Ovo je priča o hrabrosti i upornosti onih koji se bore protiv teških bolesti, o svedočenju onih koji su prošli ili prolaze ovaj teški put. Te priče obolelih i njihovih porodica, ali i lekara koji ih leče, govore o borbi, nadi, i nepokolebljivom duhu koji ih vodi kroz najteže trenutke života. Objavljujemo prvi u nizu tekstova u serijalu o životu sa najtežim bolestima i njihovom lečenju u Kraljevu i Srbiji.
– Nju su doktori dve godine lečili od „bakterije u želucu“. Niko nikada nije pomenuo da može nešto gore da bude, dok nije počela da mršavi i nije uspevala da proguta hranu. Otišla je privatno kod lekara koji joj je uradio biopsiju i tako smo saznali. Tog strašnog dana sećamo se svi vrlo dobro. Bio je 1. avgust kada je urađena biopsija jednjaka. Doktor je rekao da je u pitanju verovatno tumor, ali da ne zna da li je maligni ili benigni. Sedam dana se čekaju rezultati biopsije. Tih sedam dana su kao večnost: ne spavaš, ne jedeš, ne funkcionišeš… Imam i dve mlađe sestre koje žive u Beogradu, razmišljam kako saopštiti njima ako vesti ne budu dobre. Prolazi sedmi dan i dobijamo poziv koji niko ne želi da čuje. Zovu iz privatne klinike u koju je mama išla na biopsiju i kažu: „Dođite sutra na razgovor sa doktorom“. U tom trenutku znaš da nije dobro, ali ostaje tračak nade da „to“ neće zadesiti nas. Dolazi 8. avgust i mama i tata zajedno odlaze. Onda stiže ta poruka od mame u kojoj piše samo to: „Nije dobro, sine“. I posle nje – ništa više nije bilo isto. U trenutku svet ti se okrene za 180 stepeni, par dana ne funkcionišeš. Ali onda se trgneš i rešiš da svi moramo da se borimo! Mada, i sada se dešava da svi „potonemo“ na neki dan, i mama, i tata, i sestre, i ja...
„U JEDNOM TRENU PROMENI SE SVE“
Verovatno nijedna promena u životu nije tako teška i nagla kao trenutak kada se čuje teška dijagnoza. U trenu, život obolelog i njegove porodice preokrenu se – naglavačke. Dijagnoza teške bolesti u sekundi briše svakodnevne brige i planove, zamenjujući ih neizvesnošću, strahom i borbom za opstanak. To su osećanja o kojima pričaju svi koji su te strašne trenutke doživeli.
Teške bolesti ne pogađaju samo telo obolelog, već i živote svih članova porodice. Svaka nova terapija, svaki zakazani pregled, svaki rezultat i analiza postaju centralna tačka njihovog postojanja. U ovim trenucima, podrška najbližih postaje ključna, a teret bolesti – kolektivan.
Nažalost, naš zdravstveni sistem često ne olakšava ovu borbu. U mnogim slučajevima, pacijenti su prinuđeni da sami snose troškove pregleda u privatnim ordinacijama i klinikama kako bi ubrzali proces dolaženja do dijagnoze i započeli lečenje na vreme. U Srbiji je, nažalost, i zdravstveni sistem, bolestan – preopterećen, spor i često nedostupan onima kojima je najpotrebniji. Mnogi pacijenti i porodice suočavaju se, ne samo sa fizičkim i emocionalnim, već i sa finansijskim teretom.
Koliko traju procedure, koliko je potrebno da oboleli pacijenti iz Kraljeva i još manjih mesta dođu do dijagnoza, medicinskih pretraga, usluga i intervencija kod teških oboljenja? Jesmo li ugroženiji u odnosu na one koji žive u većim gradovima sa velikim i opremljenijim klinikama? Ova pitanja često zaokupljaju one koji se suočavaju sa najtežim borbama, ali i članove njihovih porodica. Zato pitamo D. M. kakav je tretman njena majka imala u „državnom zdravstvu“ i daljem toku lečenja nakon postavljanja dijagnoze.
– Što se tice odlaska kod onkologa i početka lečenja, procedura je zaista bila brza. Doktorka je na osnovu biopsije majku poslala na konzilujum koji je dao predlog da se operišu i želudac, i jednjak. Brzo smo došli i do termina za operaciju u Beogradu, ali smo tamo morali da damo novac kako bi mama bila operisana i dobila šansu da živi – priznaje D. M, kćerka pacijentkinje.
Na pitanje da li je osobama iz manjih gradova, kao što je Kraljevo, ili onima koji žive u još manjim mestima, potrebno više vremena da dođu do dijagnoze, naša sagovornica odgovara da su protokoli jasni:
– Biopsije se šalju za Beograd i svako mora da čeka rezultate. Za takva stanja i iščekivanje svaki dan je dug, ali na rezultate se čeka, otprilike sedam dana, tako da mislim da je to relativno brzo.
ZABRINJAVAJUĆI RAST BROJA ONKOLOŠKIH PACIJENATA U KRALJEVU
Služba onkologije u Opštoj bolnici „Studenica“ u Kraljevu postoji već 40-ak godina. Ovoj bolnici, osim građana Kraljeva, gravitira oko 300.000 pacijenata sa teritorije centralne Srbije, a u Službi onkologije radi osam medicinskih sestara i svega tri lekara. Još toliko ih je na specijalizaciji sa koje će se, prema rečima dr Dušice Aleksandrović, načelnice ove Službe, vratiti za godinu-dve. U dnevnoj bolnici dnevno se da 30 hemioterapija, a u ambulanti tokom jednog dana bude pregledano između 40 i 50 pacijentkinja i pacijenata svih lokalizacija malignih bolesti:
– Po našem registru, 2022. godine imali smo 291 bolesnika sa novootkrivenom malignom bolešću, a prošle godine – 322. U prva tri meseca ove godine imali smo čak 122 novootkrivena bolesnika, što znači da iz godine u godinu imamo permanentni rast. Ovo nisu pravi pokazatelji oboljevanja naših građana od malignih bolesti, jer se naši građani dijagnostikuju i u nekim drugim centrima u Srbiji, a prema tim podacima – od početka ove godine do danas je u tim centrima otvoreno 250 novih kartona pacijenata iz Kraljeva koji su oboleli od malignih bolesti, a praćenje i lečenje svoje bolesti nastavljaju kod nas.
Dr Aleksandrović upozorava da na broj novoobolelih u prva tri meseca ove godine, treba dodati još broj novooboleilh iz aprila i maja koji nisu obuhvaćeni ovom statistikom:
– A ako ovom broju dodamo i ukupan broj ranije obolelih od maligniteta (koji su ili na redovnim kontrolama, u relapsu i metastatskoj fazi bolesti i nastavljaju dalje lečenje) možete li da zamislite koliko je opterećenje ove Službe? Najteže je pacijentu saopštiti dijagnozu, a još teže da je došlo do relapsa, odnosno pogoršanja bolesti. Nemamo na koga nas tri doktorke da se oslonimo, a nemamo kome ni da se žalimo – kaže, bez jadikovanja, dr Aleksandrović.
Zbog novih vrsta hemioterapije (u Kraljevu se od prošle godine rade i biološke terapije za kolorektalne (karcinome debelog creva), a uskoro će biti uvedene i za karcinom dojke), obim rada zaposlenih u Služnbi onkologije, iz dana u dan se uvećava.
– Zbog toga mislim da su nam potrebna najmanje još tri lekara i osam medicinskih sestara, kako bismo došli do otvaranja onkološkog odeljenja. Nije ovo problem samo Kraljeva, već svih opštih bolnica u Srbiji od kojih nijedna nema onkološko odeljenje. Svi imamo iste probleme, istu muku, kako sa kadrom, tako i sa prostorom, odnosno zbrinjavanjem pacijenata koji su na hospitalnim hemioterapijama. Za sada, zbog dobre saradnje sa drugima odeljenjima (očno, ušno, urologija, hirurgija ginekologija) mi ove probleme prevazilazimo i naši pacijenti ne trpe – pojašnjava dr Dušica Aleksandrović.
(U sledećem nastavku: „ZAŠTO BAŠ JA?“ – kraljevački pacijenti i lekari o lečenju najtežih oboljenja)
M. M. D.
*Projekat “Lokal pres Lab 2.0” je razvijen i podržan od strane programa “Medijski inkubator za Zapadni Balkan” Free Press Unlimited, koji je finansiran od strane Ministarstva spoljnih poslova Holandije, a realizuju ga članice PU “Lokal pres”
