Treći krug: „Bajakovo – Batrovci“

Dvojica vrsnih pisaca, Miljenko Jergović iz Hrvatske i Svetislav Basara iz Srbije, nedavno su, ovog puta u srpskom „Službenom glasniku“, objavila treći deo svoje prepiske

U prve dve knjige – „Tušta i tma“ i „Drugi krug“ – „Krug“ je već pisao. U tim su se knjigama Jergović i Basara bavili „aktuelnim političkim i društvenim temama“. Ova treća knjiga, „Bajakovo-Batrovci“ nekako je, iako potpuno aktuelna, manje posvećena svim tim nadobudnim našim „političarima-svetiteljima“ i „svežim“ događajima. Oni, Basara i Jergović, kao da su digli ruke od mogućnosti ikakvog boljitka u ovim dvema republikama – Hrvatskoj i Srbiji – pišu ponajpre i najviše o svojim duševnim (a kod Basare i fizičkim ili psiho-fizičkim) stanjima. Nešto im se više ne piše, iako im imaginacije ne nedostaje,  sa elanom kakav su ranije imali iz čega se da zakljućiti da ih je, ipak, ova budalaština koja se događa u tim dvema republikama dovela do stepena kada ne znaju šta treba preduzeti ne bi li se stanje popravilo. Tako je na prvi pogled. Ali, ako se malo dublje zamislimo nad ovom knjigom, shvatićemo da Jergović i Basara i dalje „snevaju“ da čovečanstvo može da počne ispočetka i da se stvari mogu popraviti. Ali, kako? Kako, kad, recimo Jergović, stalni putnik, opisuje svoju posetu groblju na obodu Minska (Belorosija) gde je sahranjeno najmanje 208.000 Jevreja koje 1936. i ’37. pobio Staljin, kada je bio diktator SSSR.

Jergović i Basara ne bi bili pisci, i to dobri, kada se ne bi malo bavili i drugim piscima. U „Bajatovu-Batrovcima“ naići ćemo na čitavu studiju o trojici (srpskih) pisaca – Pekiću, Kišu i Kovaču – koju je započeo Jergović. Dvojica pisaca su se složila da je Mirko Kovač najautentičniji u ovoj trojci i da je napisao toliko dobrih knjiga i filmskih i tv scenarija da bi imao od čega da živi, ali da zbog egzistencijalnih  razloga, nije sebi dozvoljavao da bude samo „filmski“ pisac, već se i filmu i književnosti posvećivao svim svojim umećem i dušom. Ova druga dvojica, a naroćito Pekić, iako je kao mladić zbog članstva u Demokratskoj stranci proveo pet godina u zatvoru, nisu imali problem sa besparicom. Jergović na jednom mestu žali što su Pekiću na Cvetnom trgu u Beogradu napravili spomenik oni koji su ga devedesetih tukli.

Pekić mi tu, sedeći na trotoaru, liči na nekog prosjaka“, otprilike je zapisao Jergović.

Sve u svemu, „Bajatovo-Batrovci“ je još jedna tužna, ali i vrlo informativna knjiga o podelama u SFRJ. Kada se uporede događaji u Hrvatskoj o kojima piše Jergović, i u Srbiji, o kojima piše Basara, vrlo je uočljivo da u ustrojstvima tih država nema nikakve razlike.

Bajakovo-Batrovci je, inače, onaj granični prelaz iz Hrvatske u Srbiju i obrnuto, gde se zna čekati i po desetak sati da se pređe iz jedne u drugu zemlju.

     Dragan Bajović