Nostalgično putovanje u prošlost kroz svet igračaka iz nekadašnje Jugoslavije (VIDEO)

Za starije posetioce – izložba „Dođi da se igramo“ biće nostalgično podsećanje na srećno detinjstvo, a za mlađe – izazov da razumeju nejasna sećanja starijih na divno vreme kada su se i igračke kupovale „da bi trajale“

Samo jedna od fabrika koja je u SFRJ proizvodila izgračke „Made in Yugoslavia“ („Mehanotehnika“ Izola“) izvozila je igračke u više 70 zemalja u, za danas nezamislivo velikim serijama. Među zemljama koje su uvozile ove igračke bili su, recimo.  Hongkong, Amerika i Nemačka – najveći svetski proizvođači igračaka za decu! Ovo je samo jedan od podataka koje ćete moći da čujete ako do 21. juna svratite do Galerije kraljevačkog Narodnog muzeja da pogledate više nego zanimljivu izložbu „Dođi da se igramo“ posvećene igračkama i društvenim igrama u socijalističkoj Jugoslaviji iz kolekcije Kraljevčanina Vladimira Radojičića i iz zbirki Narodnog muzeja Kraljevo.

Pogledajte video reportažu sa današnjeg događaja:

Za starije – lepo posećanje na srećno detinjstvo, za mlađe – možda prvo „suočavanje“ sa igračkama tako različitim od njihovih današnjih.

Autori izložbe su istoričari Narodnog muzeja Mirjana Savić, muzejska savetnica, Nemanja Trifunović, kustos i etnolog Sofija Pršić

Prošlo je 30 godina od raspada tadašnje Jugoslavije do nastanka ove izložba što nije veliki vremenski period, ali su u međuvremenu stasale mnoge nove generacije koje samo iz priča znaju za igračke svojih roditelja, baka i deka i zato je bilo vrlo inspirativno pripremati ovu izložbu, kaže Mirjana Savić, dodajući da se i sama seća većine tih igračaka. Kako kaže, i tokom pripremanja ove izložbe, neki posetioci Muzeja prepoznavali su svoje omiljene igračke i društvene igre.

Istorija privatnog života je vrlo zahvalna za muzeološka istraživanja, jer je najatraktivnija publici od svih istorijskih tema. Istražujući ovu temu kojom su se sada bavili uglavnom etnolozi, pedagozi ili umetnici, naišli smo na jedno još uvek neistraženo polje industrije igračaka koja je bila impozantna. “Mehanotehnika“ Izola je bila jedina specijalizovana fabrika za proizvodnju igračaka, koja je imala takav proizvodni program da su njihove flipere kopirali Japanci i fabrike iz Hong Konga! – otkriva za portal Krug naša sagovornica.

Ova izložba, osim igračaka proizvedenih u tom preduzeću koje je zapošljavalo oko 1.600 radnika. prikazuje igračke proizvedene i u drugim jugoslovenskim fabrikama igračaka za decu: „Jugoplastika” Split, „Biserka” Zagreb, „25. maj” Labin, „Lio“ Osijek, „Tik Tik” Krapina, „Poligalant” Volčja Draga, „Turistička štampa” Beograd i „Dečje novine” Gornji Milanovac.

Većina tih fabrika je bila u Sloveniji i u Hrvatskoj. U Srbiji je postojala „Narodna radinost“, ali nažalost takvih igračaka nema nema na danas otvorenoj izložbi, jer ih nema ni u kolekciji Narodnog muzeja Kraljevo, niti u kolekciji Vladimira Radojičića.

POLITIKA KAO NEVIDLJIVI DIZAJNER IGRAČAKA ZA DECU

U socijalističkoj Jugoslaviji, izuzimajući period posle Drugog svetskog rata kada su igračke smatrane luksuzom, bile preskupe i mnogima nedostupne, mogle su da se kupe igračke i društvene igre i zapadnog, i istočnog sveta (tek posle smrti Staljina). Tako su svoje mesto na izloižbi dobile igračke-eksponati iz nekadašnjeg SSSR-a, Nemačke, Češke.

– „Biserka“ iz Zagreba 1962. sklapa ugovor sa američkom kompanijom „Walt Disney“ da proizvodi Diznijeve igračke, „Dečje novine“ 1966. kupuju pravo na štampanje „Mikijevog almanaha“ i „Zabavnika“. U isto vreme proizvode se i igračke koje simbolizuju kulturu naroda koji su bili deo pokreta nesvrstanih, a često su pravljene i igračke sa simbolima SFRJ (obično avioni). Društvene igre su posebno interesantne, jer je jedna pod nazivom „Igrom do znanja“ nekoliko stranica imala posvećenih Komunistickoj partiji, narodnooslobodilačkoj borbi, Josipu Brozu Titu. Bio je prisutan taj ideološki upliv na svet igračaka. Politika je, dakle, bila nevidljivi dizajner. Sa pojavom televizije kao medija, igračke su postale inspiracija za nastanak televizijskih emisija, a 80-ih godina prošlog veka televizijske emisije su postale inspiracija za nastanak igračaka – podseća Savić.

Ona i svi ostali zaslužni da ova izložba ugleda svetlo dana, pozvali su sve nostalgične, ali i sve one koji žele da saznaju nešto novo o svetu nekadašnjih igračaka, da svrate u kraljevački muzej gde će, tokom skoro dva naredna meseca, moći da igraju  „mice“, „Ne ljuti se čoveče“, „Monopola“, stonog fudbala.

Simeona Savića, kraljevačkog dečaka zatekli smo kako sa svojim drugom igra baš taj – mali, stoni fudbal. Dečaci gotovo uglas kažu kako su svesni da su njihove igre vezane za računare i da bi voleli da igraju igre koje zahtevaju više razmišljanja i podrazumevaju da se igrači gledaju uživo.

Kroz istraživanje proizvodnje, prodaje i upotrebe, od pedesetih do osamdesetih godina XX veka, izložba daje sažet pregled razvoja industrije igračaka kroz ekonomske, političke i društvene prilike i načine na koji su se one odražavale na detinjstvo u Jugoslaviji.

Na otvaranju izložbe dve pesme otpevale su članice dečjeg hor „Aria“ pod rukovodstvom Dragane Milićević, a prisutne su pozdravili direktor Muzeja Darko Gučanin i Vladimir Radojičić, Kraljevčanin, jedan je od inicijatora nastanka ove izložbe.

ONO ČIME SE IGRAJU VAŠA DECA POKAZUJE KAKVI ĆE LJUDI POSTATI

Vladimir je rođen 1989. godine, samo par godina uoči raspada SFRJ. Te zemlje Vladimir se, naravno, seća samo iz priča roditelja, prijatelja i rođaka:

Volim te igračke, taj stari dizajn. Ove igračke aktivno skupljam poslenjih šest godina. Pre toga sam skupljao stare novčanice, vizit karte, značke. Ovaj novi hobi – prikupljanje igračaka najviše me ispunjava. Na internetu sam video neke stare primerke ovakvih igračaka i, nekako, „zapale su mi za oko“. Za poslednjih par godina moja kolekcija se uvećala za, sigurno, dve do tri hiljade igračaka – otkriva nam Vladimir koji na jedonoj strugari radi posledniih 13 godina. To je posao, a igračke su – uživanje. Ono što zaradi, kaže, iskoristi samo da kupi nešto novo, pa je jasno da su igračke za Vladimira – čista ljubav.

Za jednog od velikih mislilaca, takođe, nije bilo dvoumljenja: „Knjige ne mogu da nauče ono što igračke mogu da „uliju“ u dete: narodi koji imaju više igračaka su oni koji imaju više individualnosti, idealizma i junaštva i ako kažete s kakvim se igračkama zabavljaju vaša deca, moguće je predvideti kakvi će oni ljudi sutra biti“. (E. Seguen)

    M. M. Dabić

Ostavite komentar

E-mail adresa se ne objavljuje. Obavezna polja *