Priča o profesorki koja je tokom dvadeset godina pedagoške karijere iz svoje klase iznedrila brojne talente, koji danas svoje karijere grade van granica naše zemlje, a sama nije imala podršku oca da studira muziku; za to se kad je već imala svoje parče hleba – sama izborila
„Uspeh je zagarantovan samo kada između profesora i učenika postoji poverenje“, reči su profesorke solo pevanja Lidije Jevremović iz muzičke škole „Miloje Milojević“ u Kragujevcu. Pored pedagoškog, u svom radu koristi se i velikim životnim iskustvom koje joj je pomoglo da postigne velike rezultate. Njeni učenici danas predstavljaju našu zemlju i van njenih granica, šaljuči poruku da mesta za uspeh uvek ima.
Brzo je od svojih drugara stekla nadimak „Vrištalina“ zbog načina na koji je pevala, imitirajući ve operski način pevanja. Svoja prva muzička iskustva stekla je u svom rodnom gradu Kruševcu, gde je bila prepoznata kao veliki talenat od strane svoje profesorke Mirjane Radmanovac.
Profesorka je procenila da glas poput Lidijinog može zablistati na najvećim svetskim operskim scenama. Tokom svog muzičkog sazrevanja Lidija je bila članica i solista horova, kao i kulturno-umetničkog društva „14. oktobar“. Posebno ističe i članstvo u akustičarskoj grupi „Život“ sa kojom je snimila ploču za diskografsku kuću Jugoton. Bila je to prilika za stvaranje muzike koja je bila inspirisana poezijom pesnika iz Srbije i Hrvatske. I pored toga što je muzika uvek bila smisao njenog života, nije imala podršku svog oca, kada je htela da se ovim poslom, ako ga tako možemo nazvati, počne baviti profesionalno.
Kada je došlo vreme za upisivanje fakulteta u obzir su dolazila samo „ozbiljna“ zanimanja. Svoje studije započela je na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, u suprotnosti sa interesovanjima. Posle godinu dana provedenih na ovom fakultetu shvatila je da to, ipak, nije pravi izbor za nju i da svojim celim bićem živi za umetnost. Završivši ubrzano osnovnu i srednju muzičku školu uspela je da upiše Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, pored činjenice, da je već tada bila u radnom odnosu. Ključni trenutak desio se 1997. godine, posle jedne predstave u Kruševcu. Tom prilikom su u grad doputovali umetnici iz Beograda, među kojima su bili profesorka Duda Ivanović, Ljiljana Blagojević i Oliver Njego. Te večeri je bilo jasno da će se u budućnosti iz njenog grla čuti najlepše arije operskog repertoara. U intervjuu za lokalnu televiziju profesorka Duda Ivanović rekla je:
„Ja sam danas imala čast da upoznam jednu divnu Lidiju Jevremović i da je čujem. Poželela sam da sam neka bogata italijanska grofica, kako bih mogla da isfinansiram njeno školovonje i da ona nastavi svoje školovanje u svetu.“
– Moja profesorka Radmila Bakočević stalno je govorila kako uvek spremna dolazim na čas i pored toga što putujem. Spremna jesam dolazila, ali ne baš uvek i najodmornija – ističe Lidija Jevremović.
Razlog za bavljenje pedagogijom Lidiji je bila promena tadašnjih prioriteta. I pored toga što joj je nuđen dvogodišnji ugovor u pozorištu za uloge koje nije mogao da otpeva svako, odlučila je da je potrebnija svom detetu i zato kaže:
– Nisam tada više sebe gledala kao osobu koja treba da se bavi svojom karijerom, već sam se bavila karijerom svog deteta. Želela sam da tako bude.
Tokom dvadest godina pedagoške karijere iz svoje klase iznedrila je brojne talente, koji danas svoje karijere grade van granica naše zemlje. Ono što mi vidimo jeste njihov uspeh, ali iza njega postoji mnogo sati napornog rada i proces učenja koji je bio vođen iskusnom rukom profesorke Lidije Jevremović. Kroz njenu klasu prošli su najrazličitiji glasovi, ali i problemi koje je svako od njih imao. Kod nekih njihove mogućnosti nisu bile odmah uočljive, a kasnije su pokazali odlične rezultate. Bilo je i slučajeva da se za nekoga mislilo da je rođen za scenu, ali se tokom školovanja pokazalo suprotno.
– Ono što je najbitnije je da profesor i đak imaju isti smer kretanja – reči su moje sagovornice.
Sve je krenulo sa sopranistkinjom Evgenijom Jeremić, koja se danas pored uspešne pevačke karijere, takođe bavi pedagoškim radom. Svoje školovanje u istoj klasi započeo je i Stevan Karanac, od nedavno član ansambla Opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Ovime se niz ne završava. Veliki uspeh postigli su i Jovana Ilić, Viktor Aksentijević, Stefan Anđelković, Aleksa Jevtić, koji su svoje školovanje nastavili u Nemačkoj i Austriji, nižući uspehe.
Za potpun uspeh, prema rečime gospođe Jevremović, potrebno je da učenici učestvuju u što više vannastavnih aktivnosti i da sredstva za njih budu lako dostupna. Na taj način se zaokružuje proces učenja. Od takvih projekata, pored samih đakaigrad bi imao velike koristi. Potrebna je i sloboda, kako bi se svako i u skladu sa svojim mogućnostima razvio u smeru kojim je krenuo.
Miloš Lazović
*naslovna fotografija – ilustracija Kacper Cybinski, Pexels – Pixabay
