piše Tata Duki
Svako je u prestonicu Srbije doneo deo onoga odakle je pošao i svako je pokušavao da u Beogradu stvori deo onoga od čega je pobegao
Poslednjih par hiljada godina, koliko postoji mesto koje se sada zove Beograd, mnogo puta je promenjena njegova boja… i fizički, i mentalno…
Od prvih primitivnih vojnih građevina, od drveta i zemlje, preko prvih kamenih zidina od belog kamena, nadaleko vidljivih, po kojima su Singidunum počeli da nazivaju Biograd, pa Beli grad, onda i Bejograd, sve do današnjeg Beograda, razne su ga boje profilisale.
Sa reka, posebno u suton, belele su se zidine, upozoravajući sve dolazeće da tu ima nekog ko neće tako lako prepustiti to, nad rekama , uzvišeno mesto.
I nisu ga lako prepuštali, bilo je tu bitaka, koristilo se sve što se moglo, od strela i kamenica, do bombi i svakojake druge municije. Bio je Beograd i rušen i paljen, osvajan i oslobađan, pa sve ispočetka…Bivao je i crven od vatri koje su ga palile i krvi koje su u njemu i oko njega potocima tekle, bivao je i plav kad zimi zamrznu Sava i Dunav, zelen od drveća koje je raslo u retkim periodima mira…kad je moglo da raste, nepokidano ko zna kakvim oružjima i oruđima
Mnogo je trebalo da od grada, svima na putu, postane ovo što je danas i u šta se i dalje razvija.
Napredak je nemilosrdan, ne štedi nikoga i ništa, napredak je bezumna revolucija, koja kao i sve druge, najpre pojede svoju decu…
Kad se koliko-toliko odmakao od ratova, kad je od kasabe počeo da se razvija u Grad, kad je poceo ovde da ulazi i evropski nacin odevanja, života, razmišljanja, posle dugo dominantnog blisko-istočnog načina života, Beograd je počeo da dobija jednu svetlu, građansku boju…možda po bledolikim lepoticama, mozda po njihovim svetlim toaletama, možda po njihovom zvonkom smehu, po zvucima klavira i etikeciji koja je počela da brani neke stare navike…
Kako god bilo, Grad je tek tada postao naročito zanimljiv svima koji su tražili nešto novo, bolje, drugačije, finije, evropskije i, po mogućstvu, bogatije…
Beograd je postajao sve to i samim tim sve privlačniji mnogima koji su tražili novi početak…
Svako od njih je sobom donosio neku svoju boju. Makedonci – žutu kao papriku i svoje zanosne i tužne pesme u drugačijem ritmu, Hercegovci – svoju braonkastu škiju i sušeno meso, Crnogorci mrke brke i kratke puške srebrom okovane, Lale – boje masne zemlje i slanine… Svako je sobom donosio deo onoga odakle je pošao i svako je pokušavao da u Gradu stvori deo onoga od čega je pobegao…
I Grad ih je sve primao u sebe, isprva malen, a onda sve veći i veći, dovoljan ali i tesan, širok, ali i mali za sve ambicije koje su se u njega slile…
I sve ih je ravnao, neke lagano i usput, neke generacijama dugo i teško, ali su na kraju svi počinjali da svojataju taj grad i da ga brane od nekih novih koji su, gonjeni istom željom dolazili kasnije…
Slučajno znam neke ljude koji su generacijama ovde, ali isto tako znam i ljude koji još u govoru nose zavičaj, a već ga svojataju i sa ogorčenjem govore o “došljacima”
Grad je veliki onoliko kolikim ga naprave oni koji ga čine. . a oni su veliki koliko ih Grad takvim učini. . .
I tako… Grad je još uvek Beograd, nekad manje, nekad vise beo, ali i dalje uspeva da sve te boje ukomponuje u svoju belu boju, i dalje otvorenu i privlačnu svima koji traže neki novi početak…
Danas je mnogo više raznih boja nego pre samo 20-30-50 godina, ali ja ne sumnjam da će i pored svega uspeti u tome da i dalje ostane beo, baš kao što mu to i ime nagoveštava, BEOGrad…
MOJ, naravno…
foto: Pixabay
