Predstava „San o Mileni“: „Na celom svetu joj je bio dom, na celom svetu bila je sama“

U snolikoj atmosferi u prostorijama Narodnog muzeja u Kraljevu, koji je ugostio festival Anfiteatar, izvedena je gostujuća predstava, koja njenim jezikom i mislima pokušava da nam dočara život slikarke, poetese, scenografkinje, ilustratorke – Milene Pavlović Barilli

Ukoliko biste na internetu potražili  odgovor na pitanje ko je Milena Pavlović Barilli, našli biste naslove koji govore o „požarevačkoj slikarki nemirnog duha“, „ljubavi, smrti i snovima“, o tragičnoj životnoj priči i rastrzanosti između nespojivog. Ukoliko biste pogledali predstavu San o Mileni, to biste i doživeli.

Predstava počiva na mozaiku sačinjenom od pisama, dokumenata, kritika, dnevničkih zapisa i analitičkih tekstova, zbog čega verodostojno rečima slika svet umetnice, a njenom umetnošću govori.

Glumci Tijana Višković, Aleksandra Veljković, Jovan Zdravković i Marko Panajotović, uvode nas u Milenin svet, u kostimima Aleksandra Kovačevića inspirisanim njenim stilom, u prostoru obojenim video radom Igora Markovića koji predstavlja reprodukciju njenih umetničkih dela i uspomena, dok atmosferu diktira muzika Miodraga Kovačevića, istraživača i saradnika, komponovana po tekstu Mileninih pesmama, koje je pisala na četiri jezika.

foto Milica Šolajić Popović

Glumica Tijana Višković kaže da je sve to isprepletano kako bi dočarali Milenu baš onakvom kakva jeste:

Mi smo sve to upleli jedno u drugo – njene slike kao video rad, njenu poeziju, njen život, san i javu spajali, apsolutno tako kako ona jeste.

Glumica Aleksandra Veljković smatra da je Milenin život kod nas slabo poznat i da je mnogo poznatija u inostranstvu, iako je bila jedan od predstavnica naše avangarde, što je manje poznato:

Mislim da u Srbiji ljudi generalno nisu upoznati sa njenim životom, pa je ovo sada jedna prilika da se upoznaju sa njenom pričom, možda na malo drugačiji način, jer paralelno pratimo faze u njenom stvaralaštvu i faze u njenom životu.

Ovo nije predstava kojom ćemo se upoznati samo sa njenim umetničkim svetom, već ovom predstavom upoznajemo Milenu u ulozi duži koja teži dvema krajnostima, večito rastrzanu između suprotnosti koje je želela da objedini.

Kod nje je uvek postojala ta dihotomija između Srbije i Italije, odnosno Srbije i celog sveta, odnosno majke I oca, odnosno pravoslavnog života u Srbiji I slobodnog, umetničkog života koji je iskusila – smatra glumica Aleksandra Veljković.

Glumica Tijana Višković smatra da je ta udvojenost, zapravo, Milena sama. Od majke Srpkinje i oca Italijana, koji su bili umetnici, koji su bili različiti, koji su se voleli, ali su bili razvedeni. Tijana je mišljenja da je spajanjem tih različitosti nastala i ona sama, pa je tako koncipirala i svoju umetnost:

To je toliko uticalo na nju da je ona uvek težila da spoji naizgled nespojivo, i to je vrlo uspešno radila, kako je samo ona znala, u svom stilu. Spajala je san i javu. To je zapravo ona – spoj nespojivog, a lepog, u svakom slučaju umetničkog. I to je ona apsolutno prenela na slikarstvo, kao i duboku patnju.

foto Milica Šolajić Popović

Ipak, njena umetnost nije nailazila na prihvatanje na našim prostorima, sve dok nije pronašla put do, tada malo otvorenijeg, Zapada. Tijana Višković smatra da je uzrok tome njena obrazovanost, posebnost i srčanost, kojom je bila ispred svog vremena, a koju nisu bili spremni da je prihvate:

– Takođe, ta posebnost objedinjena umetničkim duhom, koja za sobom povlači tragičnost, jeste ona nit koja sve umetnike povezuje s Milenom.

Nakon predstave se zapitate ,,zašto je stalo Milenino srce“ i ko bi sve trebalo da joj kaže izvini. Glumica Aleksandra Veljković smatra da je odgovor svi i niko, ali da je, možda, odgovor ona sama, koja  nikada nije rekla sebi izvini:

Ona nikada, čini mi se, nije bila slobodna, sama sa sobom, i nije mogla da bude to što jeste do kraja. Ovaj tekst je jako nežan i ranjiv i meni je lično važan upravo zbog te dualnosti, jer svi mi imamo neke rastrzanosti između onoga što želimo i jesmo, i onog što drugi zahtevaju od nas, pa uvek imamo tu borbu da ih objedinimo, a retko kad, čini mi se, bivamo iskreni prema sebi i autentično svoji, što se Milena zapravo trudila da bude, tako da negde može samo da mi bude uzor. Tako da bih joj pre rekla hvala, nego izvini.

Glumica Tijana Višković, ujedno i organizatorka i producentkinja ovog projekta, hvala bi rekla i svim ljudima koji su učestvovali u ovom projektu, ističući da je jako ponosna na celokupnu ekipu koja je stvarala ovu predstavu:

Najviše sam ponosna, zapravo, na našu rediteljku Jelenu Bogavac. Postojalo je par pokušaja u institucijama, u pozorištima u Beogradu, da naprave predstavu o Mileni i to se nekako vrlo brzo ugasilo. Imala sam osećaj da bi Jelena Bogavac to zaista najbolje napravila i tako se zaista dogodilo, ističeTijana, dodajući da nije pristrasna, ali da zaista smatra da je Jelena napravila čudo od predstave režijom i dramatizacijom.

Čuli ste za izraz slika je pesma bez reči – a ova predstava je i slika i pesma i reč, koju obavezno pogledajte kao biste zaista upoznali Milenu Pavlović Barilli, između jave i sna.

         Minja Milovanović