šap­kom. Po­tr­čao je pre­ma me­ni vi­ču­ći „Vi ku­rit, vi ku­rit!“. Na­rav­no da sam ga razu­meo, ali re­koh mu, i to na en­gle­skom, da ga ni­šta ne raz­u­mem. Avaj! On ne­u­mo­lji­vo in­si­stiri­ra da pla­tim ka­znu. Ka­zna je 250 ru­ba­lja (ne­kih 60 nemačkih pfe­ni­ga). Sa­da tre­ba po­pu­ni­ti pri­zna­ni­ce. Po­što je ona naj­sku­plja za­o­kru­že­na na 50 ru­ba­lja, po­li­ca­jac pu­pu­nja­va pet pri­zna­ni­ca ko­je mo­ram da pot­pi­šem. Dajem mu 300 ruba­lja i vi­dim da je sa­da on u ne­vo­lji. Ne­ma da mi vra­ti ku­sur. U tom ča­su mo­ja cigareta do­go­re­va do no­ka­ta. Slu­že­ći se ge­sti­ku­la­ci­ja­ma, poku­ša­vam da mu ob­ja­snim da mo­ram ne­gde tu ci­ga­re­tu da ba­cim. On­da mi on po­ka­zu­je da je ba­cim i da je zgnječim no­gom. Ja ta­ko i ura­dim, a on on­da na­pi­sa još jed­nu pri­zna­ni­cu na 50 ru­ba­lja, jer sam na­pra­vio još je­dan pre­kr­šaj, do­du­še na nje­gov na­go­vor. Za­i­sta je bio sip­ma­ti­čan taj mla­di po­li­ca­jac. I ka­ko je sa­mo do­vi­tljiv!

No, vra­ti­mo se sa­da u voz. Upi­tah ne­ke mla­di­će gde bi bi­lo zgod­no da si­đe­mo sa vo­za da bi­smo se uba­ci­li u me­tro. Mla­di Rus po­če da mi ob­ja­šnja­va. Ne­što sam ga i raz­u­meo. Ipak, re­koh, za­pi­ši mi gde tre­ba da si­đe­mo. Uz­gred, voz mi je iz­gle­dao vr­lo sum­nji­vo. Sko­ro sva se­di­šta bi­la su po­ce­pa­na. On­da je on u moj be­de­ker za­pi­sao: „Do me­tro Pa­ve­lec­ki­ja. Dalj­še me­tro Ka­li­nin­ski pro­spekt“.

Šema moskovskog metroa

U me­đu­vre­me­nu, na jed­noj od sta­ni­ca, u naš ta­čan voz upa­de kla­si­čan Rus: na gla­vi šu­ba­ra, pri­pit ili, mo­žda, već tre­šten pi­jan, kod Ru­sa se ta „ni­jan­sa“ ne mo­že pri­me­ti­ti. Ka­ko je ušao, ta­ko je po­čeo da ba­ca po­gle­de pre­ma na­ma. Mo­žda i zbog okrom­ne ma­pe SSSR-a ko­ju sam za sa­mo 15 ru­ba­lja ku­pio u Novosi­bir­sku. Ko pi­ta, ne ski­ta, kao mi­slim. U stva­ri, da bih i sa tim ve­sel­ni­kom ne­ku reč raz­me­nio, usta­jem, u vr­lo br­zom vo­zu, i pi­tam ga gde tre­ba  da siđemo. Te­ško se spo­ra­zu­me­va­mo. Šu­ba­ra me ko­nač­no pi­ta da li bih ja raz­u­meo ne­što en­gle­skog. Da pro­ba­mo i ta­ko, ka­žem uvre­đen što ja njih od­lič­no razu­mem, a oni me­ne ne. „Valj­da smo svi Sr­bi“, ka­žem još.  Vo­lo­đa, ta­ko mi se pred­sta­vio, re­če da će i on si­ći na po­sled­njoj sta­ni­ci i da će, baš kao i mi, uhva­ti­ti me­tro. Se­dim po­red pri­pi­tog Vo­lo­đe i ću­tim. Naš raz­go­vor na en­gle­skom, sma­tram, za­vr­šen je. Me­đu­tim, Vo­lo­đa (tek ta­da pri­me­ću­jem da je vr­lo pijan) pi­ta me na lo­šem en­gle­skom, ka­kav je, uosta­lom, i moj, šta mi­slim o Has­bu­la­to­vu. Jed­no vre­me ću­tim, a po­tom mu sa­op­šta­va­ma da za tog čo­ve­ka sko­ro da ni­sam ni čuo. Po­tom ću­ti­mo ne­kih 30 se­kun­di. On­da ka­žem Vo­lo­đi: „Ali ne vo­lim ko­mu­ni­ste.“ Vo­lo­đa mi, po­sle te iz­ja­ve, pa­da u za­gr­ljaj i va­di dvesta­gram­sku fla­ši­cu „ru­ska­je“ vod­ke vi­še do po­lo­vi­ne is­pi­je­ne. U tom se ča­su se­tih onog ka­nad­skog vi­ski­ja ko­ji smo ku­pi­li čim smo do­šli u Mo­skvu. Izvlačim iz tor­be fla­šu u ko­joj je bi­lo naj­ma­nje po­la li­tre i pred­la­žem mom no­vom pri­ja­te­lju Vo­lo­đi da se za­me­ni­mo: ja nje­mu po­la li­tre vi­ski­ja, on me­ni 80 grama vod­ke. Ni­je hteo da po­ve­ru­je. Tek ka­da sam mu vi­ski str­pao u tor­bu, po­čeo je da ve­ru­je i u te Sr­be… Dok je br­zi i onako razbucani voz hi­tao pre­ma cen­tru Mo­skve, Vo­lo­đa mi je ne­pre­kid­no sletao u na­ruč­je…

Evo nas ko­nač­no i na po­sled­njoj sta­ni­ci. Tu je i sta­ni­ca me­troa, jed­na od bar dve stotine. Da bi se pro­šlo tre­ba uba­ci­ti že­ton. Vo­lo­đa, sa svo­jim ka­nad­skim viski­jem od po­la litre, i da­lje je lju­ba­zan. Ku­pu­je ne­ko­li­ko že­to­na (je­dan ko­šta sa­mo šest ru­ba­lja). I sa­da već vr­lo br­zim i str­mim elek­trič­nim ste­pe­ni­štem spušta­mo se u utro­bu gra­da Moskve.

„Me­tro­po­li­ten V. I. Le­njin“! Opet Le­njin! Vr­lo je do­bro or­ga­ni­zo­van i brz. Ni na jed­noj stani­ci ne­će­te če­ka­ti vi­še od dva mi­nu­ta. A ka­da se ukr­ca­te i ka­da se sva vra­ta za­tvo­re, po­la­zi ta­ko br­zo da, ako se ne dr­ži­te za ne­ku od šip­ki, oba­ve­zno pa­da­te.

Mo­skov­ski me­tro pu­šten je u sa­o­bra­ćaj 1935. go­di­ne. Po­sle to­ga pod­zem­nu že­le­zni­cu do­bi­će još ne­ko­li­ko gra­do­va u toj ze­mlji Ru­si­ji: Sankt Pe­ter­burg (jed­no vre­me taj se grad zvao Le­njin­grad), Ki­jev (sa­da već u Ukra­ji­ni), Tbi­li­si (Gru­zi­ja), Ba­ku, Ere­van, Ta­škent (ni ova tri gra­da ni­su vi­še u Ru­si­ji), No­vo­si­birsk, Minsk, Je­ka­te­rin­burg, Dnje­prov­pe­trovsk, Omsk, Kju­bi­šev… i još ne­ki.

Mo­skov­ski me­tro je­dan je od naj­bo­ljih, ako ne i naj­bo­lji u sve­tu. Za že­ton ko­ji, ka­ko rekoh, ko­šta sa­mo šest ru­ba­lja (za jed­nu ne­mač­ku mar­ku u Ru­si­ji do­bi­ja­te 430 ru­ba­lja) mo­že­te pre­špar­ta­ti mal­te­ne či­tav grad. Me­tro ni­je sa­mo u jed­nom ni­vou: tu­ne­li se ukršta­ju i iz­nad i is­pod. Ka­da jed­nom uđe­te ne­ma­te raz­lo­ga da iz­la­zi­te sve dok ne dođete do od­re­di­šta. A do od­re­di­šta ne mo­gu do­ći sa­mo oni ko­ji su za­i­sta ne­pi­sme­ni bu­du­ći da je na sva­koj od sta­ni­ca sve le­po na­pi­sa­no. Isti­na, sve je na­pi­sa­no na ru­skom je­zi­ku, da­kle ći­ri­li­com, ali ko je kriv oni­ma ko­ji to pi­smo ne zna­ju. (Na­i­me, slo­ven­ski su je­zi­ci na ovoj planeti naj­vi­še u upotre­bi).

Mo­skov­ski me­tro se i da­lje ši­ri. Grad je ogro­man! Ali, Mo­skva ni­je osu­đe­na sa­mo na me­tro. U njoj je ve­o­ma raz­vi­jen auto­bu­ski, tram­vaj­ski, tro­lej­bu­ski, reč­ni sa­o­bra­ćaj. Od sve­ga to­ga me­tro je ipak naj­br­ži i naj­jef­ti­ni. U nje­mu se, za po­me­nu­tih šest ru­ba­lja, prak­tič­no mo­že pro­ve­sti či­tav ži­vot – kad jed­nom uđe­te, ne mo­ra­te vi­še da iz­la­zi­te. Ve­ro­vat­no i iz tog raz­lo­ga u mo­skov­skom me­trou ne mo­že­te ni­šta da ku­pi­te. Tu ne­ma ni­če­ga, ne­ma hra­ne, ne­ma pi­ća, ali za­to je venti­la­ci­ja iz­ven­red­na. I vo­zo­vi su vr­lo br­zi! I još nešto: sta­nov­ni­ci Mo­skve i po­me­nu­tih gra­do­va u slu­ča­ju ka­kve opa­sno­sti iz va­zdu­ha mo­gu ko­mot­no da se sklo­ne u svo­je me­troe i da ta­mo sa­ču­va­ju gla­ve.