Uz podsećanje na dane kada je pre 59 godina osnovana OZNA: „Svi ti zapisi govore o krvavoj tragediji srpske nacije kada se nije znalo ko ima pravo na goli život, ali se znalo ko ima pravo da ubija – samo komunisti“
„Iz zatvora OZNE dolazila su po dvojica-trojica ljudi, često i pripiti i prozivali nasumice: „Ti, izađi!“, „Ti, što me gledaš, izađi i ti!“… A onda se dešavalo da posle 10 dana prozivaju za puštanje na slobodu ljude koje su već streljali…“ Ovim rečima dr Srđan Cvetković, istoričar, započinje priču o surovosti jednog vremena kojim su se on i kolega istoričar – dr Nemanja Dević bavili stvarajući knjigu pod nazivom „OZNA – represija komunističkog režima u Srbiji 1944 – 1945. DOKUMENTI“.
Knjiga govori o važnom, a dugo vremena zatamnjivanom delu istorije Srbije i Jugoslavije. Nastala je na osnovu velikog broja autentičnih, probranih i sistematizovanih dokumenata, pre svega iz danas dostupnih arhiva tajne policije i sličnih izvora koji, uz prateću naučnu studiju, suočavaju srpsko društvo sa mehanizmom državnog terora, masovnim zločinima i žrtvama komunističkog režima u Srbiji na kraju i neposredno posle Drugog svetskog rata. Ovoj, dugo godina tabu temi, često se pristupalo senzacionalistički i sa preuveličavanjem. S druge strane, među braniocima revolucionarne dogme, razmere masovnog terora su umanjivane, postojanje represivnog sistema se negiralo ili relativizovalo, s ciljem da se zločini vlasti svedu na neizbežne incidente ili uzgrednu pojavu.
Uz izveštaje, depeše, elaborate, knjige, spiskove streljanih i druge važne dokumente, knjiga pokušava da razbije crno-beli pristup i da objektivno predoči sistem i mehanizam terora, verno oslikavajući političku kulturu tog vremena. Ovo delo predstavlja i zaokruživanje rada Državne komisije za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944. godine, čiji je Srđan Cvetković bio sekretar (2009-2015), a Nemanja Dević jedan od najvrednijih saradnika.
Pogledajte VIDEO EMISIJU:
– Srpskom društvu potrebno je suočavanje sa decenijama potisnutim zločinima, kako bi se odala pošta nevinim žrtvama i došlo do adekvatnog istorijskog vrednovanja socijalne i političke vododelnice koju čine 1944 i 1945. godina – pojašnjava za portal Krug dr Srđan Cvetković.
Tajna policija, kaže on, jedan je od najvažnijih elemenata za izgradnju totalitarnih i druge autoritarnih, nedemokratskih pokreta, jer je uz sveprisutnu ideologiju, propagandu i kult ličnosti – nešto što što održava jedan totalitarni poredak.
– Kolega Nemanja Dević i ja, uz pomoć drugih kolega – Koste Nikolića, Bojana Dimitrijevića i mnogih drugih koji su se doticali ove teme u svojim radovima, bili smo u prilici, kao istoričari, da posle sedam-osam decenija uđemo u neke od zabranjenih i nedostupnih arhiva. Želeli smo da i javnost sazna ono što mi znamo o ulozi tajne policije i njenom radu, organizaciji, oblicima represije i propagande u kojima je ona bila glavna poluga. Tajna policija je služila celom sistemu kao neka vrsta nervnog sistema. Ako poredimo sa ljudskim telom – ona je bila višenamenska i provlačila se kao crvena nit kroz celo društveno tkivo. Naša ideja je bila da sve te dokumente koje smo sabrali na različite načine predočimo u knjizi, ali da napravimo takav odabir da odabrani od hiljada dokumenata lepo ilustruju organizaciju OZNE: od toga kako je nastala, preko toga kako je izgledala tehnologija nasilja i represije, da jezikom dokumenata ispratimo njen rad u tom prvom, najvažnijem periodu kada se izgrađivala jedna, već tada u najavi – totalitarna vlast, kada je OZNA bila kao „mač revolucije“: od hapšenja, preko isleđivanja, odvođenja ljudi na lokacije, do streljanja, potom izrade spiskova za objavljivanje, potom pritisaka na porodice „narodnih neprijatelja“, izrade evidencije o ubijenim i hapšenjem licima, preko uloge OZNE u izbornom procesu 1945. godine i u postizbornom procesu i u likvidaciji političkog života u Srbiji. To bi bile neke granice gde se završava ova prva knjiga, a nadam se da će uslediti još nekoliko izdanja, jer imamo zaista dosta materijala. Rasvetljavanje uloge tajne policije u totalitarnim društvu je tema koju je teško preceniti i to je zaista zadatak naše generacije. Mislim da je sada pravo vreme da se na jedan dokumentaran način to uradi, jer kao osetljiva, ova tema sve do skoro – nije ni mogla biti izučavana.
Srbija kasni sa rasvetljavanjem ključnih istorijskih događaja
Cvetković ocenjuje da je rasvetljavanje ove teme kod nas – prilično zakasnilo, zbog toga što kao društvo nismo imali raščišćavanje računa sa prethodnim sistemom, nego se sve odvijalo sporo, nikada do kraja…
– Možda je tek sada došlo pravo vreme, jer ranije nisu bili otvoreni arhivi, niti je nekada bilo moguće, iz subjektivnih razloga po posao ili samu egzistenciju autora ili naučnika da se time bave. U Istočnoj Evropi postoje čitavi instituti koji se bave izdavanjem ovakve vrste građe koju smo mi priredili. U Poljskoj postoji Institut za totalitarizam sa 16 odeljenja i sa više hiljada zaposlenih. U Češkoj postoje muzeji, u Mađarskoj je poznata Kuća terora u kojoj se obrađuju i crveni, i crni teror, u Rumuniji, takođe i u Bugarskoj. Zanimljivo je da baš na teritoriji bivše SFRJ ima najmanje otklona, najmanje projekata, naučnih, umetničkih, pa čak i filmskih. Mi nemamo obrađene dramatične periode iz naše novije istorije, nemamo film o Golom otoku. Goran Marković je više puta najavljivao, ali takav film još nije snimljen. Ne samo na temu represije, imamo odsustvo umetničkog suočavanja, u nauci ima puno „belina“, a pokušaji da se to promeni predstavljaju napor pojedinaca, jer ne postoji organizovano državno institucionalno suočavanje preko projekata koje bi pratili neku državnu politiku.
Da li je razlog tome činjenica da i danas postoji veliki broj ljudi koji i dalje odbijaju da priznaju da je Titovo doba bilo išta drugo sem srećno vreme koje sa setom pominju kao stara, dobra vremena?
– Osamdesetih godina prošlog veka, u ono disidentsko vreme kada se ljuljao komunizam – na teritoriji SFRJ nastalo je nekoliko filmova, mahom „crnih“ komedija. Pre toga je bio „crni talas“, ali crni talas je naišao na osudu i to su uglavnom bunkerisani, cenzurisani filmovi bez ikakvog jačeg društvenog uticaja na mase, iako su to zaista bili hrabri potezi pojedinaca, poput Živojina Pavlovića i filma „Zaseda“. Onda se prestalo sa tim kada su u fokus pažnje reditelja, ministarstava, ljudi koji odlučuju o kulturi, pa i umetnika, došlo ratovi devedesetih. Veći novac i veća pažnja usmeravani su na ratove za jugoslovensku nasleđe. Posle 2000-te godine mi nemamo, praktično, neke takve zahvate osim, tu i tamo nekih pojedinačnih napora. Što se tiče naučne produkcije, ako idemo na suočavanje sa našom novim istorijom i stvarima koje nisu valjale u njoj (konkretno sa pitanjima represije i ljudskih prava) tu su, takođe, počeli usamljeni radovi 80-ih godina. Često su predmet osuda i prozivanja bili ljudi koji su se to usudili da to učine. Devedesetih je postojala produkcija u vidu nekih članaka i knjiga, ali više su se time bavili mediji poput kragujevačkih „Pogleda“ i neki drugi koji nisu bili mejnstrim, već su bili više opozicioni i obično su tretirani kao ekstremistički.
Zaista, u Srbiji su tek posle 2000. godine doneti važni zakoni: 2006. Zakon o restituciji, Zakon o rehabilitaciji, počelo je osnivanje državnih komisija, delimično otvaranje arhiva (od 2004. do 2012. godine).
– Po tome vidite koliko kasnimo. Kod nas je sve i dalje na tu temu po sistemu „kreni-stani“. Nema emisija na te teme u medijima koji su jako važni u jednom društvu. Internet nekako popunjava taj prostor, ali ako nečega nema u mejnstrim medijima, vi zapravo nemate organizovano suočavanje društva sa bilo kojom temom. Vi danas preko medija možete da radite zaista svašta, mogu da se rade čitavi eksperimenti sa ljudima, da ih se ubedi u sve, ali ako ćete da napravite otklon od nečega što nije valjalo u prošlosti i da gradite demokratsko društvo, za to vam je potrebna prisutnost ove teme na pravi način u medijima: da se uradi i prikaže nekoliko dokumentarnih filmova u najgledanijem terminu, da se organizuju tribine sa najeminentniji naučnicima iz te oblasti.
Činilo se da je Srbija krenula putem „otvaranja“. Da li je ispravan zaključak da je sve zaustavljeno 2012. godine kada se Socijalistička partija Srbije (SPS), vratila na vlast kao naslednica ideologije Komunističke partije?
– Praktično, SPS nije ni silazio sa vlasti, osim kratkog vremena od 2000. do 2003. godine posle koje je bio u nekoj vrsti kohabitacije. Kako god, uvek je to jako teško išlo. Mogao bih da pričam i o radu Državne komisije za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944. godine koja je bila uslovljena time da nema budžet. Ona je počivala na volonterizmu i na entuzijazmu, jer su ljudi radili bez sredstava, a uslov je bio (mislim da je to bio uslov SPS) kada je pri Vladi osnivana ovakva komisija da se ne pominje čak ni termin „komunistički zločini“. I sama komisija se zvala „komisija za tajne grobnice“, kao da mi istražujemo grobnice egipatskih faraona, bavimo se pronalaženjem hajdučkog zlata ili kopanjem nekih grobova iz srednjeg veka. To je bio problem i tada, nije bilo dovoljno iskrenosti, iako se najviše u tom vremenu uradilo. Od 2006. do 2012. je bilo neko najpovoljnije vreme za ovakvu vrstu istraživanja: osim pomenutih postojale su Komisija za utvrđivanje grobnog mesta Draže Mihailovića, nastale su još neke komisije za utvrđivanje grobova civilnih žrtava u Vojvodini i ta istorijska pitanja su tada bila u fokusu javnosti koliko se to moglo u Srbiji.
Zakon o slobodi od straha
Kako je funkcionisao taj sistem obračuna sa ljudima od kojih je većina bila onih za koje krivica nikada nije utvrđena, jer se dešavalo da tek pošto su streljani budu pronađeni na spisku za oslobađanje? Kako je ljudima u periodu o kojem govori ova knjiga suđeno bez sudova?
– Knjiga „OZNA – represija komunističkog režima u Srbiji 1944 – 1945. DOKUMENTI“ bukvalno „secira“ vreme od septembra 1944. godine do 1946. U to vreme su najpre sprovođenja divlja čišćenje ljudi koji su bili mahom ideološki politički protivnici. Niko ne kaže da su svi ti ljudi bili nevini, ali su revolucionarne vlasti iskoristile „smutno“ vreme tih nekoliko meseci da se po tim optužbama oslobode mnogih ljudi koji bi im smetali za uspostavljanje vlasti. Zapravo, može da se kaže da su u Srbiji prvi dani oslobođenja od nacizma i fašizma, bili i prvi dani revolucije kada je počela predizborna kampanja koja se završila tako kako se završila 1945. godine – kroz zastrašivanja, streljanja, hapšenja. Nije džabe tadašnjei poslanik Demokratske stranke Dragić Joksimović predložio u Privremenoj narodnoj skupštini da se donese Zakon o slobodi od straha, jer se strah bio uvukao u ljude, a sloboda uopšte nije bila prava sloboda, već je – kao što je to primetio književnik Borislav Pekić, to bila „sloboda za istomišljenike, a ne prava građanska sloboda“.
Od septembra 1944. krenula su streljanja koja su imala određeni scenario koji je putem dokumenata u ovoj knjizi „ispraćeni“. Neki su se našli na spiskovima iz lične osvete, drugi zbog političkih neslaganja, treći zbog omraza raznih vrsta kakvih ima u srpskom narodu. Ljudi su hapšeni, stavljani na muke… Neki optuženi su skakali kroz prozor istražnih zatvora. Sava Banković čiju smo knjigu sećanja „U predvorju pakla“ objavili i koja je doživela svoje treće izdanje opisao je kako su izgledala ta „suđenja“: tako što trojice ljudi dolaze u podrum svako veče zatvora i prozivaju nasumice, gledajući ljude odokativno, često pripiti – opisuje Cvetković.
Zaista, samo jedan odlomak iz Bankovićeve knjige otkriva strahotu vremena koje je nekima donelo slobodu da čine šta im se može:
„Na zidovima u sobi i hodniku je bezbroj poznatih imena ljudi svih godišta i profesija koji su pošli u zatvor i otišli na put sa kojeg se niko nije vratio.
Jedni su stavljali datume i zapisivali koliko su proveli u zatvoru ni krivi ni dužni, drugi su zapisali ko je i kada odveden u Niš, odakle se retko ko vratio. Treći, ko je i kada izveden na streljanje, četvrti, sa nekoliko reči vapiju za osve tom, peti su zapisali kako su tučeni i mučeni itd.
Svi ti zapisi govore o krvavoj tragediji srpske nacije kada se nije znalo ko ima pravo na goli život, ali se znalo ko ima pravo da ubija – samo komunisti. Ti zapisi govore o jednom dobu zverskog mučenja i ubijanja ljudi bez ikakvog utvrđivanja krivice i donošenja presuda na osnovu zakona. Oni daju lik novodošle slobode kada se crvena aždaja nije mogla napojiti krvi srpske dece, niti nahraniti mrtvim telima sinova srpske nacije…
Iz naše sobe izvedoše četrnaest ljudi… Slušamo kako ih u dvorištu pitaju za imena, odlaze iz dvorišta i čuje se zaključavanje kapije.
To je ta „pravedna presuda u ime naroda Jugoslavije, donesena po zakonu pisanom u šumi i oslobodioci-komuni sti striktno se drže zakonskih propisa. Ove noći odoše u smrt četrdeset i dva čoveka, četrdeset i dva Srbina nestade u mračnoj noći da ih nikada više ne vide njihovi roditelji i deca. Odoše da im mitraljezi izrešetaju tela, zatim da budu zakopani i kad svane da niko ne zna šta je bilo s njima. Preko njih će još u toku noći preći valjak i poravnati sa zemljom njihove grobove. Njihovi roditelji, braća, deca i sva rodbina oplakivaće njihovu smrt po svojim domovima, ali za grobove niko i nikada neće saznati gde se nalaze. Dešava lo se da posle deset do petnaest dana prozivaju za puštanje ljude koje su poubijali, jer se utvrdilo da su pohapšeni ni krivi ni dužni.
U sobi smo svi zanemeli. Gledamo se staklenim očima, a nekolicini potekoše i suze. Ljudi se pitaju: zašto ove ljude ubijaju, zašto Srbin Srbina ubija? Zašto čovek čoveka ubija? Oni što ubijaju veruju da su ovi ljudi smetnja, kočnica za bolju i srećniju budućnost srpske nacije i celog čovečanstva, pa ubijajući misle da čine dobro delo. Oni što izdaju naređenja za ubijanje ljudi znaju da neće biti ništa bolje, ali im treba da se učvrste na vlasti. Treba ubijanjem ljudi uterati strah narodu u kosti pa da niko ni prstom ne mrdne protiv onoga što vlastodršci budu radili i sprovodili: za postizanje cilja komunistima su dozvoljena sva sredstva, sva zverstva, sve laži i nemoral svake vrste. Tako govori u praksi komunizam kroz svoju krvavu vladavinu.
Svi su se ljudi probudili i uzbudili. Niko ne zna šta da kaže, niti ko nalazi za potrebno da govori nego samo gleda jedan u drugoga, nemi su i bez daha…“
Srđan Cvetković ističe da su spiskovi streljanih služili, pre svega, za kompromitaciju tih ljudi:
– Na istom spisku, takozvanom „salama tehnikom“, u jednom procesu našli bi se ljudi koji nemaju veze jedni sa drugima, često su ideološki suprotstavljeni, nikada se nisu ni videli, a stave se da bi se kompromitovan neko ko je na tom spisku. Neki profesor, advokat, nađe se u procesu sa nekim ko je, moguće uprljao svoje ruke, možda čak i za smrtnu kaznu, iako je takvih bila ubedljiva manjina. Priča o tome da su svi zločinci je tada i napravljena putem te savršeno organizovane i dobro pripremljene komunističe propagande. Nakon tih objava sledile su zabrane prilaska grobnicama. Dešavalo se da porodice ubijenih saznaju za mesta streljanja, pa su dolazili i palili sveće, ali su takva mesta često betonirana. Pravili su i spiskove ljudi koje su streljali. Nije se verovalo u nauci da postoje knjige streljanih. To je bio i pritisak na porodice ubijenih, na njihovu decu, žene, najbliže rođake. Oduzimana je imovina ubijenih, revolucionarne vlasti kršile su čak i sopstvene propise o „nužnom minimumu za život“. Porodice ubijenih snalazile su se živeći po potkrovljima, po podrumima ili kod prijatelja koji ih nisu zaboravili. A mnogi su ih zaboravili. Slušao sam te ispovesti: mnogi su okretali glavu od do juče uglednih građana koji su najednom postali građani drugog reda i samo što nisu imali žute trake na rukavima.
Srđan Cvetković i Nemanja Dević u knjizi su od hiljada dokumenata koja su im bila dostupna u rukama izabrali one koji najbolje ilustruju to „zlo vreme“ sa tezom da je sve rađeno planski, da je bilo masovno da je bilo partijski subordinisano, da je bilo ideološki i politički motivisano i da je bilo intenzivnije nego bilo gde u Evropi: To je, možda, i najvažnija poruka ove knjige i to je sve, zaista, dokumentovano. Ne može više niko da kaže da su to priče „rekla-kazala“.
Broj i struktura ubijenih lica u registru
U registru Državne komisije za tajne grobnice popisano je ukupno 59.912 stradalih, od čega je oko 2.800 osuđeno sudskom presudom na smrt, a oko 33.000 je ubijeno bez suda. Ostatak od oko 24.000 su stradali u logorima i na druge načine (pretežno civili – Nemci folksdojčeri). U klasnom smislu, među likvidiranim veći je udeo urbanog i varoškog stanovništva – “buržoazije“, kao i „kulaka“ na selu (kmetova, predsednika opština, sveštenika itd.).
Na osnovu prebivališta (gledano po okruzima) u Srbiji je do sada najviše podataka o streljanim licima prikupljeno za Beogradski, Južnobački, Južnobanatski, Severno-banatski i Moravički okrug. Osuđeni na smrt ili pak oni koji imaju presudu za sada su najbrojniji u Južnobačkom, Sremskom i Beogradskom okrugu. Za veće gradove poput Beograda, ali i Šapca, Kragujevca, Valjeva, Aranđelovca i još nekih, gde je represija 1944. bila vrlo intenzivna, nedostaju knjige i spiskovi streljanih, kakve su nađene za većinu drugih mesta.
U bazi žrtava najviše je među streljanima i osuđenim na smrt stradalo Srba (preko 15.048), Nemaca (6.500), Mađara (oko 4.500) Albanaca (1.400), Hrvata (976), pa zatim nepoznate nacionalnosti i ostalih. Nedostatak građe i preciznijeg popisa u Šumadiji i centralnoj Srbiji donekle onemogućava popis žrtava iz redova srpskog naroda. Takođe, u izvorima pored imena često nema nacionalne odredinice, tako da brojke nisu sasvim precizne, ali su svakako korisne za početnu analizu.
– Društvo koje počiva na laži, na neistinama, na ubistvima, na prikrivanju grobnica, na negovanju političke totalitarne kulture, negovanju podaništva, nekritičkog mišljenj, nije društvo kakvo želim za svoju decu. Ja ću se uvek boriti da se stvori jedno otvoreno i demokratsko društvo koje će se odnositi prema svim žrtvama jednako, bez obzira u ime koje ideologije su žrtve pale. Mislim da je bez jednog takvog zdravog pristupa nemoguće istinsko pomirenje među ljudima. Kao neko ko nije imao nikakve veze sa četničkim, nedićevim ili ljotićevskim pokretom, pokušavam da razmišljam zdravorazumski. Mislim da je ovo jedna od poslednjih tabu, a važnih pitanja koje treba da reši naše eruštvo kako bismo zaista ukinuli jednu od mnogih podela koje postoje. To ne znači da nećemo više imati problema, ali ćemo bar zatvoriti jedno istorijsku priču na human način Onda će pomirenje biti moguće baš na platformi da se prizna da su postojala dva pokreta sa različitim taktikama i ideologijama, da je bio građanski rat, da su bila ubistva, da su osuđeni četnički zločini, ali da je potrebno da se osude i oni koji su rađeni u ime revolucionarne ideologije posle rata. Ne mislim sada samo na ubistva, više stotina hiljada ljudi je prošlo kroz zatvore. Ko će da vrati njihove decenije u zatvoru, ko će njihovoj deci nadoknaditi što su odrastala bez njih, ko će da vrati njihovo imovinu? Dajmo njima neku satisfakciju, ispravimo to, pružimo ruku. Pozivam sve ljude koji su iz partizanskih porodica da tako učine. Nije to teško, neće nebo pasti na zemlju. Ostaćemo antifašisti, ali – dajte da budemo ljudi, da pružimo ruku i da idemo dalje – poručuje na kraju razgovora dr Srđan Cvetković.
M. M. D.
Vašoj pažnji preporučujemo i VIDEO PRIČE o zloćinima komunista na teritoriji Kraljeva na kraju II svetskog rata:
