„Da upamtiš ko je dever Kate Dragoljubove“

Takve lepote Morava videla nije: kao zift crna kosa, upletena u kike, vitak stas, oči kao nebo; kad zapeva i ptice zaćute, a pijačnim danima cela čaršija se okretala za njom

Seljak može sve da otrpi… Glad i nemaštinu, bolest i nevolju, zemlju možeš da mu otimaš, vola, „parnjaka“ iz štale da mu izvedeš, sina jedinca na front da mu pošalješ… Otrpeće svaku nevolju, jer tako je navikao.

Nema druge, tako valjda i mora da bude…

Nemoj ,samo, na obraz da mu udariš. Nemoj kuću da mu oskrnaviš i čeljad da mu diraš…  Žensku, pogotovu… Jer, tada – dara prevršuje meru. Seljaku se pamet pomuti i onda dobrog biti neće. Proradi sekira, kama, skida se tandžara sa zida… Obraz, ’ej obraz se tako brani. Nema druge…

Jovan je brata izgubio pri opsadi… Tamo, kod Ratarskog potoka. Švabe ih sačekale unakrskom vatrom na strništu, tek posečene šaše od kukuruza. Pucali su iz mitraljeza, maskirani u zdenutim kupama. Tu je Dragoljub pao. Rafal mu je rasporio stomak, tik ispod rebara. Oni koji preživeše, uspeše nekako da ga, ranjenog, izvuku… Ali, tek kada je pao mrak. I živeo je još par dana. Onda ti Švabe naprave raciju… Zađoše od kuće do kuće i tamo kod Radomirovića, u podrumu kuće, sa one strane brda, nađoše Dragoljuba i još dvojicu ranjenih. Odvukoše ih do potoka i tamo pobiše.

Dragoljubova Kata osta sa troje dece, sve jedno drugom do uveta. Nju su, pre četiri godine, isprosili sa one strane Morave, iz domaćinske kuće… Da Dragoljubu bude žena, Jovanu snajka, njihovim roditeljima, ponos i odmena. Takve lepote Morava videla nije. Kao zift crna kosa, upletena u kike, vitak stas, oči kao nebo. Kad zapeva i ptice zaćute… Pijačnim danima cela čaršija se okretala za njom. Škrgutale zubima dućandžije, prateći  očima njen hod, duž čaršijske kaldrme.

I osta tako Kata zavijena u crno…

Ne prođe ni pola godine, a Jovan primeti kako oko Katine kuće obleću seoski đilkoši. Krv mu udarila u glavu. ’Ej bre, bratu Dragoljubu, još ni nokti u grobu, nisu pocrneli…

Noćima nije oka sklopio…

To jutro, lati se flaše i nasu sebi rakiju… Sam za stolom, u dvorištu, ispod lipe… Svašta mu se motalo po glavi. Da krvavi ruke i sam brani obraz… I svoj. i bratov…

’Ej bre, valjda smo mi još država, valjda postoji neki red i neka vlast … Ako vlasti nema, onda će da radi tandžara. Nema druge…

Uzjahao je konja i krenuo ka Troglavu. Da svoju muku ispriča Anđelkoviću. Njemu lično da se poveri. Tamo je njegov logor…  On je vlast, on je kapetan, on gospodari vojskom u ovom ’ebenom ratu… U njegovoj četi mu brat pogibe…

I tako… Bi, šta bi…

Na utrini, ispod molitvaša, preko bureta, presaviše onog đilkoša što je obletao oko Katine kuće.

Iz arhive Baneta Gajića

Udri!!! – kratko naredi kapetan.

Onaj narednik se značajno zakašlja i zadenu šajkaču za pojas, tako da se kokarda vidi preko opasača. Tako je, valjda,  po „Pe eSu“…

Onda se podiže na prste, ne bi li jače zamanuo leskovakom.

I takoo, dvadeset i pet puta.

Onaj nesrećnik jauknu, tek posle desete batine.

To ti je da upamtiš, ko je dever Kate Dragoljubove… – procedi Jovan kroz zube.

Onda uzjaha dorata i ode ka Gradini…

          Rade Velizarov Erac