Kraljevo, 18. febraur 2016.
Dve istine u jednoj knjizi, proizašloj iz potrebe da se čuje istina o stradanju srpskog naroda
Šta da radi čovek kada posle transplantacije srca počne da sanja nepoznate predele, crkvu sa zvonikom, dvorište i skromnu kuću neke male, srećne porodice? Šta da radi kad se snovi sa divnih pejzaža presele u kuću u kojoj se trguje ljudskim organima i oboje neljudskim strahom i užasnim košmarima? Poći će da bar potraži spokojstvo, da umiri to novo srce koje pamti i pati. Tako se Johan Vagner, nemački bogataš, kada je saznao da je dobio srce Srbina kidnapovanog na Kosovu i Metohiji 1999. godine našao u rodnom kraju čoveka čije je srce dobio. Tada je upoznao i plavookog dečaka iz svojih snova. Kako je tragično stradala i dečakova majka, Johan je tri godine vodio bitku za usvajanje i za to vreme prešao u pravoslavlje. Da proba na zemlji da okaje svoje grehe. Ovo je priča koja je dotakla srce Veselina Dželetovića koji je, kada je čuo za nju, za dva sata napisao poemu. Posle nje i roman „Srpsko srce Johanovo“, koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
Maria Lina Veka je Italijanska, novinarka i književnica iz Rima. I ona je napisala roman posvećen nestalima i kidnapovanima sa prostora Kosova i Metohije. Njena knjiga „Vučje srce“,govori o Francuzu koji je dobio srce Srbina sa Kosova i Metohije Roman Lina Veke i Dželetovićev, objedinjeni u jednoj knjizi, koja se u dahu čita, predstavljeni su na književnoj večeri koju je u Domu vojske u Kraljevu organizovala knjižara „Prozor“. Gorke i tužne priče spojene su da bi istina o stradanju Srba lakše mogla da pronađe put.
„Bio sam 2004. godine u grupi pesnika koja je išla na Kosovo i Metohiju da odnesemo pomoć našem narodu, jer kao pesnici ne možemo da im prinesemo ništa osim tople reči i knjige“, priseća se Dželetović dana kada je na Kosmetu upoznao Johana Vagnera.
Veselin saznaje da sveštenik ne želi da održi opelo njegovoj preminuloj prijateljici koja je pronađena obešena u štali, nakon što su je silovala petorica Šiptara Sa njenim mužem Veselin je takođe bio prijatelj, sve dok čovek nije nestao 1999. godine.
„Bila je patrijarhalna Srpkinja i to poniženje nije mogla da istrpi, ali to nije bilo samoubistvo, jer samoubistvo nisu počinili ni major Tepić, ni vojvoda Sinđelić“, kaže Dželetović, koji je na sahrani Srpkinje saznao za Johanovu priču i upoznao Nemca sa srpskim srcem.
Danas je, kaže, siguran kako je istina kao voda – mora da nađe svoj put:
Srce htelo napolje
„Sreća je bila da je Nemac upoznao dete, sina čoveka čije srce nosi. Dobio je, jednostavno, neobjašnjiv poriv da usvoji dečaka. Da toga nije bilo, on svoju priču verovatno nikada ne bi ispričao. Susret sa dečakom, prema Johanovim rečima bio je potresan. Kada je prišao toj kući, Johan se uhvatio za bodljikavu žicu, a da nije primetio da mu se bodlje zarivaju u dlanove i da su mu ruke krvave. Kada je dečak prišao na metar od njega, osetio je da šavovi hoće da popucaju i da srce želi da iskoči napolje. Da li je to bila samo autosugestija, nikada nećemo saznati“, ispričao je Dželetović, objašnjavajući kako nije znao da će poema i roman, koji je stavljen u umetničku formu, proizvesti efekat kakav su imali.
Sve podatke do koji je došao radeći ovu priču, Dželetović i Milovan Drecun dali su međunarodnim organima.
„Nema svedoka, jer Šiptari, za razliku od Srba ubijaju svoje izdajnike, zato se uzdam jedino u Boga. Greh koji je počinjen na Kosovu i Metohiji toliko je veliki da će počinioci morati da progovore kako bi olakšali duši svojoj. To je već uradio jedan zaštićeni svedok, a ja se nadam da će ih biti sve više. Moja i knjiga Marie Line Veke traju već šest godina i ne dozvoljavaju da se taj zločin zaboravi“, poručio je.
Knjiga sa dva romana dostavljena je ruskom reditelju Nikiti Mihalkovu, koji ju je, kažu, pročitao, za jednu noć:
„Preneli su nam da je bio oduševljen, nama je javljeno da sada snima film u Turskoj i da će se nakon toga posvetiti ovoj temi, ali da li će po našim romanima snimiti film – još uvek ne znamo“, kaže Dželetović.
„Vučje srce“
Maria Lina Veka 15 godina obilazi Kosmet na kojem je do sada, boravila više od 50 puta. „Vučje srce“ je njena treća knjiga posvećena traganju za istinom o trgovanju ljudskim organima. Do sada je knjiga imala pet izdanja, a poslednje je ovo koje je sa Dželetovićevim romanom objavila izdavačka kuća „Poeta“.
„Nikada nisam očekivala da bih mogla da se sretnem sa tako tragičnim ljudskim pričama. Izmenila sam imena otetih ljudi čije sudbine sam saznavala u razgovoru sa njihovim porodicama, ali – sve četiri priče su istinite“, pojasnila je Italijanka.
Ona je 2000. godine došla u Glavni štab italijanske vojske na Kosmetu, koji je tada bio u Peći i rekla im kako želi da, kao novinarka, piše o situaciji u pokrajini. Njeni sunarodnici objasnili su joj da nema potrebe da ona bilo gde ide, jer će joj oni dovoditi sagovornike koji će joj sve pojasniti. Naravno, dovođeni su joj uglavnom Albanci, pa je brzo shvatila da je to samo jedna strana priče.
„Gde su Srbi?“, pitala je, a onda je zatražila pomoć od druge grupe italijanskih karabinjera sa sedištem u Prištini. Došli su po nju, omogućili joj pratnju, a onda je počeo i njen obilazak i srpskih enklava: Šilovo, Cernica, Partež, boravak u Pećkoj patrijaršiji Od knjige „Izgubljeno Kosovo“ koju je 2003. godine objavila je u Italiji, ređale su se knjige „Kosovo-zatvor pod otvorenim nebom“, „Kosovo-moguć povratak“, preko knjige „Vučje srce“ do poslednje „Pejzaž duše.“
Enklave su koncentracioni logori
U leto 2007. i 2008. godine, o trošku svoje humanitarne organizacije „Renesansa“ dva puta je vodila decu iz kosovskih enklava, koja nikada nisu izašla iz svog dvorišta“, u Rim na sedam dana. Čim su stigli, pitali su: „Zar smemo da idemo ulicom, jeste li sigurni da neće pucati na nas?“
„Ne mogu da verujem kada mi postave pitanje zašto sam se za ove priče interesovala. Pa, ja sam čovek pre svega, a osim toga sam i novinar. Ako niko o ovome ne želi da priča, jedan novinar ima obavezu da piše priče koje traže da ostanu napisane. Srbija je zemlja u srcu Evrope, ali o onome što smo na Kosovu videli niko nije hteo da piše. Srbi su bili kao fantomi, o njima nije moglo ni da se govori. U Prištini sam videla na hiljade novinara, a da nikada niko od njih nije bio ni u jednoj srpskoj enklavi. Znate, enklave nisu mesto za život, nego koncentracioni logori, ali o Srbima niko nije govorio kao o žrtvama“, kaže Lina Veka.
Došla je do informacija o trgovini ljudskim organima, o kojoj u svojoj knjizi, objavljenoj tek pošto je napustila mesto šefa Haškog tribunala govori i Karla del Ponte. Ona navodi da je bilo najmanje 300 otetih Srba od kojih su uzimani organi. Dik Marti je kao član Evropskog parlamenta nastavio ta istraživanja nakon kojih je rekao da je između 300 i 500 Srba ubijeno zbog trgovine ljudskim organima. Sa završetkom njegovog mandata stalo je i istraživanje.
„Toliko je bilo paradoksa na Kosmetu, jer su se trgovinom organima bavili oni koji je trebalo da štite ljude i istinu. ali ja nikada neću prestati da tragam za njom“, poručila je Italijanka.
Veselin Dželetović završio je svoje izlaganje porukom da na Kosovu i Metohiji i livade mirišu na srpsko trajanje i da mu oni koji danas kažu da je Kosovo izgubljeno liče na čoveka koji „kuka što nema dobre cipele,a nikada nije upoznao čoveka bez nogu“.
