Popularni muzičar na društvenoj mreži o danu kada je rat ušao u njegov život i o danima kad u njegovu zemlju ulazi NATO
Nedavno je svojim statusom saksofonista Nikola Demonja uzburkao društvene mreže, kada je napisao otvoreno pismo „Vreme je za zbogom, Srbijo“. Lepo je napisao „Meni još nije vreme. Nama.“ Ali, mediji su pismo protumačili kao najavu odlaska njegove male porodice iz zemlje. Ljutio se Nikola na medije, a onda i obrisao svoj statu sa fejsbuka. Večeras je Nikola ponovo otvorio dušu napisavši „dobrodišlicu“ onima koji su mu, kako navodi, uništili zemlju, ubijali civile, zatrovali i nas, i Srbiju. Poručio je da im se može, ali da nismo, niti ćemo ikada zaboraviti:
„Sreda je bila. Nema potrebe da proveravam, sećam je se kao juče da je bila. Tata došao u školu, kod razredne. A ja neopravdanih više nego što svi prsti mogu da izbroje. I ozbiljni komadi iz fizike, biologije, i nemačkog jezika. Gotovo zaključeni, iako je tek 24. mart. Muzika je već tada bila onoliko važnija, te nisam mnogo obraćao pažnju na gimnazijske predmete. Može se reći, ne baš mudar stav za prvi razred srednje škole.
Proleće. Ono pravo beogradsko. Puno ljudi, ali mnogo manje vozila nego danas. I Sunce je nekako bilo svetlije. Ili ga ja samo tako pamtim, iako jete srede vreme bilo nekako…čudno. Ili sam ga, opet, samo ja tako zapamtio.
Kasnije popodne, u podrumu moje drage muzičke gimnazije “Stanković” bilo je samo nekoliko nas. Neobično malo ljudi, za jedan običan radni dan. Domar i par đaka. Već tada sam ostajao duže od svojih drugara, jer sam uvek želeo nešto da sviram, da probam, ili da se zezam sa klavirom. Tog popodneva mi se neviđeno nije išlo kući, jer me čekao “The razgovor” i ozbiljne sankcije zbog pomenutih gluparija.
Izašao sam ispred. Grad je bio prazniji nego inače, kao i moja škola. Dva starija momka su ubrzo posle mene izašla, i usput mi dobacila da se sklanjam, večeras će da nas bombarduju.
Da nas bombarduju? Bombarduju? Nas?
“Je’o te, nemoguće!”
Kod kuće sam. U dnevnoj sobi. Mama i tata grme iz kuhinje jedno na drugo, zbog mene.Tj na mene, preko sebe. Dolaze u dnevnu. Soba se smanjuje, kao i da se vazduh sužava, nestaje. Spremam se za lavinu. ‘ebeno i prokleto poznati zvuk sirene seče taj teški trenutak i čini ga beskonačno težim.
A ja se od pritiska ježim. I negde u sebi daleko od realnosti bežim. Pu’i ga Slobo, i ti i tvoj režim! Počinjem da pi’dim, kuvam, u sebi režim! Neću, bre, opet da bežim! Sad se od adrenalina ježim.
BUM!!…UM!…UM!…zagrmeo je prvi udarac i odzvanjao kroz tišinu zamrznutog naroda. I suze su mi krenule niz lice. To je to…počelo je…ponovo rat, ponovo sve. Majku vam ‘ebem!! Dok su ljudi panično trčali kroz ulaz, a u ušima mi zvonilo od pritiska, pustio sam « November rain ». Glasno. Jako glasno. Da puca sa zvučnika. Je’ite se pederi. Uskoro je nestalo i struje. Nestali su i neopravdani. Nestala je fizika. Biologija. Nemački. Ja više nisam đak. Niti muzičar. Ja sam dete koje sa svojih 15 godina po drugi put spava bez struje, dok bombe grme i pomeraju tlo.
Do 10. juna te ’99. godine sve ovo se ponovilo bezbroj puta. Nekad manje bolno, uglavnom više. Uništili su nam zemlju. Ubijali su civile. Zatrovali su i nas, i našu zemlju.
Tako je to. Mnogo su jači. Može im se.
Ja nisam, i nikada neću zaboraviti. ‘ebite se idioti jedni glupi, zlo jedno, gamad jedna.
Potpisuj Srbijo, neka ih, ionako nemamo izbora. Ali nismo zaboravili. I nikada nećemo.
Ničija do zore nije gorela, majku li vam fašističku, pa neće ni vaša. “Dobrodošli u Srbiju….”
