„Nisam ja bio pijan, nego pošten“

„Kažem ti: ja više više decu ne učim fiziku: učim ih da budu pošteni, samo će to da im treba…“

Slušaj Radovane… 

Prošlo je to vreme kada su nama profesorima skidali kapu u znak pozdrava na ulici, sa onim obaveznim: „Poštovanje, profesore…“

Vremena su se promenila…   Džabe je što ja verujem  da je to samo zbog toga što kapu, više niko i ne nosi.

Pogledaj te stare, požutele slike… Nigde, ni na jednoj nećeš nađi nekoga bez šajkače ili gospodskog šešira. Danas je lud onaj koji kapu nosi, kao što je nekada, „gologlavost“ bila sinonim za ludilo.

Vidi onog gologlavog!!! – tako se govorilo… A to je, valjda, značilo da je, niz sokak, prošao neko, ko nije baš  zdrav „u pamet“, jer razlikovao se od ostalih.

Zato ja  ne očekujem da  me poštuju i da mi kapu skidaju. Šta da skidaju kad na glavi ništa i nemaju!?

Nevolja je, moj rode, što često ništa nemaju ni ispod onoga što kapa treba da pokrije…

Više nema ko da nas pozdravi, kapu skidajući…

A i  ja više decu ne učim fiziku: Njutnove zakone, Arhimedov zakon, vektore i jedinice mere… Znam ja da im to neće mnogo trebati u životu, učim ih da budu pošteni ljudi. To je ono što mojim đacima treba, a državi već odavno ne treba.

Nije moje da đake učim kako da fukare budu. Učim ih da budu ljudi…

Ti znaš, Radovane, da ja Ruse volim… Samo Ruse, jer naša su krv.

Ostali, koji misle da su veliki, obično se, da prostiš, za’ebu na sitnim stvarima…  Kažem ti, sve je Hitler dobro isplanirao… Samo je zaboravio da je u Rusiji jaka zima u februaru. A onda ti, moj „Baćuška“ zarobi Švabu, polije ga vodom i pusti ga na „slobodu“… Onaj nesrećnik se zaledi, na minus četrdeset, posle petog koraka.  I ostane, k’o spomenik, tačno tamo, gde ga je Hitler poslao. Uvek se ti moćni za’ebu na sitnim stvarima…

Zato ja Rusima verujem…

Zvao sam Mušokija, našeg školskog… Zlopati se tamo u Engleskoj… Kaže mi da tamo, u toj moćnoj imperiji, kubure da spasu narod od  korone…

Velim mu ja da ovde, u kafani, u sred Srbije, imamo na raspolaganju šest vrsta vakcima…  Volj’  ti rusku, kinesku, američku, švapsku… Ako koje nema, odma’ konobar otiđe da nabavi, jer narod ne sme da trpi.

Daj, ne za’ebavaj me.. – veli mi on preko Vibera.

Normalno, ja sam se opredelio za rusku, nikako drugačije… Jer – ja Rusima verujem…

Dođem tako na red, uzmu mi podatke: ko sam, šta sam, koliko godina imam, bolujem li od čega, jesam li alergičan… Sve potanko…

Koju ćete vakcinu? – ljubazno me pita medicinska sestra, vadeći plastični špric iz nekog najlona.

Koju!? Rusku, koju bi’ drugu… Ja Rusima verujem…  Neću valjda  kinesku!? Ja od tih Kineza nisam ni šrafciger kupio, a da valja…

Mislim se u sebi: „O Švabama  ili, ne daj Bože, Amerikancima, neću ni da razmišljam…“

Ali da vas pitam… – procedim ja, gledajući kako ona lepojka namešta iglu na špric – ja sam popio dva piva, dole u kafani sa drugarima…  Mislim, ako ne smeta !?

Ona ti lepojka – odloži špric.

Džabe sam je ubeđivao da su Rusi vakcine atestirali na votku i da nikakvih problema neće biti… ’Ej bre, votka je votka, a pivo je pivo…

Žao mi je, gospodine profesore, morate doći drugi dan.. – ljubazno će ona.

I tako, odložiše moju vakcinaciju…

Mogao sam i da oćutim, da ništa ne pitam…

Nešto razmišljam: nisu oni odbili da me vakcinišu zato što sam pijan, od dva piva…  Mogu još dobro da popijem…  Odbili su me zato što sam pošten.

Kažem ti… Ja više više decu ne učim fiziku.  Učim ih da budu pošteni.

Samo će to da im treba….

                 Rade Velizarov Erac

Ostavite komentar

E-mail adresa se ne objavljuje. Obavezna polja *