piše Tata Duki
Jednog jutra, dok se opraštao od portira, sa kojim se već sprijateljio, video je nju; trebalo mu je par trenutaka da se seti ko je ona, a onda mu se slika vratila
Kad se major vratio, majstor je još uvek bio u toj kući. Generalica mu je donela čašu nekog dobrog braonkastog pića i sela pored njega.
– Ne boj se, biće sve dobro, major će se pobrinuti za sve… Znaš, Boris nije loše dete, samo ima tako neke, fantazije… njegov otac je jako važan, sigurno je čuo te neke strašne priče, pa se malo zaneo…
Ćutao je, nije imao šta da kaže. Onog dečaka, majorovog sina, majka je odvela skoro trkom, neki auto je došao, oboje su seli i nestali.
Kad je major stigao, znao je kako će da reši i ovaj, ne prvi problem koji je sin umeo da mu napravi. Zatekao je majstora kako sedi sa generalovom ženom i pije konjak. Prišao im je i samo pogledao tu ženu, na šta se ona podigla i otišla… Seo je pored majstora.
– Biće dobro, operisali su ga… baš šteta što se povredio tako…
– Ali…
Major ga je pogledao i majstoru su zastale reći…
– Bio je to nesretni slučaj, zar ne?
Majstor je zinuo da se pobuni, a onda je u njemu proradila ona šićardžijska snalažljivost koja ga je i održala…
– Znate mi smo sirotinja, videli ste, radio je sa mnom, a sad će morati da leži, ja ne znam da li ću moći da ga izdržavam… teško je vreme… plata je mala, treba izdržavati porodicu…
– Da, da… teško je vreme… Ali, ako je čovek vredan i sluša šta mu se govori, može da bude i mnogo lakše… Posla ima, za … dobre ljude…
– Da,da… a i on je baš dobar dečak, dobro je radio… ko zna da li će moći da radi još…
Major ga je pogledao ispod oka. Poznavao je ovaj tip ljudi. Naizgled prost i naivan, ali ispod toga se krio lukav i spretan tip, koji je umeo iz ovakvih situacija ida zvuče mnogo više nego što bi bilo normalno…
– Ne treba biti malodušan, biće on dobro, operisan je, to je samo mala povreda, sve će biti dobro..
– Ne znam ja, mnogo je krvi bilo, opasno je to… Ko zna šta će sa njim biti…
– Ne brini, rešiće se to, ti samo idi kući, sve će biti u redu…
– ?
Pogledao je majora upitno
– Ti imaš svoju radnju? Znaš, treba da se rade neki veliki poslovi, pa tražimo ko će da preuzme to..
– Ne, ali baš sam mislio na to…
– Uradi tako i javi mi se za nedelju dana… a dečko će biti dobro, ne brini…
Majstoru je bilo jasno, dogovor je postignut… nije baš bio sretan, ali je i iz ovoga uspeo da izvuče nešto… nije još znao šta, ali se nadao da će major održati reč…
Sledećih dana je uredno dolazio u posetu, donosio jabuke i ostavljao ih sestri pošto ga nisu puštali u sobu. Žena mu je ponekad spremala i neke kolače ili toplu lepinju da ponese. Jednog jutra, dok se opraštao od portira, sa kojim se već sprijateljio, video je nju. Trebalo mu je par trenutaka da se seti ko je ona, a onda mu se slika vratila. Bila je to ona, Švabina majka, sada je izgledala mnogo bolje, obučena u plavi radni mantil, ali je lice bilo isto… Malo starije, ali se i dalje videlo da je to bila lepa žena.
Izgleda da je i ona njega prepoznala, mada, kad je dolazio u posete, ona je bila u sobi sa rešetkama na prozorima, neretko vezana za krevet i polusvesna.
Umesto kući, otišao je do one zgrade u kojoj je nekad boravila. Potražio je doktora sa kojim je ranije pričao kad bi dolazio u rane nedeljne posete. Umesto njega, naleteo je na sestru koja ga je tada vodila do sobe u kojoj je ona ležala.
Sestra je potvrdila da joj je sada mnogo bolje, da je počela da radi kao čistačica…
Zahvalio se i žurno otišao.
Zašto baš sad…
Ovo mu baš i nije trebalo.Taman kad je uspeo da od svega ovoga napravi nešto i za sebe, sad se pojavila i ona. Sigurno će i ona hteti nešto za sebe…Na putu kući su ga mučile svakakve misli, toliko da je, ne primećujući, prošao pored svog dvorišta. Kad se prenuo, i shvatio gde je, odlučio je da svrati u kafanu .
Tamo je sve bilo kao i prošli put. Naručio je rakiju i sedeo sve dok se nije smrklo, ali nikakav plan, niti ideja mu nije nisu mu padali na pamet.
Kući je stigao polupijan i razdražljiv. Žena mu je postavila da ruča i sklonila se. Znala je da ne vredi ništa da ga pita kad je u tom stanju.
Već sutradan je otišao na posao i dao otkaz. Šef ga je gledao sa čuđenjem, mlako pokušavao da ga odgovori, ali je ipak na kraju potpisao rešenje. Ništa mu nije bilo jasno, ali je majstor bio težak čovek sa kojim je bolje bilo ne raspravljati se. Ako je tako rešio, neka ga…
Računajući da će mu major sigurno namestiti neke velike poslove, otvorio je svoju radnju, tako će sva zarada ostati samo njemu.Možda od svega ovoga i ispadne nešto dobro…
Nekoliko dana kasnije, ispred njihovog dvorišta se zaustavio veliki auto iz koga je izašao jedan vojnik, i ušao unutra. Auto je privukao pažnju klinaca koji su se okupili da vide sjajnu limuzinu. U kolima je sedela jedna lepo obučena žena koja se nestrpljivo osvrtala i pomalo zaplašeno gledala klince koji su zagledali auto.
Iz dvorišta su izašli vojnik i majstorova žena, koja je usput zatezala bluzu i sa suknje otirala tragove brašna. Ušla je u kola, sela pored te žene, malo su razgovarale, a onda je izašla i sa zabrinutim izrazom gledala kako auto odlazi u oblaku prašine.
Komšinica, koja je virila kroz tarabu jedva je sačekala da ona uđe u dvorište i da sazna šta se dešava.
– I, ko ti je to?
– Majka onog dečka što je ubo Švabu…
– I šta hoće…
– Ništa, pitala me jesam li mu ja majka…
– I?
– Pa rekla sam da jesam, šta da joj kažem…
– Pa jes’, ti mu dođeš kao majka…
Kad se majstor vratio i čuo šta je bilo i šta je ona rekla, počeo je da se viče…
– Jesi li ti poludela, bre… kakva majka, bre, otkud ti samo bezobrazluk toliki!?
– Pa šta, ja sam mu k’o majka, nema druge majke…
Majstor je pogledao, seo i popio rakiju koju mu je nasula.
– Sedi, da ti nešto ispričam…
Sedeli su u kuhinji i tek tad joj je majstor ispričao sve što je znao o Švabi… i njegovoj majci… i dogovoru sa majorom…
Ona je ćutala i razmišljala. Kad je pogledala majstora, u očima joj je zasvetlelo nešto što majstor do tada nije primećivao.
– Diži se, idemo u opštinu…
– Šta ti je, šta ćemo tamo?
– Idemo da usvojimo Švabu… onda ćemo mu mi biti porodica, majka mu je luda i mi smo jedini koji brinemo o njemu… mi smo mu porodica, i otac, i majka…
– Pa, kako ćemo…
– Ništa ne brini, idemo…
U opštini su podneli dokumenta, ispotpisivali gomilu nekih drugih papira i rečeno im je da dođu sa izjavama svedoka. Komšinica je potpisala izjavu i ne znajući za njegovu živu majku, kod upravnika doma je bilo malo teže, ali ništa toliko teško što par flaša dobre rakije nije moglo da reši.
Kad se, desetak dana kasnije, majstor pojavio pred majorom, posao je već bio gotov.
Major mu je dao neke papire i uputio ga kod direktora jedne velike firme koja je tih godina puno gradila svuda po gradu.
Obučen u svoje jedino odelo, obrijan i trezan, majstor je ušao u veliku zgradu. Na trećem spratu se javio sekretarici i sačekao. Direktor ga je brzo primio… i odmah prešao na stvar..
– Major Diklić te je preporučio, kaže da radiš dobro i brzo… nama trebaju dobri majstori koji mogu brzo i dobro da urade posao… a posla ima mnogo…nadam se da nisi mnogo skup… i da možeš da uradiš sve što treba…
Majstor je bio zatečen, iako je očekivao neki dobar posao, ono što mu je direktor pokazao je bilo veće od svega što je ikad radio…
Bilo je tu posla koji teško da bi uspela da završi i veća firma nego što je bila ona u kojoj je radio…a njegova radnja je još uvek postojala samo na papiru. Istina, on je jednu šupu u dvorištu sredio kao radionicu, ali tu je bilo mesta jedva za njega i još jednog, a za ovo je trebala hala i magacin… i ko zna šta još…
Za trenutak se uplašio, a onda je odlučio da prihvati sve…
Rukovali su se, potpisali papire, a onda je u sebi zahvalio ženi što ga je naterala da ponese torbu. Novac koji je podigao na blagajni kao avans, teško da bi uspeo da strpa u džepove. Kući je došao glave pune planova o novoj kući, o lepom nameštaju, možda čak i nekom autu… i to ne fići, kojim se hvalio jedan komšija… kupiće Forda…
Žena i on su sedeli i gledali gomilu novca na stolu.
Bilo ga je više nego što je ikada video, a on je par puta uspeo da zaviri u kasu njegove stare firme. Ni tamo ga nije bilo toliko… Nikada…
Nastaviće se…
