TAJNA HOTELA „ANGLETER“

Prenosimo putopis našeg saradnika Dragana Bajovića, koji je pod naslovom “Ruske impresije” deo “Zapisa iz gipsa”, knjige koju su ondašnje “Ibarske novosti” objavile 2007. godine; u istoimenom listu putopisi su objavljeni 1993. godine

Mo­skva! Grad ko­ji je to­li­ko vo­leo Je­se­njin. Grad iz ko­jeg je „po­slao“ ču­ve­no „Pi­smo maj­ci“, Ta­tja­ni Fe­do­rov­noj! Sud­bi­na ili KGB, još ni­je po­u­zda­no utvrđeno, hte­li su da ve­li­ki pe­snik ne za­vr­ši ži­vot u vo­lje­nom gra­du. Smrt pe­sni­ko­va do­go­di­la se u Le­njin­gra­du. Ipak, nje­go­vi zem­ni osta­ci pre­ne­ti su u Mo­skvu. Grob Je­se­nji­nov na­la­zi se na Va­ganj­kov­skom gro­blju, jed­nom od bar dva­de­se­tak ko­li­ko ih ima u Mo­skvi.

Da bi­ste vi­de­li sve ono što tu­ri­stič­ki vo­di­či pred­la­žu kao naj­zna­čaj­ni­je, u Mo­skvi mo­ra­te da bu­de­te naj­ma­nje me­sec da­na. Po­što ni­sam imao to­li­ko vremena na ras­po­la­ga­nju, za me­ne je i sa­ma či­nje­ni­ca da sam u tom ve­li­kim i uz­bu­dlji­vom gra­du bi­la do­volj­na. Bo­ro­din­sku bit­ku, na pri­mer, ni­sam vi­deo. Uosta­lom, či­tao sam „Rat i mir“. Ta­mo je sve ta­ko le­po opi­sa­no. Sto­ga, iz­me­đu bit­ke i Je­se­nji­no­vog gro­ba, od­lu­čih se za ovo dru­go.

Pre od­la­ska na Va­ganj­kov­sko gro­blje, upu­ti­smo se u Iz­ma­i­lov­ski park u ko­me se na­la­zi sta­ri dvo­rac ko­ji je sa­gra­dio otac Pe­tra Ve­li­kog Alek­sej. U sa­mom dvor­cu, ali u de­lu u ko­me su u vre­me Pe­tra Ve­li­kog bi­le po­moć­ne pro­sto­ri­je, če­ka­ju nas na­ši ru­ski pri­ja­te­lji Na­ta­ša i Ana­to­lij Vol­nov. Na­ta­ša je tu iz­naj­mi­la pro­sto­ri­je za svo­ju eks­port­nu fir­mu „Re­zon“. Pri­vat­ni bi­znis u Ru­si­ji se za­i­sta za­huk­tao. Ofi­si se, eto, na­la­ze i u dvor­ci­ma.

Brač­ni par Vol­nov bio je pre­ma na­ma vr­lo pred­u­sre­tljiv. Čim smo po­me­nu­li Je­se­nji­na, ne go­vo­re­ći još da bi­smo išli i na nje­gov grob, po­nu­di­še se da nas od­ve­zu na Va­ganj­kov­sko klad­bi­šče.

Bi­la je ne­de­lja, 28. mart, da­kle pra­znik. Na gro­blju mno­go sve­ta. U cr­kvi slu­žba. Od­mah na ula­zu, bli­zu cr­kve, pri­me­ti­će­mo grob Vla­di­mi­ra Vi­soc­kog, glum­ca, pe­sni­ka i pe­va­ča. Vi­soc­ki (1938-80) i da­nas je vr­lo po­pu­la­ran u Ru­si­ji. Taj bard iz po­zo­ri­šta na Ta­gan­ki, bo­em i bun­tov­nik! Nje­go­ve plo­če i kasete, na ko­ji­ma, pra­te­ći  sam se­be na gi­ta­ri, vr­lo hra­pa­vim gla­som pe­va pro­test­ne i tu­žne pe­sme, i da­nas se vr­lo do­bro pro­da­ju.

Na Va­ganj­kov­skom su sa­hra­nje­ni još ne­ki po­zna­ti lju­di: le­gen­dar­ni gol­man Lav Ja­šin, umet­nič­ka kli­za­či­ca Ljud­mi­la Pa­ho­mo­va, Je­se­nji­no­va pri­ja­te­lji­ca Ga­li­na Be­ni­slav­ska (njen grob je od­mah iza pesnikovog), tu je i Igor Talj­kov, di­si­dent, lep i po vlast ne­pri­ja­tan mla­dić ko­ji je ubi­jen u ok­to­bru 1991. godine… Ko­nač­no, po­red svog si­na sa­hra­nje­na je i Ta­tja­na Fe­do­rov­na, Je­se­nji­no­va maj­ka. Nji­ho­vi gro­bo­vi se re­dov­no obi­la­ze. Na nji­ma je uvek sve­že cve­će, ne­pre­kid­no go­re sve­će…

Na­rav­no, Je­se­nji­nov grob je naj­po­se­će­ni­ji. Ru­si neo­bič­no vo­le svog pe­sni­ka. Ali, uz lju­bav se mo­že ne­što i za­ra­di­ti. Ta­ko, po­red sa­mog gro­ba, jed­na žena dr­ži štand sa Je­se­nji­no­vim knjigama i po­ste­ri­ma, što je, sva­ka­ko, do­bro – i za nju i za po­se­ti­o­ce. Tu ću sre­sti i dvo­ji­cu pe­sni­ka-sa­mi­zda­ta, Ole­ga Potoc­kog i Bo­ri­sa Su­bo­ti­nja. Oni ne­pre­sta­no go­vo­re svo­je sti­ho­ve. Oleg Po­toc­ki je na taj na­čin već za­ra­dio no­vac za jed­nu knji­gu pe­sa­ma i sa­da je na pu­tu da, opet o svom tro­šku, štam­pa i dru­gu.

Pri­me­ću­jem da je spo­me­nik Je­se­nji­nu za­me­njen. Na­i­me, se­tih se jed­ne fo­to­gra­fi­je iz 1978. go­di­ne ko­ja je ob­ja­vlje­na u knji­zi Ser­ge­ja Je­se­nji­na „Rastaćemo se uz sme­šak nas dvo­je“ („Slo­bo­da“, Be­o­grad, 1980, pre­pe­vao Slo­bo­dan Mar­ko­vić). Spo­me­nik je ta­da bio od cr­nog me­re­me­ra sa re­ljef­nim, pri­lič­no ne­u­spe­lim pro­fi­lom ve­li­kog pe­sni­ka.

Od one že­ne ku­pu­jem knji­gu „Taj­na ho­te­la An­gle­ter“. Knji­gu je 1991. go­di­ne ob­ja­vio Edu­ard Alek­san­dro­vič Hli­sta­lov, po­li­cij­ski in­spek­tor, ko­ji je 20 go­di­na is­tra­ži­vao šta se za­pra­vo do­go­di­lo te ve­če­ri, 27. de­cem­bra 1925. go­di­ne, ka­da je Ser­gej Je­se­njin počinio samoubistvo u ho­te­lu „An­gle­ter“ u Le­njin­gra­du. Po­li­ca­jac Hli­sta­lov opi­su­je mno­ge do­ga­đa­je i ci­ti­ra mno­ge za­pi­sni­ke i do­ku­men­te ko­ji upu­ću­ju na to da se Je­se­njin ni­je ubio, ali ne uspe­va da či­ta­o­cu to i do­ka­že. „Naš dug je, na­pi­sa­će Hli­sta­lov,  da ka­že­mo isti­nu o po­gi­bi­ji Je­se­nji­na i na taj na­čin spa­si­mo do­sto­jan­stvo i čast na­šeg na­ci­o­nal­nog pe­sni­ka.“

Hli­sta­lov u svo­joj knji­zi pri­da­je ve­li­ki zna­čaj Isi­do­ri Dan­kan, engleskoj balerini, jed­noj od Je­se­nji­no­vih že­na. I sam Je­se­njin u svoj krat­koj auto­bi­o­gra­fi­ji, koju je na­pi­sao šest me­se­ci pre smr­ti, ka­že da je, za­hva­lju­ju­ći Isi­do­ri, „oti­šao u Ame­ri­ku pret­hod­no pro­kr­sta­riv­ši ce­lu Evro­pu, osim Špa­ni­je. Po­sle inostran­stva, gle­dao sam na svo­ju otadžbi­nu i nje­ne za­ko­ne sa­svim dru­ga­či­je“. I, za­i­sta, u Ame­ri­ci se do­go­di­lo ne­što što je na pe­sni­ka mo­glo na­vu­ći mržnju i Ame­ri­ka­na­ca i ru­skih ide­o­lo­ga i par­tij­skih ru­ko­vo­di­la­ca. Na­i­me, Isi­do­ra je u Mo­skvu sti­gla po­lo­vi­nom 1921. go­di­ne. Ubr­zo po do­la­sku upo­zna­će Je­se­nji­na i za nje­ga već pri pr­vom su­sre­tu re­ći da je an­đeo. Tom pri­li­kom će ga za­gr­li­ti i po­lju­bi­ti. Bi­la je to lju­bav na pr­vi po­gled. Već 2. ma­ja sle­de­će godi­ne oni se venča­va­ju, a 10. ma­ja le­te u Evro­pu da bi kra­jem sep­tem­bra oti­šli u Ame­ri­ku, gde ih je do­če­ka­la go­mi­la no­vi­na­ra. Ali, nji­ho­va ame­rič­ka slava br­zo će se uga­si­ti. Isi­do­ra je kri­ti­ča­ri­ma po­sta­la tro­ma i krup­na, a Je­se­njin je „na­stra­dao“ zbog svo­je pe­sme „Ze­mlja ni­tko­va“ ko­ju je na­pi­sao u Ameri­ci i u ko­joj isme­va bolj­še­vič­ke vo­đe. Ame­ri­kan­ci bi, na­rav­no, tu po­e­mu zdu­šno po­dr­ža­li da pe­snik ni­je u njoj op­tu­žio i Je­vre­je. Je­vre­ji su, ka­že Jesenjin, ima­li zna­čaj­nu ulo­gu u Ok­to­bar­skoj re­vo­lu­ci­ji i uvo­đe­nju to­ta­li­tar­nog re­ži­ma u Ru­si­ji. Ve­li­kog pe­sni­ka od­mah pro­gla­ša­va­ju an­ti­se­mi­tom. A pesmu je pro­či­tao sa­mo pred ne­ko­li­ci­nom ru­skih emi­gra­na­ta i osoba je­vrej­ske na­ci­o­nal­no­sti ko­ji su njen sa­dr­žaj pre­pri­ča­li no­vi­na­ri­ma. Do­šlo je do skanda­la. Sve no­vi­ne, i ame­rič­ke i evrop­ske, na­pa­le su Je­se­nji­na. Dvo­je su­pru­žni­ka 3. fe­bru­a­ra 1923. go­di­ne na­pu­šta­ju SAD i za­dr­ža­va­ju se ne­ko­li­ko me­se­ci u Evro­pi. Tre­ćeg av­gu­sta iste go­di­ne sti­žu u Mo­skvu. Isi­do­ra od­la­zi na Kav­kaz. Tre­ba­lo je da ide i Je­se­njin, ali je, pun op­ti­mi­zma, od­u­stao od puta go­vo­re­ći svo­jim dru­go­vi­ma da su ga po­zva­li u Kremlj da mu da­ju no­vac za iz­da­va­nje no­vi­na. Isi­do­ra mu ne­pre­kid­no pi­še i mo­li ga da do­đe, ali on osta­je u Mo­skvi. I tu je bio kraj…

U me­đu­vre­me­nu, do par­tij­skih ru­ko­vo­di­la­ca sti­že „Ze­mlja ni­tko­va“. Ta ih je po­e­zi­ja pri­lič­no uz­ne­mi­ri­la. Iz­gle­da da ni­je vre­de­lo ni to što je Je­se­njin ne­ko­li­ko me­se­ci ka­sni­je, u ja­nu­a­ru 1924, na vest o Le­nji­no­voj smr­ti, na­pi­sao odu glav­nom bolj­še­vič­kom ide­o­lo­gu. A, ko zna, mo­žda se baš zbog te ode i ubio.