17. maj 2017.
„Ti biraš šta ćeš da pamtiš“, jedna je od opominjućih poruka tribine za maturante, koja je održana u Elektro-saobraćajno tehničkoj školi u Kraljevu, koju su organizovali škola, Gradski savet za bezbednost i Agencija za bezbednost saobraćaja
Nekome ko je jedva punoletan i tek na pragu života, onima koji matursko veče čekaju kao možda najvažnije dosadašnje veče u životu, ništa nije moglo da bude tako opominjuće kao priča čoveka koji je kao mladić u tom dobu sanjao slične snove koje je uništila kobna saobraćajna nesreća.
Elektro-saobraćajna tehnička škola u saradnji sa Savetom za bezbednost saobraćaja grada Krajeva i Agencijom za bezbednost saobraćaja – treći put je organizovala tribinu „Na maturu bez automobila“. Bila je to prilika da čuju jaku i snažnu poruku kako alkohol i upravljanje vozilom nisu dobra kombinacija.
– Ja nisam poslušao nikoga, ali se nadam da ćete vi saslušati mene – poručio je maturantima koordinator i predavač u projektu „Još uvek vozim“ Slaviša Savić, koji je od 18-e godine vezan za invalidska kolica
Profesorka ESTŠ Marija Ilić apelovala je na maturante i njihovu zrelost, da bar te večeri parkiraju svoje automobile i zaborave na ključeve.
– Ovo je naš način da priđemo maturantima, jer ovakva priča nekoga ko je preživeo sve ono što oni ne treba da dožive, na učenike je i ranije ostavljala snažan utisak – rekao je Nenad Marković, predsednik Saveta za bezbednost saobraćaja u Kraljevu, ocenjujući da je dobro što većina srednjoškolaca poslednjih godina svoje maturske večeri proslavlja u centru grada, u hotelu „Turist“, zbog čega većina i nema potrebu da koristi automobil.
Duško Pešić, predstavnik Agencije za bezbednost saobraćaja, podsetio je na neke kobne saobračajne nesreće ranijih godina u kojima su stradali maturanti.
– Ova kampanja je pokrenuta pre nekoliko godina u Kragujevcu, posle jedne fatalne nezgode u kojoj su stradali maturanti, iz godine u godinu trudimo se da kampanju omasovimo – rekao je Pešić.
Slaviša Savić (42), kojeg su maturanti slušali s velikom pažnjom, isprčao im je da je pre 24 godine imao nepunih 18 godina, dobar automobil i želju, kako sam kaže, da bude frajer. Voleo je brzu vožnju, nije imao vozačku dozvolu, još manje očevu dozvolu da auto pozajmi, nije imao iskustvo. Posle jedne brze vožnje 10. aprila 1993. godine, kada je sa društvom žurio da prvi stignu u diskoteku, imao je samo jedan zadatak – da preživi teške povrede! Uzeo je roditeljski automobil bez njihovog znanja, tim autom udario u ivičnjak, koji je, isprevrtavši se – završio u kanalu. U autu su bila petorica mladića: dvojica vezanih sigurnosnim pojasom bili su najlakše povređeni, druga dvojica imala su višestruke prelome, ali se samo Slaviša Savić („I to je pravedno“, reći će, „jer samo sam ja bio odgovoran za sve što nas je snašlo“) – mesec dana borio da preživi. Kad je tu bitku dobio, saznao je da više nikada neće moći da hoda, do potrči. U onu diskoteku nikada nije stigao, nije sa društvom otišao na matursku ekskurziju, nikada nije upisao željeni Mašinski fakultet.
Slavišina rečenica da je, „zbog dve sekunde dokazivanja pred drugima i uživanja u brzoj vožnji, sve svoje snove i budućnost smestio u invalidska kolica“, bila je nadamo se, dovoljno opominjuća za sve koji su slušali njegovu priču. Slaviša Savić, živi u Šapcu i jedan je od edukatora projekta „Još uvek vozim“ koji sprovodi Savez paraplegičara i kvadriplegičara Srbije.
Na nivou Srbije obučeno je 15 edukatora kao što je Slaviša, od kojih se sedam uključilo u kampanju koja podrazumeva tribine po školama. On je maturantima bez patetike, opisao svoj život pre nesreće, dane i mesece posle nje kada više nije video smisao života, a onda i svoj način da se uzdigne i nastavi dalje. U međuvremenu je uspeo da završi srednju mašinsku školu, ali i danas žali što se njegovo formalno obrazovanje tu završilo, sreo je ljubav svog života, oženio se, danas imaju sina srednjoškolca.
– Nisam mogao da ga naučim da vozi bicikl, da mu pokažem kako se pucaju penali, da mu ličnim primerom usadim ljubav prema fudbalu. Ostao sam uskraćen za toliko toga, samo zbog toga što sam jednom žurio i mislio da je moj život samo moj. Ni danas ne smem da zamišljam šta sam uradio životima svojih roditelja i sestre te aprilske noći 1993. kada im je policija pokucala na vrata i rekla im da se borim za život – iskren je Savić, koji je danas predsednik Udruženja paraplegičara Mačvanskog okruga i od tog posla zarađuje za život.
