Dom svakoga od nas je tamo gde su nam misli najspokojnije. Dragana Rajblović već više od tri decenije zna da je njen dom u planinama, u prirodi. Kaže da su je kao devojčicu roditelji vodili na more dok je ona na svakom putovanju bila nepovratno zagledana u planine. Onda kada je kao tinejdžerka mogla prvi put negde da ode sama – odlučila je da se zaputi tamo gde je osećala da je srce vodi. Od tada – planine i planinarenje su njen život, a on – dokaz da svako od nas može da ostvari sve što poželi.
Srele smo se „u doba korone“ ispod srednjovekovnog utvrđenja Maglič. Draganu i nekoliko njenih prijatelja od ljubavi prema planinarenju nije mogao da odvrati ni opasni virus. Iz Beograda gde žive – zaputili su se u planinarsku kuću Planinarskog društva „Železničar“ u Magliču, odakle su svakog dana kretali u nove pohode do planinarskih vrhova.
Dragana je Beograđanka. Bila je računovođa, a onda „izračunala“ da, ipak, više želi da bude pustolov. Planina joj je postala život, a cilj osvajanje vrhova. Kod nje, jasno je – nema odustajanja: hrabra je i tvrdoglava, voli da iskušava granice ljudskog organizma. Zato je Dragana od 2007. godine – 12 godina bila prva i jedina žena iz Srbije, odnosno prva žena sa celog Balkana koja se popela na Mont Everest (u maju prošle godine to je pošlo za rukom i devojci po imenu Dolores el Šeleh, čija je majka Srpkinja, a tata Jordanac).
Pogledajte intervju sa Draganom Rajblović:https://www.youtube.com/watch?v=Kgl9YRrwDdI
U ekspediciji koja je 2007. godine krenula na Mont Everest bilo je devet članova. Dragana je bila jedina žena. Ona i još šest planinara uspeli su u svom naumu, dva člana ekspedicije nisu. Imala je Dragana čast da, sa vrha Himalaja, uživa u pogledu na svet pod svojim nogama. Zato je sada i ponosni vlasnik počasnog pasoša, koji je dobila kada je Ministarstvo spoljnih poslova dodelilo prvi 200 počasih pasoša zaslužnim građanima Srbije.
Od priznanja, ipak, važniji su joj vrhovi koje je osvajala: najviši vrh Evrope – Elbrus na Kavkazu, najviši vulkan na svetu koji se nalazi u Argentini, popela se i na najviši vrh Afrike – Kilimandžaro, a pre osam godina je za 33 dana prepešačila više od 700 kilometara od juga do severa Srbije. Dragana Rajblović je speleolog, alpinista, planinarski vodič, fitnes instruktor za grupno vođenje programa, oprobala se i u padobranstvu i raftingu, autor je knjige „Moj Everest, san i java“. Dragana je, pre svega, hrabra i vredna žena koja je i u sjajnim odnosima sa avanturom, pa su njene priče u najmanju ruku – nesvakidašnje.
Kada je pitaju da li je odluka o pohoda na Mont Everest bila hrabrost ili ludost, Dragana odgovara na razoružavajući način:
– Za mene je to bila – ljubav! Nisam se mnogo pitala da li je hrabro ili ludo. Bilo mi je bitno samo da odem tamo! Vreme provedeno na ekspediciji bilo je mnogo lepše nego da sam u Beogradu i da idem na posao – priseća se Dragana.
Mnogo pre razgovora sa njom saznala sam da moja sagovornica ne dozvoljava da se kaže kako planinari „osvajaju vrhove“, već da se na njih – penju:
– Tačno je, jer osvajanje znači kao da smo krenuli u rat protiv nekoga, u rat protiv planine. Ne može da se kaže: idemo da je osvojimo, jer planinari ne idu da sa bilo kim ratuju. Mi se, jednostavno, penjemo na vrh planine, a kad stignemo na sam vrh znači da smo se popeli. Vrlo je nepravedno reći da smo planinu osvojili. Nije, zapravo, ni lepo reći tako, jer je planina ta koja odlučuje da li ćemo se mi popeti na vrh ili nećemo – kategorična je ova iskusna alpinistkinja i planinarka.
Ona je uverena da su planine i planinari – prijatelji i da su planine pravi prijatelji onima koji ih vole. Na pitanje zašto onda ponekad planine pokazuju tako surovu ćud, Dragana ima odgovor kako i to, opet, zavisi od ljudi:
– Mi treba da obratimo pažnju: kada su uslovi loši, da ne izazivamo sudbinu, da osmotrimo situaciju, da gledamo vremensku prognozu. Ako izazivamo planinu i idemo dalje uprkos lošoj vremenskoj prognozi, ili idemo na terene za koje nismo dovoljno obučeni – to znači da izazivamo planinu i tada može da nam pokaže svoju ćud – uverena je Dragana.
Ona se sa članovima ekspedicije strpljivo pripremala za uspon na Mont Everest.
– Morali smo da se treniramo i da budemo pripremljeni da bismo došli do najvišeg vrha sveta To je sve trebalo da bude postepeno, ali na kraju smo stigli, zato što smo bili strpljivi i zato što smo sve radili po pravilima – kaže naša sagovornica.
Na pitanje kakav je osećaj biti na vrhu Himalaja, na mestu gde je vrlo mali broj ljudi uspeo da se nađe, Dragana odgovara kako je osećaj divan, ali da je neverovatno što „u momentu kada se nađete na vrhu sveta vi niste toga svesni“:
– Tek kada prođe neko vreme, kad siđete do prvog visinskog kampa u kojem ćete da prespavate, kad shvatite da ste se vratili živi i zdravi i da se ništa loše nije desilo, tek tada počnete da sabirate utiske, a sve dok ste gore i dok silazite – niste baš opušteni. Uglavnom ste usmereni na opasnosti koje mogu da se dese i svu koncentraciju usmeravate na to – priseća se Dragana
Uspon na krov sveta svakako je podrazumevao puno odricanja:
– To, na prvom mestu, znači žrtvovanje nekog normalnog načina života. Mi smo tamo bili dva meseca, spavali smo u šatorima, bilo je i minus 40, jeli smo oskudno, a i to što je bilo za jelo – meni nije prijalo. Kad se probudimo, u šatorima je sve zaleđeno, pa treba vreme da se nekako podignemo, obučemo i da nastavimo dalje, tako da je bilo raznih iskušenja, ali sve su to žrtve koje smo podneli da bismo ostvarili svoj san. Na vrhu se ostaje pola sata, u principu je to neka granica, jer je mnogo važno da krenmo da se spuštamo tokom prepodneva, zato što – ako se zadržimo na vrhu postoji mogućnost da se vreme pokvari. Vreme se obično i kvari popodne, a Himalaji ne praštaju greške. Kad se pokvari vreme, nema nikakvih spasilačkih, niti načina da se negde zaklonimo. Jedina opcija je da dođemo do kampa i da se sakrijemo u šatore, što znači da moramo to da uradimo sve pre tri – četiri popodne i zbog toga ne možemo da ostanemo duže na vrhu. Mi smo, ipak, malo prekršili, pa smo ostali duže od pola sata. Ja sam bila nekih 45 minuta, neki muškarci iz ekspedicije su ostali i sat vremena. Svi smo prošli bez povreda – govori Dragana sa osmehom na licu, dok je sa zebnjom pitam o činjenici da mnogi Himalaje zovu „ledenom grobnicom“.
Ona objašnjava kako sve u njenoj priči, možda, izgleda lako, zbog postupnosti kojom je išla ka ispunjenju želje da se popne na Mont Everest:
– Ne znam zašto sam sebi bila uvrtela u glavu da ću zadovoljiti radoznalost kad se popnem na krov Evrope – vrh Elbrus na Kavkazu, ali kada sam to i učinila, vrlo brzo sam promenila mišljenje. Kada mi se ukazala prilika da idem Mont Everest vežbala sam, trenirala, a tek kada se ekspedicija približila počela sam da sagledavam i tu drugu stranu. Čitala sam literaturu, gledala TV i, prateći sve to, znala sam da ćemo, penjući se, prolaziti pored mrtvih planinara, koji su zauvek ostali u večnom snegu i ledu. Kad planinar padne i pogine, tela teško pronalaze, ali nailazite na one koji su umrli od bele smrti pored staze. To su visine gde nema živih organizama i telo se raspada više od 100 godina, tako da svi oni koji tamo umru godinama izgledaju kao kada su umrli. U svetu alpinizma nema spuštanja tela preminulih planinara sa planine, jer je da bi se i da ih spušta sa planine zato što rizikuje svoj život samo da bi jedan povređeni planinar spustio dole potrebno 18 ljudi. Zato tela stradalih ostaju u planini. Za planinare, možda je to i najlepša smrt, kad ostanu zauvek na planini
Bilo je trenutaka, otkriva Dragana, kada se pitala da li je precenila svoje mogućnosti:
– Kad smo došli u bazni kamp Mont Everesta i kad sam ugledala ogromnu planinu i gore one „piramide“ upitala sam se da li ću ja to uopšte moći, gde sam krenula? Onda sam u nekom momentu pomislila: „Dobro, ne moram da idem do vrha ako ne budem mogla, ako mi to ne budu dozvolile fizičke mogućnosti, ali tu sam da probam! Dva meseca nećeš ići na posao, uživaćeš u planini!“ Sve je prošlo u najboljem redu, iako je u toku uspona bilo momenata kada mi je dolazilo da bacim ranac. Teško je to stanje bez kiseonika, jer smo počeli da koristimo kiseonik tek od 7.900 metara nadmorske visine, zato što mi nismo bili bogata ekspedicija koja bi kiseonik mogla da koristi kao neke druge bogatije ekspedicije na visinama iznad 6.000 metara. Posle drugog visinskog kampa, do 7.900 metara, visinsku razliku od 800 metara prelazili smo 10 sati, za šta bi nam na nekoj normalnoj visini bilo potrebno sat ili malo više. Kad sam želela da bacim ranac govorila sam sebi: „Šta je ovih 10 sati i jedan dan naspram celog života u kojem ću imati uspomene, zato što ću videti ono što želim?“ Nisam imala nikakve fizičke tegobe, niti visinsku bolest, ali kada smo došli u treći visinskih kamp na 8.300 metara, na metar i po od našeg šatora ležao je planinar, koji se dva dana pre toga peo na vrh i – nije uspeo. Ignorisao je simptome visinske bolesti, nastavljao dalje i došao do tačke sa koje nije bilo povratka. Ležao je nedaleko od nas i to je bio još jedan od trenutaka kada sam pomislila: „Da li da se vratim?“ Shvatite da samo jedna greška može da bude kobna, ali sam se nekako postepeno navikavala, svesna da neću da idem na vrh po svaku cenu – priča Dragana koja je svoje himalajsko iskustvo opisala u knjizi „Moj Everest- san i java“.
Knjiga je objavljena 2016. godine, a Dragana kaže da joj je bilo potrebno vreme sabere utiske. I danas je planinarka, jer prva Srpkinja koja se popela na najviši vrh sveta, i dalje želi samo da je u prirodi:
– Za mene nije bitno da li idem na ovaj ili onaj vrh, da li je ova ili ona visina. Bitno mi je da sam u prirodi, a u mom planinarenju nije bilo nekih većih opasnosti. Jednom imala snežno slepilo, jer nisam na vreme stavila naočare, pa su mi bile spržene beonjače i sedam dana nisam videla. To je bilo najgore što mi se desilo. Bila sam blizu opasnosti, ali eto pazila sam i trudila sam se da poštujem pravila da se ne bi desilo najgore. U knjizi o usponu na Mont Everest opisala sam detalje i to kako sam se osećala. Onima koji bi jednog dana želeli da idu na visoke planine može da posluži to moje lično iskustvo, ali sam pisala i o šerpasima, o ljudima iz Nepala, Tibetancima uopšte, o tim kulturama, tako da je knjiga pomalo i putopis. Za ljude koji žive podno Himalaja, oni su planine na kojima žive bogovi. Kada dolaze ljudi sa zapada da bi se peli na vrhove kojih tamo ima 14 viših od 8.000 metara, oni to doživljavaju kao mogućnost da zarade novac sebi za život tako što planinarima pomažu kao vodiči-šerpasi, ali je njihov život generalno težak – ispričala nam je Draganu u danu kada joj je društvo u planinarenju pravio devetogodišnji Beograđanin Branko Lazarević, sin takođe strastvene planinarke.
Mama i Dragana na Baneta su već nepovratno prenele ljubav prema planinama.
Dok sam ih gledala kako pažljivo prelaze rasklimatanim mostom preko Ibra kako bi se popeli na Maglič, a ja sa ekipom žurila da se u Kraljevo vratimo pre policijskog časa, pomislila sam koliko samo ima istine u onoj kako, ponekad „nije važno da li žmurite, ili ne žmurite: ima trenutaka kada jasno osećate da se čuda već događaju“. Taj trenutak bio je – baš takav,
M. M. Dabić
