Da li i kako mladi mogu da promene srpsko-američke odnose? (VIDEO)

Primer međunarodnog povezivanja mladih ili: šta se dešava kada mladi ljudi, makar virtuelno, dobiju šansu da predlažu, pišu i dopunjavaju zakone, a onda o njima debatuju, brane njihove odredbe ili virtuelno glasaju da nešto postane zakon?

Važno mi je što možemo da delimo informacije i znanje i povezujemo se preko okeana jer je to šansa da kasnije stvaramo i međudržavne odnose, ali i ostanemo prijatelji i ugostimo jedni druge, kaže Karter Tapan, student završne godine političkih nauka na Klemson Univerzitetu u Južnoj Karolini, SAD.

A sa ove strane „Bare“, Mina Trajković, studentkinja međunarodnih odnosa na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, posle našeg razgovora zaključuje da nas očekuje „svetla budućnost kada su u pitanju srpsko-američki odnosi jer oni ostaju na nama“.

Mina i Karter, i još pedesetak studenata sa FPN-a i Klemsona, a sa njima i ja, bili smo učesnici onlajn simulacije rada Senata Sjedinjenih Američkih Država. Učeći od profesora Džefrija Pika i Dragana Živojinovića, postali smo, iako neki od nas nisu američki državljani, američki senatori, naravno, virtuelno i ne zaista.

Dobili smo šansu da predlažemo, pišemo i dopunjavamo svoje zakone, a onda o njima debatujemo i branimo ih, sve do glasanja kada zapravo nešto postaje zakon.

Ovaj projekat bio bi jedan od dobrih primera „međunarodnog virtuelnog obrazovanja“ koje je virtuelnim učinila pandemija korona virusa. Međutim, povezivanje mladih ljudi sa dva različita kraja sveta više je od razmene znanja, a svakako je jedno od dostignuća ove simulacije. Rezultat je još bolji kada uzmemo u obzir da se povezuju mladi dve zemlje koje u svojim odnosima imaju određena neslaganja i ne baš tako sjajnu istoriju. Mi smo se odlučili da o njoj pričamo, ali da se usredsredimo na ono što će se tek dešavati, na ono na šta možemo da utičemo – mi, mladi.

Naše uvezivanje bilo je otežano zato što je bilo onlajn, „ali uz to ide fleksibilnost za ljude u simulaciji i stvara se drugačiji dijalog zbog razlike u vremenu, ipak je to najbolja komunikacija koju smo mogli da ostvarimo imajući u vidu okolnosti“, kaže Karter. Mini i meni je, sa druge strane, bilo kasno uveče, „ali inače ovako nešto ne bismo imali i uspeli smo da sprovedemo (simulaciju) koristeći razne platforme“. A i šta fali da izdvojite sat i po vremena pred spavanje da se sastanete sa svojim kolegama iz komiteta za, recimo, inostrane poslove kad već nisu radili kafići u to vreme? A sad bez šale, bilo je i te kako korisno i berićetno!

U tom izdvojenom vremenu, Mina je prepoznala veliki potencijal, prostor „da menjamo i poboljšavamo, da obe strane vide jedna drugu. Postoji želja da razumemo jedni druge. Razumem predrasude koji neki ljudi ovde imaju, ali ovo je šansa da se upoznamo i delimo naše razlike“.

Karteru, kome su dodatna polja interesovanja zaštita životne sredine i Balkan, bilo je posebno važno da sazna kako mladi ovde vide politiku, geopolitiku i kako stvari funkcionišu.

Važno mi je što možemo da delimo informacije i znanje i povezujemo se preko okeana jer je to šansa da kasnije stvaramo i međudržavne odnose, ali i ostanemo prijatelji i ugostimo jedni druge“. I nekako bi čitava suština simulacije mogla da stane u ovu rečenicu.

Pre početka pandemije, Karter je bio u poseti Srbiji i Evropi, i tada je, između ostalog, imao priliku da razgovara i sa studentima u Kosovskoj Mitrovici i Prištini.

Razgovarali su o ozbiljnim temama kao što su bombardovanje 1999. godine i status Kosova, ali uvek iz pozicija međusobnog poštovanja, što je još jedna važna stvar koju i mi negujemo – otvorenost i volja da razgovaramo o teškim temama argumentovano i sa međusobnim uvažavanjem.

A i zašto to ne bi bilo tako? Mina i Karter kao da su se dogovorali kad su mi odgovorili na pitanje šta bi želeli da poruče svim mladim ljudima.

Sve bih posavetovala kao što bih sebe – treba da prihvatite svaku šansu da učite, da se povezujete, naročito ako imate neke predrasude prema drugima ljudima ili kulturama, zato što ćete videti da niste bili u pravu. Uđeš sa jednom idejom i promeniš to, izađeš kao potpuno druga osoba“, bez dileme je Minina poruka.

Karter kaže „hvala“ na ovom razgovoru i poručuje „da bez ozbira gde ste u svetu, ljudi oko vas su samo ljudi. Postoje drugačije okolnosti, ali svi proživljavamo iste stvari, iste emocije… Važno je da se prvo upoznamo, a onda donosimo zaključke, važno je da upoznajemo ljude koji misle drugačije od nas i ja mislim da je to sjajno i da je to izazov za mene, ali dobar izazov“.

I ne zovemo se mi džabe Izazov plus. Znamo da su izazovi dobra stvar i da se sa njima samo treba suočiti i onda ne izgledaju tako strašno kao što nam se možda isprva učinilo.

Ako baratate engleskim, a želeli biste da čujete još o tome kako je naša simulacija izgledala, kako se Karter proveo Srbiji i zaljubio u nju, šta misli o rakiji (kako da to ne pitam jednog stranca?) i da li je imao neprijatnosti ovde samo zato što je pričao na engleskom, da li bi i zašto Mina uzvratila posetu Južnoj Karolini, kako naš projekat može da se proširi na ljude van uskih akademskih krugova po celoj Srbiji i šta nam je sve pandemija donela, pogledajte ceo snimak Zoomiranja:

Lazar Simić

* Ovaj projekat finansiran je od strane Evropske unije: