Zašto na klupi ispred samog ulaza u Osnovni sud u Kraljevu štrajkuje Dragoslav Češljarac iz Bara kod Ušća?
Šetajući ovih dana, ili tačnije – juče, ovim našim lepim kraljevskim gradom u kojem već godinama vlada red, rad i disciplina, a ni blagostanja ne nedostaje u sasvim zadovoljavajućim količinama, ugledah čoveka na klupi ispred samog ulaza u Osnovni sud u nimalo uobičajenoj situaciji. U prvi mah pomislih alkos na pauzi, ali se onda setih da drinkeri znaju da nađu živopisniji ambijent za interval između dve doze. Beše to običan čovek, moglo bi se reći, vidno skrhan i apatičan, bespomoćnog pogleda fiksiranog za jednu tačku, posivelog lica koje bi povremeno okadio beličasti oblačić dima iz cigarete koju je stezao kao utopljenik bačeno uže.
Ništa neobično, samo jedan od eskadrona onih koji svakodnevno, užurbani ili u nemom mimohodu, prodefiluju kroz ovo svetilište gde se deli pravda u zemlji gde vladavina prava ne postoji ali, pretpostavljamo, ima još uvek profesionalizma, čestitosti i poštenja u karakternim osobinama delilaca pravde. Doduše, iz svojih ranijih iskustava sa lokalnim sudstvom stekao sam sasvim suprotno iskustvo na sopstvenoj kožici, ali ovo je novo doba, zlatno u svakom pogledu, kako nas ubeđuju, baš onako kako su milioni lucidnih birača hteli, tražili i dobili.
Ono po čemu se ovaj „pravni subjekt“, vidno smoren sopstvenim beznadežnim stanjem, razlikovao od drugih bila je skromna, ali živopisna scenografija koja se, pored već prazne paklice cigareta sastojala od plišanog jastučeta na koje je mogao da spusti svoju sedu glavu kad mu padne šećer ili klone od gladi, i tabla na kojoj je krupnim slovima školskom kredom lepo bilo ispisano: „Štrajk glađu, zbog pogrešne odluke Suda osuđen sam bez krivice“.
Priđoh mu, prosto zgranut kao fatamorganom, prizorom nezadovoljnika sudskom odlukom. U kratkom razgovoru saznadoh da se zove Dragoš Češljarac, da je iz Bara kod Ušća i da je bez ikakvih validnih dokaza, osim izjave komšije, osuđen na zatvor u trajanju od godine dana. Oštećeni je, kako kaže moj sagovornik, tvrdio – bez ijednog svedoka ili bilo kakvih dokaza da su ga otac i sin (Češljarci) više puta potkačili ručno sa namerom da ga nokautiraju, ali je on samim čudom ostao gotovo netaknut, bar spolja gledano i lekarskim nalazima nedostupno i nepotvrđeno.
Junak ove priče, nekada uspešan gastarbajter u Austriji, koji je, kako tvrdi, mogao danas da ima vilu u centru Beča, vratio se u domovinu gde su ga ubrzo prepredenjaci i poznavaoci lokalnih prilika istapirali do poslednjeg šilinga ili evra, a potom i strpali u bajbokanu, bez obzira što će kaznu izdržavati u kućnom ambijentu, ako ga štrajk glađu ne spreči u tome.
Ne znam kako će se sve ovo okončati, ali mi je neku nadu u srećan ishod podgrejao ambijent u kojem se sve ovo događa. Naime, zabavljeni svojom mukom ljudi su prolazili pored njega, čak ga ni pogleda ne udostojivši, kao da ga nema, ili kao da štrajkači glađu sede na svakom ćošku na krpenim jastučićima sa ispisanim tablama.
Od takozvanih medija ama baš nikog nije zainteresovao ovaj slučaj kao da nije deo naše svakodnevice i života u kojem jesmo. Čak ni obezbeđenje suda nije našlo za shodno da reaguje dozvoljavajući mu da radi ono što je naumio, umesto da ga silom udalje ili na neki drugi način reše slučaj koji i nije baš prijatan za gledanje. Samo bi poneki četvoronožni beskućnik ljubopitljivo došao do njega, pogledao ga onim svojim tužnim pogledom, kao da ga u potpunosti shvata, a onda bi se lagano, podvijenog repa udaljio kao da se boji da se ne rasplače tu, na javnom mestu, nad ljudskom sudbinom.
E, to je valjda ta demokratija u kojoj jesmo. I kad sve stane, zataji ili se okrene protiv nas, niko nas ne sprečava da svoja prava tražimo gladujući do smrti pošto u zemlji gde, kako rekoh, nemamo vladavinu prava, sve može da se kupi: posao, organ, status, diploma, funkcija, pa i pravda, naravno. A pozitivno je to što ovakvi ljudi veruju da pravde ipak ima, makar je i glavom platili. E, to se zove patriotizam, to je ljubav prema domovini i njenim institucijama u koje nikad ne bi trebalo sumnjati jer je, kao što znamo, pravda spora ali je dostižna, samo treba biti izdržljiv, imati dobre motive i biti siguran da si u pravu, ako čovek više u bilo šta može da bude siguran osim u jedno: da para i dalje vrti čak i tamo gde sve ostale vrteške odavno ne funkcionišu.
Ivan Rajović
