Kraljevo, 13. februar 2016.
Promocija knjige arhimandrita Alekseja, igumana manastira Sveti Luka u Bošnjanima, koja je posvećena vremenu i zbivanjima utkanim u ljudske sudbine na raspetim kosovsko-metohijskim prostorima
U zlim vremenima zli ljudi poruše sagrađeno, odnesu šta se odneti može, pobiju ili rasele narod, a život teče. Kad prođe vreme suza, narod se vraća, život nastavlja. Jedino što je na tim nesigurnim prostorima sigurno su naše svetinje. Knjiga „Dečanske i druge priče“ prati ljude i uglavnom vedre događaje do početka devedesetih godina prošlog veka. “Naša priča se tu završava, ali – dečanska priča nema kraja“, ovako o osećaju koji je nju i arhimandrita Alekseja (Bogićevića), igumana manastira Sveti Luka u Bošnjanima, vodio da zapišu događaje koje pamte ili su im o njim pričali preci, piše koautorka Radmila Mišev.
U zadužbini kralja Stefana Dečanskog i njegovog sina cara Dušana, arhimandrit Aleksej, koji je svoju knjigu nedavno promovisao u kraljevačkoj biblioteci „Stefan Prvovenčani“, bio je monah pune 24 godine. Nekoliko godina proveo je u manastiru Hilandar na Svetoj gori, a službovao je i u Svetoj zemlji, u Crkvi rođenja Isusa Hrista u Vitlejemu. Danas opominjuće zvuči podsećanje kako se do manastira Visoki Dečani nekada, podno kestenovih bregova, pored livada i borova dolazilo ulicom koja se zvala Manastirska. Do te hramovne „metohijske pesme u kamenu“ sada vodi ulica kojoj su ime promenili ali, kako kažu autori, „ništa im ne vredi; iako nam putovanje ometaju, stići ćemo, jer dok je hrama, biće i puteva“.
Priča o srpskoj carskoj lavri, Visokim Dečanima, trajala je i zahvaljujući tradiciji usmenog kazivanja koja je još živa u selima plodne i blagorodne Metohije. Ona je iznedrila tople kratke priče o monasima, igumanima Makariju i Justinu, ruskim monasima koji su pronašli utočište u Srbiji nakon Oktobarske revolucije, starcima Teodosiju, Polihroniju i čestitom srpskom stanovništvu, koje je čuvalo manastir Visoki Dečani. Tu su i priče o idiličnom seoskom životu, o ljudima koji su verovali da je svet „onoliki koliko se očima može sagledati“, pa se za ono što se nalazi iza Prokletija nisu ni interesovali. Knjiga je posvećena i dečanskim borovima koji su u obliku krsta preživeli vekove, da bi danas od njih ostalo tek dve trećine nekadašnje šume koja više nema oblik krsta. Ona je i svedočenje o manastirskoj istoriji kroz životni put dečaka koji je kao dvanaestogodišnjak došao u manastir, postao manastirski đak, pa bogoslov, iskušenik, monah, teolog, jeromonah, arhimandrit i, na kraju, iguman.
„S proleća 1967. godine, tek sam bio napunio 12 godina, vraćajući se iz škole, zastao sam u porti seoske crkve koja je bila na pola puta da se malo odmorim, zaspao i sanjao neobičan san. Zvao me je jedan divno obučen vitez da pođem u manastir. rekao mi je da se zove knez Lazar. Potom sam u snu gledao bitku, a nisam imao pojma šta je to, jer se knez Lazar tada pominjao samo u junačkim pesmama“, piše o svom odrastanju iguman Aleksej.
Snovi su se, kaže, ponavljali, jasni i upečatljivi. Ispričao ih je svojoj duboko pobožnoj majci Grozdani, koja ga je na Vidovdan 1967. godine pešice povela do 18 kilometara udaljenih Dečana. Sa Dečankom Radmilom Mišev, glavnom i odgovornom urednicom Dečjeg časopisa „Svetosavsko zvonce“, arhimandrit Aleksej napisao je „Dečanske i druge priče“ sa željom da, kako kaže, „opiše staro i dodirne novo monaštvo“, jer je i sam njihov spoj.
„Prošle godine objavljeno je treće prošireno i dopunjeno izdanje ove tople, mudre i zanimljive knjige, koja je naišla na izvanredan prijem kod čitalaca i imala brojne promocije, a svaki susret čitalaca sa autorom ili bar sa knjigom doživljava se kao duhovna gozba“, ocenila je dirktorka biblioteke Dragana Tipsarević.
U sva tri izdanja „Dečanskih i drugih priča“ kao urednik potpisan je kraljevački jerej Radoš Mladenović koji je, takođe, prisustvovao promociji.
„ Svaka od priča oca Alekseja je „predanjska“, a za nas pravoslavno predanje ima veći značaj, nego samo pismo. Nije pismo stvorilo crkvu, nego je crkva stvorila pismo. Nisu kanoni stvorili crkvu, nego je crkva stvorila kanone. Baš zbog predanjske note, manastiri na Kosovu i Metohiji će opstati. Ko ne veruje, videće – poručio je jerej Mladenović.
