Vode, vode, gospodaru…

Studenica je život, bar ljudima koji pored nje žive, a život se ne daje ni za šta, ili se daje, ali tek kada je svaka borba besmislena i zato bi trebalo verovati da još nije sve izgubljeno, da ima smisla boriti se, bar dok još uvek ima takvih kao što je Goran Nikolić sa svojim saborcima

Voda je prozirna tečnost, bez mirisa i ukusa, suštinski činilac svega što je živo. To je hemijsko jedinjenje označeno formulom H2O, što zna svaki vo, a naročito konj koji ni za živu konjsku glavu neće da pije ono što voda nije, ili nije dovoljno čista. Na planeti koja je zapravo vodena, iako krštena kao Zemlja, pitke vode ima samo 0,3 posto. I sam čovek sastoji se od 70 procenata vode i nešto malo silicijuma, krečnjaka, gvožđa i drugih metala i minerala. Prosto rečeno čovek je zapravo voda, talas koji hoda, razmnožava se i misli. Nažalost, ovo poslednje u istom procentu koliko ima i pitke vode na planeti. Jer nemoguće je objasniti da misleće biće dozvoli da u reke, koje su tekući rezervoari pitke vode, arterije zemaljskog organizma, neštedimice ispušta milione tona sopstvenih izlučevina, raspalih i svežih crkotina, plastike i svih drugih potrošenih produkata civilizacije i biohemijskih procesa koji spadaju u đubre i otrove. Kako shvatiti da razumno biće vodu koju pije i koja je zapravo život ili preduslov života, sopstvenim govnima obogaćuje? Možda baš zato što mozak fekalijama natapa, umesto blagotvornim molekulima H2O.

A znalci su nas svojevremeno upozoravali da dolazi vreme kada će početi rat za pitku vodu. Nismo se na to obazirali, ubeđeni valjda da Srbija bar tog životnog eliksira ima u izobilju. Možda i ima. Ali je trebalo to zlokobno predviđanje shvatiti i podići na nivo taktičke prednosti i strateškog delovanja u odnosima sa ostalim svetom. Jer, više je nego jasno da smo mi trku sa tehnološki razvijenim narodima u mnogim oblastima definitivno izgubili. Ali imamo ono što mnogi od njih nemaju, imamo pitku vodu i zdravu hranu, a to je, i sve više će biti, pravo bogatstvo i preduslov za sve drugo, to je ono bez čega sve ostalo postaje besmisleno i nevažno. Sreća nam se ipak nasmešila samo što mi ne znamo da je uočimo i iskoristimo darove kojima nas je priroda častila.

I umesto da od svog staništa napravimo ekološki raj u ovom delu sveta, puštajući druge da se utrkuju u izmišljanju tehničkih novotarija, Srbija sve više postaje otvorena deponija, kako za domicilne, tako i za belosvetske protuve koje za male pare ovde skladište svoj nuklearni i drugi otpad.

Što je najgore, i samo po sebi paradoksalno ili bolesno, biti protiv takvog stanja je neprimereno, do te mere da se smatra specifičnim vidom antirežimskog delovanja i manifestacijom podmukle građanske neposlušnosti.

Ovako nekako to objašnjavaju ideolozi radikalsko-naprednjačkog korpusa vladajućih struktura:

Dok su žuti tlačitelji bili na vlasti narod je bio zaokupljen brigom za goli život, tražeći način da se izvuče iz ruku žute sekte lažova, raspikuća, lopina, jednom rečju dželata srpske civilizacije i osvojene demokratije. Sada, oslobođena stega žućkastog bezumlja, zauzdana čvrstim dizginama radikalskog humanizma, oplemenjena uzvišenom demokratijom i učvršćena postignutim reformama, kada je Srbija postala oličenje zlatnog doba, blagostanja i prosperiteta koji se vidi na svakom koraku srećni podanici destruktivnog mentalnog sklopa nemaju drugogo posla nego da povod za svoje subverzivno delovanje pronađu u nečemu drugom. I našli su ga u ekologiji.

Iz dana u dan raste broj dokoličara, zgubidana, zazjavala i dokonih lelemuda opsednutih kataklizmičnim idejama o zagađenju životne sredine. Smetaju im reke ljupko i brižljivo spakovane u plastične cevi, razdražuju ih deponije koje idilično dogorevaju u oblacima raznobojnog dima i svečarske pirotehnike, oči im bodu tone šuta kojim se zatrpavaju baruštine u kojima se legu kreštave ptičurine. Sve im smeta, čak i vazduh golim okom vidljiv i obogaćen sićušnim kristalima nečega. A o litijumu da i ne govorim. Bene nedotupavne, ne mogu da smisle nešto što bi im osvetlilo život poput baterija od suvoga zlata.

Tako i u Ušću, tamo gde se nekada kristalno bistra Studenica ulivala u fenolom razblaženi Ibar, jedan penzionisani sindikalni lider, umesto da pije pivo ispred lokalne prodavnice, da igra domine sa svojim pajtosima ili da baza po radočelskim proplancima u potrazi za vrganjem, lisičarkom ili tartufom, pobunjuje narod da spasavaju Studenicu. Ovom zgubidanu, Goranu Nikoliću, kao i šačici njegovih pristalica, smeta što će zarad narodnog blagostanja u vidu nekoliko kilovata struje iz zloglasne MHE ova nestašna planinska reka biti i bukvalno usmrćena i da više neće postojati u znanom pojavnom obliku. Ideja sveznajućih i dobronamernih investitora je da se na Studenici podigne elektrana, a da ova ćudljiva reka bude pripitomljena i plastičnim cevima zauzdana.”

Eto kako se dokoni zgubidani sprdaju sa novim trendovima energetske efikasnosti i sa humanistima u likovima investitora koji prostro izgaraju da učine nešto korisno, a za svenarodno dobro. Strašno! Da, tako to izgleda iz ugla vladaoca i njegovih…

Ali stvari stoje sasvim drugačije. Investitor je po pravilu nešto čega bi se trebalo kloniti, investitor je neko ko je opsednut novcem i ko ne bira sredstva da do novca dođe.

Studenica je dragulj. Jedna od retko sačuvanih reka, onakva kako je izgledala milionima godina, ili bar blizu toga. Trebalo bi je zato sačuvati budućim naraštajima da vide kako su nekada izgledale reke, u završnoj fazi evolucije i dok su ljudi još uvek bili ljudi, ili ih je bilo moguće pronaći među sličnima. Studenica je jedna od naših retkih veza sa iskonskom prirodom ali i sa našom istorijom. Ona je oličenje života, stanište u kojem se mreste pastrmke i neprocenjivo bogatstvo, svojevrsna riznica nadahnuća i energetskog naboja. Ona je eliksir zdravlja i mentalne stabilnosti. Naša neraskidiva veza sa duhovnošću uzidanom u mermerne ploče istoimenog manastira i osnivačem države u kojoj jesmo.

Postoji još milion razloga zbog kojih bi trebalo spasiti Studenicu iz kandži pohlepnih, a samo jedan je dovoljan. Studenica je život, bar onim ljudima koji pored nje žive, a život se ne daje nikada i ni za šta, ili se daje ali tek kada je sve drugo izgubljeno i kada je svaka borba besmislena. Ipak, trebalo bi verovati da još uvek nije sve izgubljeno, da ima smisla istrajavati i boriti se, bar dok još uvek ima takvih ljudi kao što je Goran Nikolić sa svojim saborcima.

Oprostili smo mnogo toga, u ime nekih stvari koje se logikom ne mogu lako shvatiti, a ni drugim umnim metodama. Oprostili smo pokradene penzije i plate, nedostatak spokoja, uništenu perspektivu, prokockanu sigurnost za sopstvenu decu, prešli smo preko toga što smo dozvolili da nas vode gori od nas u jednoj tvorevini koja se logikom teško može definisati i koja se ne može drugačije doživeti već kao ono što jeste, vlasništvo jedne organizovane grupe, po njenim pravilima i potrebama. Međutim, privid kakvog-takvog života još uvek postoji.

Naučili su nas da se bez mnogo toga može, ako ste bar delimično tolerantni i dovoljno plašljivi. Ali postoji nešto bez čega se ne može i pored najbolje volje i poverenja u dalekovidost, dobronamernost i moć vladara. Voda je u pitanju. A kada dođemo dotle da svega siti građani počnu da uzvikuju između plastificiranih reka, tinjajućih deponija i jalovine iskopanog litijuma: „Vode, vode, gospodaru…“ , onda će biti kasno ili, bolje rečeno, prekasno.

       Ivan Rajović