Dr Kuželj je dolazio iz Čačka, još pre rata. Njegovi su bili bogati, te on završi medicinu u Vieni. Omalji čovek, proćelav. Uz Ibar bi dolazio vozom, a onda dalje, uz ova naša brda, na konju.
U Čačku mu dali ulicu, njegovo ime nosi… Ako, i treba, zaslužio je…
Imao je onu lekarsku torbu, što se otvara kao harmonika. A unutra je bilo zavoja, hirurških instrumenata, onih staklenih špriceva i ostalih drangulija. Na ognjištu kuvao one njegove špriceve u vreloj vodi. Veli, tako mora… Da se pobiju te sitne životinje… To se valjda zove „dezinfekcija“…
Sirotinji nije naplaćivao… Daj, šta daš…
To nije bilo kao sada. Onda su žene bile trudne po petnaest godina. ‘ebaše nam, da prostiš majku, od kako nam struja u selo dođe. Ranije bilo ono: kupus u kacu i dete u kolevku. Štedeo se gas za lampu. A deca, sve jedno drugom do uveta. I koje preživi, od njega bude čovek.
Danas su izmislili te vakcine…
Naš Vitomir je imao tešku glavobolju. Kasno u noć, doktor banu u kuću… Pogleda dete i veli da vinsko sirće pomešamo sa onom zemljom koju krtice, na livadi izbace iz dubine. I onda, tu zemlju da previjamo detetu na zatiok.
Tako i učinismo. Sedmi dan, kako je i rekao, njemu bi bolje… Oporavi se…
Tu noć je pregledao i ove starije po selu… Bilo tu ovih matorih, koje je prišt šinula, žena pred porođajem… Neki se pijani posekli sekirama u šumi, pa im se rane zagnojile.
Sanda doktor obolevao nije. Lečio se sam.
Svako jutro, čim svane, lomio je kocku šećera na pola, te onu polovinu stavi u usta i drži dugo na jeziku. Onaj šećer se topi na jeziku, ali ga ne progunja. Tako se skupe sve te male životinje, mikrobi, na onom šećeru. Onda, na eks, grune jednu čašu mučenice, te one mikrobe pobije. I tako, bio zdrav kao dren. On, bre, napravio desetoro dece. Sam….
Rakija ti je lek. Sa njom rane ispiramo… I krava kad oteli muško, mi rakiju kuvamo, te zamiriše cela kuća… Ne bi se ni na groblju krstili, da rakije nema…
I još nešto sam, Radovane, hteo da ti kažem. Ona moja kuja se okotila na sam Božić, u sred zime. Šestoro oštenila, te petoro štenadi, do jutra, uginulo od zime i mraza. Ostalo u životu samo jedno, muško štene, te mu dadosmo ime Božo… Rodio se na Božić. To ti je ona „prirodna selekcija“. Od njega će da bude pas, samo takav.
Tako ti je i sa čovekom.
Na muci, prežive oni koji valjaju.
. Gospodine Erac, verujete li vi u ovo sto pisete? Ne u smislu cinjenica i fabule, nego u ideju iza teksta? Jer ako verujete u ovaj tzv. seljacki (ne seoski!) kaljavi darvinizam, imam jako, jako lose vesti za vas licno: isti sistem vrednosti ima i italijanski fasizam i nemacki nacizam. Stavise, on je njihova osnova.
Ali pismen ste covek i pretpostavljam da znate da odvojite fikciju od pamfleta. Nama, prostim citaocima, to je jako tesko, narocito u vasim tekstovima, cesto pomislimo da su vase pricice samo literarni izraz vaseg angazmana, no to je nasa stvar. Jer ne mozete vi biti fasista, nas ste covek, Srbin, a zna se koje nacije su fasisti i nacisti. Srbin moze da bude samo domacin, cak i kad je za prirodnu selekciju.
PS: Sjajan momenat je onaj sa kockom secera, koji navabi bakterije da ih pobije presveta rakija, pa da covek moze da prione na pravljenje sto vise dece. Do nepodnosljivosti sjajan.
. Kakva banalna ‘seoska knjizevnost’!