„Ako dugo gledaš u ponor“ – predstava koja inspiriše i zove ljude na dobro!

Ovo je jedan od onih komada koji unosi nemir preciznošću i vrednošću, jer po završetku, onako uzdrmani, ne možete reći – dobro, pa je ovo bila samo predstava; baš dok su trajale ovacije na Anfiteatru, predstava je osvojila čak pet nagrada na Sterijiniom pozorju!

Treći dan Anfiteatra zaključen je predstavom „Ako dugo gledaš u ponor“, u režiji Zlatka Pakovića, u produkciji Regionalnog pozorišta Novi Pazar i Kulturnog centra Novi Pazar. Ovo je jedna od onih predstava koja vam unese nemir svojom preciznošću i vrednošću jer, nažalost, po njenom završetku, onako uzdrmani, ne možete reći – dobro pa je ovo bila samo predstava. Ovo nije samo predstava, ovo je tragedija naše stvarnosti, koja kao da nas pita – koliko ćemo još gledati u ponor?

Reditelj polazi od istoimenog romana Enesa Halilovića, koji se zasniva na istinitim savremenim događajima u Novom Pazaru:

,,Tu se jedan lokalni problem pokazuje kao globalni fenomen. Nasleđe ima primat nad pravdom, imovina nad istinom, posed nad slobodom. Nasleđeni ekonomski status postaje sudbina: pripadnost klasi siromašnih postaje prokletstvo. To je tema ove pozorišne predstave i tu, sa glumcima i glumicama Regionalnog pozorišta, počinje moje dramaturško i rediteljsko istraživanje“, rekao je reditelj jednom prilikom.

Glavni protagonista ove priče je jedna Nejra, šesnaestogodišnja devojčica koja na svojim rukama nosi teret siromaštva, finansijske odgovornosti, porodice i ,,nečiste krvi“, i priča je prati do njenog punoletstva, iako su je životne okolnosti naterale da prerano odraste, ali su tada sve okolnosti uzele danka i život joj se prerano završio.

Njen usud bio je siromaštvo, ali čini se i naš, pa i mi nosimo njegovo prokletstvo. Ali ne govorimo samo o materijalnom, već i o drugima poput duhovnog, fizičkog, emocionalnog, i glumac Rifat Rifatović smatra „da smo kao ljudi sklopljeni iz svih tih različitih lepezica, pa onda sve te lepezice mogu bez problema da se otvore kada su ovakve priče u pitanju.“

Gledamo u ovaj ponor i da li se zapitamo koliko smo puta zatvorili oči ili zapušili uši pred Neirama u svom okruženju? Onda kada treba da činimo promenu, da otvorimo oči i načuljimo uši, onda kada treba da nas se tiče:

Ako ne zbog nas samih, onda zbog ljudi koji su oko nas. Jer na neke stvari možemo da utičemo kad su naši izbori u pitanju, ali kada mi utičemo na tuđe izbore, onda je veća i naša i njihova odgovornost. Prosto, ako mi samo stojimo i ćutimo i ne radimo ništa, odgovornost je i naša. Ne govorim da budemo agresivni da bismo izneli i to neko naše mišljenje prebacili u prvi plan, nego o inspiraciji u životu. Prosto je divno inspirisati bilo koga da čini dobro. To je još jedan od ključeva ove predstave. Ova predstava inspiriše i zove ljude na dobro – kaže Rifatović.

On smatra da je ova predstava namenjena ljudima od 15 do 25 godina:

Zato što su oni, praktično, u godinama koje je imala Neira, koja je glavni protagonista ove priče, glavna žrtva ove priče, ovog problema, koji jeste njen, ali je i problem svih nas. Svakako treba da je gledaju i stariji, kako bi videli da je neko odigrao to što oni potencijalno rade u životu. Tako da je to dobro kao određena vrsta šamara za dozivanje svesti.

Ova predstava stigla je na Anfiteatar sa Sterijinog pozorja, a dobitnici nagrada proglašavani su u isto vreme kada se ova predstava igrala u Kraljevačkom pozorištu, te se ispostavilo da su u vreme višeminutnih stajaćih ovacija predstava i njen ansambl postali čak petosturko nagrađeni.

Glumački ansambl, koji čine Anđela Marić, Lemana Binjoš, Sandra Miljković, Rifat Rifatović, Dušan Živanić, Haris Šećerović i Vahid Džanković, zajedno sa rediteljem, radio je na dramatizaciji ovog dela. Predstava je uslove za postanak stekla 2020. godine, ali je pre toga ovaj roman protutnjao kroz stvaraoce predstave i njima samima postao jako vredan:

 – Ovo delo je napravilo ozbiljne haose u našim glavama i dušama i ubeđen sam da je, između ostalog, i to jedna od stvari zašto ovo tako dobro dopire do ljudi, jer smo mi prošli kroz proces koji je za nas bio ozbiljna katarza, ozbiljno čišćenje, ozbiljno težak zadatak, ali isto tako, na kraju, i ozbiljno olakšanje. Na neki način svaki put kad se igra ova predstava, svako od nas ponaosob ima svoje stvari koje ga se tiču pre početka, u toku i nakon predstave. Privatno nas se tiče i to je ono što je predivno – ističe Rifat Rifatović, dobitnik Sterijine nagrade za glumačko ostvarenje u ovoj predstavi.

Pored Rifata, Sterijinom nagradom iz Fonda „Dara Darinka Čalenić“ za najbolju mladu glumicu nagrađena je Anđela Marić, Specijalnom Sterijinom nagradom za režiju nagrađen je reditelj ove predstave Zlatko Paković, Sterijina nagrada za originalnu scensku muziku otišla je u ruke Božidara Obradinovića, a predstava je krunisana Sterijinom nagradom za najbolju predstavu.

U jeku aktuelnih događaja kojima je otvorena Pandorina kutija iza vrata mnogih institucija, ova predstava je još vrednija, ali, glumac Rifat Rifatović bi, kao i svi mi, bio krajnje srećan „da dođemo do momenta da nam ova predstava više ne bude vredna. Kako bismo mi to u jednoj drugoj predstavi rekli – želim da živim u vremenu u kom ovakva predstava nije potrebna.“

Ipak, svima su nam potrebne ovakve predstave kako bi unele nemir koji nas podstiče da pogledamo u sebe i razmišljamo o problemima koje živimo i načinima na koje možemo da ih rešimo, a to nije samo suština pozorišta, već i suština života. Kamo sreće da je samo predstava, kamo sreće da je izmišljen događaj, ali ne zaboravimo da, neretko, nije.

         Minja Milovanović

fotografije: Milica Šolajić Popović

*Ovaj projekat finansiran je od strane Evropske unije