Saga o čudu zvanom fotografija

Nije bilo isto, u “onom” ratu kad “baćuške” zarobe Nemce i kad to uradi naš “gegula”, a Miloje je, na osnovu fotografije svoje majke, identikovao očeve kosti i preneo ih u džaku, preko Drine, gotovo ilegalno: jer, Drina je granica između Srba i Srba, a takve – nigde nema…

Dobro su nas oni prostudirali. Ne bije se bitka samo tenkovima i avionima. Ne osvaja se tuđe, ni kad čizmom pregaziš ledinu…Oni su nam u dušu ušli i znali su kakvi smo.

Svaki Švaba je  u gornjem džepu uniforme imao fotografiju svoje porodice.

Ono pred kraj rata, kad je Hitler mobilisao i golobrade dečake, svakome su dali sliku, na kojoj bi bio, baš taj vojnik, a onda, pored njega, mlada, lepa žena i pet-šestoro dece.

Nismo mi ni razmišljali mnogo.  Nema baš logike da je taj, sa svojih dvadesetak godina, uspeo da napravi toliku decu, pre n’o što ga je Hitler poslao ovamo, na obale sve tri Morave.

Kažem ti… Oni su nas prostudirali i znali su kakvi smo.  Ako bi koji nemački vojnik pao u zarobljeništvo, kod jednih ili drugih, svejedno, vadio bi iz džepa baš tu fotografiju. Naš “gegula” bi u duši zacmizdrio, zajedno sa tim Švabom. Oružje bi mu uzeli, a onda bi pala komanda:

Puštaj ga, je’eš mu mater švapsku, nemoj da grešimo dušu, vidiš da ima decu…

U najgorem slučaju, taj bi dobio šut cokulom u zadnjicu, tek da ne bude bez ičega.

Čak su i Rusi drugačiji od nas. Ista smo mi krv, ali oni su drugačiji.Pričalo se da  su, tamo pod Staljingradom, opkolili celu armiju feldmaršala Pauela. Onda su ih pustili da se smrzavaju, gladuju i zlopate po zimi i mrazu. Dok je imalo hrane, i nekako. Posle su, u širem krugu, pojeli sve mačke, pacove i kučiće, kako ne bi pocrkali od gladi. 

Sve je Hitler dobro predvideo. Ali, ti veliki se uvek, da prostiš, za’ebu na sitnim stvarima. Zaboravio je samo na zimu u februaru, a u februaru je uvek, zima.

I tamo je svaki Švaba imao u džepu fotografiju sa ženom i decom, ali kad „baćuška“ zarobi „arijevca“, na Staljingradu, onda ga poliju kofom vode i puste. Onaj mučenik se, na minus četrdeset, zaledi posle šestog koraka i ostane tu, kao spomenik, tačno tamo gde ga je Hitler poslao da bude…

Mi smo se fotografije bojali, a Švaba je znao da je koristi. Kod nas je fotoaparat bio retkost, a ljudi se plašili da će slikanjem njihova duš, preći na neki papir i tako nestati. Dugo je vremena trebalo da se mi prilagodimo tehnološkim čudima.

Moj prijatelj  Miloje je tražio svog oca.  Tu, u  njegovom dvorištu, ispod lipe, pozdravio se sa ukućanima. Jer, vojska je vojska i kralj je kralj… Otadžbina je iznad svega. I u lošoj državi brani se otadžbina.

Oca je upamtio, tek onako kroz maglu, onoliko koliko su mu to omogućile noge na koje je tek stao. I ceo život je osećao njegove prste na tankim rebrima, onda kada ga je podigao i izljubio, poslednji put. Ostalo je i  par požutelih slika… Kroz tu, avlijsku kapiju, otišao je i više se nije vratio. Miloje  je godinama tražio očev grob, tamo negde, daleko, preko Drine, u bosanskim gudurama. Da mu bar kosti premesti u Srbiju, da ga sahrani u Šumadiji, kao čoveka, da mu se zna grob…

Decenijama je trajala njegova potraga. Zna se … Naši su izginuli, tamo preko Drine, što od komunista, što od ustaša, ali svejedno, oni su bili jedna strana, a mi druga. Tako su hteli Englezi, naši vekovni neprijatelji.  Baš tako  su nam oni skrojili sudbinu…

Trebalo bi da se uvede predmet, još u osnovnoj školi i da se uči…. Predmet bi se zvao “Engleska kao naš vekovni neprijatelj“… Imalo bi gradiva za svih osam godina osnovne škole, pa posle, kako bude…

Kramp i lopata u gepeku starog „stojadina“ i džak za kosti, ako ih nađe.

Onda , dalje preko Drine, pa u bosanske gudure, negde iznad Teslića…  Tačno tamo, gde su mu rekli da su zakopavali naše.

Tu kopajte, baš tu ispred ovog kamena… – prstom im pokaza starica, naslonjena na drenovu mačugu – tu bi trebalo da je grob… Kamen sam ja postavila, još kao devojčica, te četrdesetipete godine, oko Vaskrsa, na Lazarevu subotu… Niko ga nije pomerao, a kamen je večan…

Zemlja je bila suva i peskovita. Jedan ašov dubine i ništa… Drugi, opet ništa… Treći takođe…

Na četvrtom ašovu, zakačiše kost dužine pet, šest santima, a onda, još četiri, slične dužine. To su kosti od šake… Tu su negde na sredini groba, tačno tamo gde su pokojniku ukrstili  ruke…

To je to…– pomisli Miloje u sebi. Ali ko će ga znati… Ovuda su prolazile mnoge vojske. Kost je kost… Šta ako iskopam nekog drugog!? Greh je da tuđe kosti prisvojim kao svoje, da njih zakopam kod nas, u Šumadiji...“

Dalje je zemlja bila rastresita, gotovo kao sitan pesak. Pojaviše se i dugmad od vojničkog šinjela.  Taj materijal, plastika, bakelit, šta li već, ne trune u zemlji.  Ali, dugme je dugme. Svi su imali takva ili slična, na šinjelima, delu uniforme ili seljačkom gunju.

Onda kramp zakači nešto sjajno, neko staklo…Miloje dalje rukom očisti zemlju oko pravougaonog stakla, dužine desetak santima i širine, nekih sedam, osam…

Ogledalo...

To su ona vojnička ogledala, kakva je svaki vojnik imao kod sebe: sa jedne strane je ogledalo, a sa druge je obično staklo, sve to uokvireno sa dve metalne, profilne šipke i stešnjeno sa žicom, u obliku slova „P“. Sa njom se ogledalo postavi u uspravan položaj, prilikom brijanja…

Onaj zarđali metal i žica počeše da se raspadaju, u dodiru sa vazduhom. Miloje rukom očisti zemlju. Dve staklene površine se razdvojiše i na onom suncu, između njih, zablista jasna crno- bela fotografija, po obodima oštećena vlagom.

Bila je to slika njegove majke. To je to… To je pouzdan dokaz da je i grob, baš onaj koji je tražio.

Švabama su lažirane fotografije sa ženom i gomilom dece, služile da sa njom spasavaju glavu. Jer, kažem ti, oni su nas dobro prostudirali.

Puštaj ga, je’eš mu mater švapsku, nemoj da grešimo dušu, vidiš da ima decu... – tu komandu su oni čekali, ako, kojim slučajem padnu u ruke našima. Miloje je, na osnovu fotografije svoje majke, identikovao očeve kosti i preneo ih je u džaku, preko Drine, gotovo ilegalno.

Jer, Drina je granica između Srba i Srba, a takve, nigde nema…

Rade Velizarov Erac