piše Tata Duki
Došli smo u situaciju da je sve svima jasno, da je rešenje eto tu, iza ćoška, samo što se niko ne mrda kako bi do tog ćoška i otišao
Srbi (Hrvati, Slovenci, Bosanci, bilo ko odavde) su najveći majstori u svemu, carevi takoreći… Sve znaju, sve mogu, samo što baš i ne žele da se muče….
Ali da krenemo od početka…od onog što je meni poznato…
Nekadašnja država SeFeReJot je imala oko 20 miliona stanovnika, kako-tako raspoređenih po republikama koje su danas, nazovi. države. Svi stanovnici su po republici u kojoj su živeli, imali neku svoju prepoznatljivu crtu, karakteristiku koja je besomučno zloupotrebljavana u vicevima koji su, naizgled benigno, zezali sve oko sebe… Bosanci su glupi, Crnogorci lenji, Slovenci škrti… svako je imao svoje i oko toga se nije mnogo raspravljalo…osim ako se ne bi ispred neke prodavnice našli lokalni polu-profi raspravljaći, koji bi sa načetim i već mlakim pivom u ruci, držali govore o bratstvu-jedinstvu i ostalim polnim bolestima…
Država je bila takva da smo se međusobno trpeli, za’ebavali jedni druge koliko je ko smeo i onda bi svi zajedno leti otisli na NAŠE more, koje je sada hrvatsko, crnogorosko i malkice bosansko… Tada je bilo naše… Opijali smo se hvarskim vinom, «Badelovim» konjakom (najefikasniji ubica bubrega za koji sam čuo… i probao ga), u specijalnim prilikama bi tu umeo da padne i pokoji «Skenderbeg» , pušili bi slovenački 57, klopali hrvatske salame i zajedno povraćali preko kamenih zidića kojima su vredni dalmosi ograđivali svoje maslinjake…
Svi su tada imali zajedničku temu i, naravno, svi su najbolje znali kako treba sastaviti fudbalsku reprezentaciju, svi su bili majstori za sve…
Ne jednom mi se dešavalo da me neki iznervirani lik zove da pogledam kuću koju je već dobrano sagradio, samo mu se nešto baš i ne uklapa… Da, svi su bili arhitekte, svi su znali kako se kuća gradi, o čemu svedoče i dan-današnji višespratni Skadrovi kojekuda posejani, ogromne ozidane građevine u kojima, u najboljem slučaju, žive babe i dede u kako-tako opremljenom prizemlju, ovlaš omalterisanom i sa žicama koje vire i čekaju neko bolje vreme da budu usađene u zidove, sa cevima koje su većim delom gole, pa će jednog dana da budu zakopane tamo gde treba da budu…
I ne samo to… svako je bio majstor svakog posla… nije važno da li je to razvlačenje struje po kući, opravka najnovijeg mercedesa ili servisno održavanje space shuttle-a… Nije bilo problema i popravke za koju se ne bi, ispred prodavnice, sa načetim pivom u ruci, našao samo takav majstor…
I što je najgore…ili najbolje, ti majstori su najčešće i umeli da poprave, ako ne sve, onda većinu kvarova koji bi se pojavili na veš masinama, frižiderima, automobilima…svemu čega bi se dohvatili…
Ti uspesi su im onda davali turbo krila, postajali bi stručnjaci za sve… ali baš sve…
Nije bitno da li je to politička situacija u Evropi, ekonomski krah u Južnoj Americi, život u svemirskoj stanici ili branje čvaraka u Makedoniji… za sve su imali savet, objašnjenje i odgovor…
Polako se taj virus širio, postajao sve moćniji, sveobuhvatniji i opasniji…
Svi su znali sve, sve bi im bilo jasno, a toliko pametnim i spremnim nije pristajalo da se znoje ispod nekog golfa dvojke, veš masine ili ERKONDIŠA, što rece jedan ovejani, pivom pogonjeni majstor… ispred prodavnice…
Sve je više bilo onih koji bi, sa neizostavnim pivom u ruci, onako s visoka i iskosa, samo bacili pogled na problem i u jednoj rečenici dali dijagnozu, posledice i, naravno, rešenje.
Kako su bili okruženi sličnim majstorima, naraslih egoa, vrlo često bi to bila varnica koja bi izazvala vrlo intenzivan rat mišljenja, dok bi tražilac saveta i pomoći stajao, sluđen tolikom količinom znanja i iskustva, dok mu ne bi palo na pamet da lokalni majstorluk počasti turom mlakog piva i ode da nađe nekog ko će taj problem i da mu reši…
Znali su sve, umeli su sve, problem je samo bio što se baš i nisu lomili da to svoje znanje i pokažu… Rasprave su postajale sve ozbiljnije, a zemlja nam se raspadala… Došli smo u situaciju da je sve svima jasno, da je rešenje eto tu, iza ćoška, samo što se niko nije mrdao kako bi do tog ćoška i otišao…
Zemlju smo rasitnili temeljno, k’o kad sa hiljadarkom u ruci odes na kiosk da kupiš žvake, pa se vratiš sa šakom novčanica i gomilom sitniša sa kojim i nisi siguran da znaš šta bi…
Razbacivali smo se zemljom k’o sitnišem, sve je polako postajalo “kolateralna šteta” (jako «zgodan» termin kojim je zamenjeno već istorijsko ” ’ebi ga”) sve se menjalo i raspadalo, a mi smo bivali sve veći majstori…
Znali smo da su svi ovi novi što dolaze lopine i prevaranti, ali smo ih majstosrki odabrali…
Znali smo (naknadno) da smo prošli k’o bos po trnju, ali smo majstorski iskusno znali rešenje…
Sve smo znali, samo kad je trebalo da odaberemo… e, tu smo se malko zeznuli…
Evo, i sada sve znamo… i koga ce Ameri da odaberu, šta je Angela doručkovala i da li je turski puč farsa i šta će Putin da kaže Obami i ko će da bude ministar i za šta…
Ma, sve znamo…
Samo baš nismo sigurni kako ćemo da doguramo do kraja meseca sa nikad većom i boljom platom…za posao koji još nismo dobili, a i nismo sigurni da ćemo ga dobiti, ali reče nam bivši/budući premijer da nam je dobro, toliko da nam je malko i muka koliko nam je dobro…
I on je majstor, to je evidentno… i potpuno je u pravu…
Muka nam je…
Karikatura 1: Stevan Josimović
Karikatura 2: Nikola Otaš
