14. avgust 2019.
Vladimir Jagličić, dobitnik Žičke hrisovulje u 2019. godini je pesnik, prozaista, kritičar, esejista, antologičar, prevodilac, dobitnik mnogih značajnih književnih priznanja kod nas, ali i u Rusiji
Vladimir Jagličić, rođen je 1961. godine u Kragujevcu, gde je i diplomirao na Pravnom fakultetu. Pesnik, prozaista, kritičar, esejista, antologičar, prevodilac. Važnije zbirke pesama: Izvan uma (1991), Tamni vrt (1992), Usamljeni putnik (1994), Posle rata (1996), U gorama (1996), Srbija zemlja (1996), Senke u dvorištu (1996), Vrelo (1997), Milanovačkim drumom (1997), Nepovratno (1998), Knjiga o zločinu (2001), Rane pesme (2001), Nemoj da me zoveš (2002), Pre nego odem (izabrane pesme, 2004), Jutra (2008), Posedi (2011), Stub (2013), Predgrađe horizonta (2017). Sastavio antologiju savremene srpske poezije (Kad budemo trava, 1998), kao i ruske poezije i anglofonog pesništva. Preveo poduži niz knjiga sa ruskog jezika, različitih žanrova. Dobitnik mnogih značajnih književnih priznanja u nas, ali i u Rusiji. Zbirka Pesme (2006) izlazi u Rusiji, a pored ruskog, poezija mu je prevođena na engleski, poljski, ukrajinski, bugarski i jermenski jezik.
REČ PESNIKA
NEIZRECIVO
Ne moraš, ipak, reći sve što si namislio,
posvećenje je više tajna negovorena,
čitati emigrante iz Berlinskih četvrti,
prizore otpađenja što umakoše smrti
u mir gradova Inka, u kovitlac Boreja,
jer njima svet pripade prirodno, ne prisilno,
sledom, prećutanošću doba svog, al ne ropski,
već gordošću po ratu, smirenjem mirnodopskim.
Potapši po ramenu i tog što naglas greši,
mnogo vode proteče dok čovek se ne reši
da posvoji tišinu. I promašaj usini
kao dar, jedva odnet, nedosežnoj visini.
Išetati, kod druga na kaficu, recimo,
il, usput, udahnuti prvo jutarnje pecivo,
nasmešiti se svemu, da traje neizrecivo.
LAŽ
Ali, sve su to traganja,
te raspre, nagli odlasci,
sujete, sušta laganja,
prevarna kao oblaci,
sred krčme, smehom nijane,
probuđeni zli duhovi
u kriku pesme pijane,
il u pegavom uhodi.
Uvrede planu, nestanu,
A gorak ukus dostane.
Da žig u pakla bezdanu
ne probudi nas, pospane?
Ipak, sve prođe, iščili,
ko krigli red sa stolova.
I život svoj smo ispili
Na cug, ko apsint bolova.
Al mnogo više boleće
budući dani, surovi:
s krilima crnim doleće
da se u mozak urovi,
ko tane ranog sećanja
na noći bez nas probdele,
budućnost strašna, nezvana,
koju su majke proklele.
Gde nije more okrutne,
gde Agon se ne obesi,
noćne će misli, zloslutne,
zapitati te: o, gde si,
zar još se nisi vratio,
u dom svoj, u prah nutrine?
Ti što si, živ, tek patio,
i nisi znao drukčije?
Al, dotle, nek u prisoju
odsanja duša ranjiva
bar jednu pesmu Disovu
gde naša laž ne svanjiva.
MOLITVA
Ne daj mi, Bože, da zločinim,
da krivdu drugima nanesem,
srcem ko blagi dah počini,
nek breme najteže ponesem.
Neka prihvati srce ovo
na stranputima i putima
Svetoga Save mudro slovo
i strogost kralja Milutina.
Nek izdajni zvuk me srebra
pobedno Juda ne udene,
već u strpljivu nadmoć sebra
otkaz od vlasti i promene.
Nek Reč me štiti – mehur sode
u svetskoj čaši punoj greha,
kad sa dna kljunem put slobode
Pripremile
Katarina Jablanović, Marina Pavlović
Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“ Kraljevo
