Bum “Kraljevačke pank hronike”

Kad autor neke knjige dobije osam minuta gostovanja u Jutarnjem programu RTS-a, komotno može da se zaključi da je njegovo delo izazvalo pažnju, a time može da se pohvali Vojkan Trifunović, istoričar iz Kraljeva i pisac “Kraljevačke hronike panka”

 Za razgovor kojim smo krajem oktobra najavili izlazak knjige lako smo se dogovorili, za ovaj intervju morali smo da pričekamo na Vojkana, što zbog privatnih obaveza, što zbog njegovih intervjua i promotivnih aktivnosti.Čime je toliku pažnju izazvala hronika jednog “palanačkog panka”? Možda baš time da je u Srbiji ovo tek druga knjiga koja ozbiljno i sveobuhvatno obrađuje jednu pank scenu (prva je bila “Novosadska punk verzija”). A pank je, očito, mnogima u Srbiji važan deo života.

Vojkan Trifunović – autor knjige

– Reakcije su apsolutno pozitivne. Pogotovo mi je zanimljivo da su se oduševili ljudi koji nisu bili deo pank scene. Njima se dopada način na koji sam obradio temu, kažu da je knjiga interesantna i uzbudljiva. S druge strane, oni koji su bili deo pank pokreta kažu da su doživeli “flash back”, da ih je knjiga vratila u mladost. Uglavnom su ljudi iznenađeni sa dve stvari: obimom knjige i izgledom. Kad čuju da je knjiga o panku, pre očekuju nešto u formi magazina ili fanzina, a ne ovako ozbiljno napisanu i ozbiljno opremljenu knjigu.

“Kraljevačka pank hronika” putuje po Srbiji i van nje. Ne može se naći u našim knjižarama, ali može u jednoj zagrebačkoj, otkud to?

– Da, dobar deo tiraža je otišao van Kraljeva, jedan deo u Hrvatsku, a javili su mi se čak neki naši ljudi koji žive u Americi. Nekako me je pronašao i jedan predavač na slavistici u Ohaju i izrazio želju da ima knjigu, pa sam mu poslao. Zanimljivo je da mi se javljaju veterani domaćeg roka, na primer iz Niša, Požege, veliki kolekcionari muzike.

Jedan drugar iz Zagreba ima knjižaru i želeo je da ljubiteljima panka u Hrvatskoj pruži priliku da je kupe. Još od 90-ih postoji “tajna veza” između Kraljevčana i Zagrepčana i prijateljski odnos između dve scene. Nekima sa strane možda iznenađujuće, a nama koji smo deo te scene to je opšte poznato. To je prvi kontigent koji sam poslao van Srbije, još nisam našao partnere koji bi knjigu distribuirali u drugim bivšim republikama, a mislim da bi i te kako bilo potražnje.

Knjigu si štampao u samo 250 primeraka i jedva da ti je ostao još koji. Da li to znači da nisi očekivao ovakvo interesovanje?

 – Moram da priznam da sam očekivao interesovanje, ali nisam imao dovoljno novca za veći tiraž. Sada ću štampati još 250 primeraka. Prioritet za prvi tiraž imali su oni koji su knjigu naručili, a sada ću poslati bibliotekama i pokušaću da pustim knjigu u zvaničnu prodaju preko knjižara. To nije isplativo za mene kao autora, ali je vid promocije i daje na ozbiljnosti izdanju. 

Iako i sam pripadaš pank muzici, ipak si ti istoričar i verujem da ne bi utrošio godine na istraživanje nekog nevažnog fenomena. Zašto je kraljevačka pank scena zaslužila da napišeš knjigu o njoj?

– Pank scena u Kraljevu je jedna od značajnijih ne samo u Srbiji, nego i ondašnjoj Jugoslaviji. I zbog muzike i zbog društvenog aktivizma. Pank nije samo muzika, to je način života koji karakteriše pobuna protiv svih autoriteta. To je bilo izraženo kod kraljevačkih pankera, naročito 90-ih godina. Imali smo antiratne, antifašističke, antiseksističke akcije, borbu za zaštitu životinja… u vreme kada te teme u Srbiji nisu bile aktuelne. Primer aktivizma i verovatno najpoznatija pank grupa je “Hoću? Neću!”. Jedino su pank bendovi autentično kraljevački, svi ostali u sastavu su imali muzičare iz drugih gradova.

Sa stranica knjige “Kraljevačka pank hronika”

Srž knjige čini istorijat nastanka, nastupa i nestanka kraljevačkih pank bendova. Ko se sve našao u knjizi? 

– Obuhvatio sam više od 20 bendova. Rodonačelnik je bio “KV Ekspres” nastao u septembru 1978, prvi i poslednji koncert su imali januara 1979. godine. Zanimljivo je da su nastali potpuno autentično, ne samo da nisu imali nikakve kontakte sa pank grupama koje u tom periodu nastaju u drugim delovima SFRJ, kao što su “Paraf” i “Pankrti”, nego nisu znali ni da takvi postoje.

Slede “Otpadne vode”, “Vatrena voda”, “The Fuckers”, verovatno najznačajniji “Hoću? Neći!”… pa sve do današnjih dana i “The Truth”, “Sedativ”, “Totalni promašaj”. Grupa je bilo mnogo, ali su uglavnom kratko trajale. Značajniji koncerti su bili krajem devedesetih, jedan u Domu društvenih, a drugi u lokalu “Špilja”, koji se nalazio u jednom od prolaza iz Omladinske ka Keju. 

Sa jednog od koncerata

Tvoje istraživanje je pokazalo da se gotovo jasno može odvojiti stvaralaštvo bendova iz 80-ih i 90-ih. Šta karakteriše jedne, a šta druge?

– Bendovi iz 80-ih su bili više lokalni i nekako dovoljni sami sebi, dok su oni iz 90-tih bili vrlo povezani sa ostalima na nezavisnoj sceni bivše Jugoslavije. Oni su se ukačili na taj voz, nastavili da održavaju kontakte i tokom ratova, kad nije bilo telefonskih veza, dopisivali se preko Mađarske. U 80-im kraljevački bendovi su vrlo retko nastupali van Kraljeva, a u 90-im su počeli da sviraju i van SRJ. I pored ratova i sankcija uspevali su da izađu i do Grčke, Slovenije, Italije, Austrije.

Kao kuriozitet iz 90-tih izdvajam podatke da je bend “Totalni promašaj” 1996. godine  imao CD koji je izdao neki izdavač u Japanu, ali oni taj CD nisu mogli ni da dobiju zbog sankcija! Isti bend je krajem te godine imao turneju sa jednim hrvatskim bendom, nastupali su po Sloveniji… Tek 2000-tih kraljevački bendovi uspevaju da naprave i turneje po Evropi i da dovode inostrane bendove ovde.

Kako si uopšte stvorio sliku o panku u Kraljevu tokom 80-ih? Ima li kakvih zapisa sa tih koncerata?

– Ne, nema nikavih zapisa! Za pank bendove iz 80-ih ja i ne znam šta su i kako svirali, jer nema zvučnog traga. Znam samo ono što su mi ispričali. Oni mi kažu: “Naša muzika je bila troakordna i brza, trudili smo se da nam pesme budu što brže” i onda mi otpevaju “du-du-du-du-du”… i to je sve što znam o njihovoj muzici! To je veliki problem bendova iz 80-ih, niko od njih nije ostavio nijedan snimak, čak ni garažni.

Pankeri iz 80-ih su imali koncerte u Domu društvenih, to im je bila najvažnija stvar i ništa drugo ih nije zanimalo, nije bilo društvenog aktivizma. Tekstovi su im bili dosta infantilni, neki tinejdžerski bunt, bez kritike društva ili sistema. U knjizi to objašnjavam time što su mnogi od njih bili deca iz dobrostojećih porodica, deca direktora velikih preduzeća i dobri đaci i oni nisu imali potrebe da se bune. Što bi se neko bunio kad mu tata donosi ploče sa službenih putovanja? Ne znam šta misle o ovoj mojoj oceni, niko mi se nije javio da reaguje. A pankeri su bili po muzici i po načinu odevanja.

Vojkan Trifunović

S druge strane, bendovi iz 90-ih bili su pravi pripadnici panka, i kao muzičkog pravca i kao društvenog pokreta. Šta si otkrio o njihovom društvenom angažovanju?

– I u muzičkom, i u političkom, u filozofskom i bilo kom drugom aspektu kraljevački bendovi iz 90-ih i ovi posle 2000-tih su esencija panka! Radili su ono što su propagirali. Vrlo su ozbiljno shvatili krilaticu: “Pank je više od muzike, pank je način života”. O tome svedoči niz političkih akcija koje su organizovali, a u nekim idejama su bili pioniri u Srbiji.

Na primer, borba protiv multinacionalnih kompanija iskazana kroz protivljenje otvaranju “Mekdonaldsa” u Kraljevu. Danas je svima poznato koliko su multinacionalne kompanije, kao paradigma kapitalističkog sistema, štetne. Grupa “Hoću? Neću!” tada ima pesmu koja kaže “Multinacionali i vlade o glavi nam rade…” Pre dvadeset i kusur godina skoro da se niko kod nas time nije bavio! Zatim su se priključili kampanji za priznavanje prigovora savesti, odnosno prava da se odbije nošenje oružja u vojsci. Organizovali su brojne antifašističke i antirasističke kampanje pogotovu nakon 1997. i napada skinheda na romsku porodicu Mitrović. Onda borba za prava životinja… sve su to teme koje su kroz svoje pesme ubacli u pank.

Knjiga je bogato ilutrovana fotografijama

Prateći element pank kulture su i fanzini. Kakve su to publikacije i da li je u Kaljevu postojala neka značajnija?

– Fanzini su nekomercijalni izdanja malog tiraža koji nemaju utvrđenu formu i sadržaj, sve zavisi od samog urednika. I u tome je Kraljevo bilo fenomen jer je od 1992-1995 imalo više od deset fanzina, što nisu imali ni neki veći gradovi. Naravno, neki su bili kratkotrajni, lošeg kvaliteta, ne uvek interesantni, ali imali smo i ” Kontrapunkt”, jedan od prvih i retkih srpskih fanzina koji se nije bavio samo muzikom. “Kontrapunkt” je krenuo da se bavi političkim temama, čak i kad piše o muzici.

Osim samih bendova, šta si još obradio u knjizi?

– Knjiga ima tri segmenta, u prvom dajem širi kontekst panka kao supkulture, zatim šta se dešavalo u Jugoslaviji, kako se pank razvijao i koliko je bio opasnost po komunističko uređenje. Ja zastupam tezu da nije bio mnogo opasan za SKJ, uostalom Jugoslaviju nije rasturio pank. Zatim dajem prikaz šire rokenrol scene u Kraljevu da bi čitaoci dobili neki širi kontekst, bar u naznakama, jer pank bendovi nisu “pali s Marsa”, nešto se dešavalo i pre i posle njih.  

Je li bilo teško doći do materijala, do podataka?  

– Nije bilo baš lako. Do najviše informacija došao sam kroz kroz intervjue sa aketrima, jer je to bio jedini način da saznam šta se dešavalo, materijalnih tragova, artefakata gotovo da nema. A i ono što je sačuvano, nalazi se u njihovim ličnim arhivama. Pank, pa i čitav rokenrol su deo kulture koji teško ulazi u arhive i bibl

Naslovna korica

Gde su sada kraljevački pankeri iz 80-ih i 90-ih? A gde je danas kraljevački pank?

– Dobar deo onih iz 80-ih je u Kraljevu, a dobar deo onih iz 90-ih je otišao, neko u Beogradu, neko i van zemlje, trbuhom za kruhom.

Kraljevački pank danas je živ kroz nekoliko bendova: “The Truth”, koji su glavni predstavnici tzv. trećeg talasa kraljevačkog panka, onog iz 21. veka, zatim su tu veterani “Sedativ”, “Totalni promašaj” i “Smudos”. Velika je šteta što mladi nisu zainteresovani za ovu vrstu muzike, kao i za srodne muzičke žanrove, ali takva je situacija u gotovo čitavom regionu, ako ne i šire. Oni su zauzeti nekim drugim interesovanjima, tako da se stiče utisak da je rokenrol muzika zabava za nas nešto starije. Ali svako vreme ima svoje heroje i uzore.

Razgovarala: Radmila Vesković