Jedna neuspela karijera

U rubrici “lični stav” – Dragan Bajović piše o svom sinu Milošu koji je nedavno preminuo u Nemačkoj

Pišem  povodom smrti mog sina Miloša. Imao je samo 44 godine. Nekome će se pričiniti  da uzupiram medijski prostur. Ali da biste shvatili ko je, zapravo, bio moj sin i kolika mu je nepravda naneta, moram da vas obavestim o sledećim činjenicama. Neko bi mogao ovo da shvati kao nepotizam. Ali, ne! Nepotizma ima svuda, pa i u kraljevačkom časopisu za umetnost, književnost itd. Neću sada ovde navoditi ko je sve u martu 2009, bio u redakciji, ali, neka budu sigurni da ne mogu da im oprostim to što su ignorisali odličan Milošev prevod austrijskog pisca Tomasa Bernharda. To je bio jedan od prvih prevoda Bernhardovog genijalnog dela. Ispostavilo se, kasnije, da se redakcija Povelje dosetila da bi bilo zgodno prevesti tu istu priču, a iza tog prevoda je stajala izvesna Anđa Petrović. (Ne, nije to ćerka jednog od tadašnjih urednika).

Povelja je, sa svojim prevodilačkim delom redakcije, sa gnušanjem odbila Milošev prevod, ali stručnjaci za prevode mogu s mirom da ustanove da je Milošev prevod značajno bolji. Uostalom, Miloš je u Nemačkoj, do tada već živeo 10 godina. Osim, nemačkog i, naravno srpskog, znao je i tečno govorio i pisao engleski. Osim toga, svirao je više instrumena i  pevao. Dakle, jedne osobite ličnosti se njegovo Kraljevo odreklo. Možda i zbog toga što je bio moj sin.

Bilo kako bilo, zagrebački časopis „Zarez“ je shatio prevod mog sina Miloša. Povelja nije… Ovih dana preneću Miloševog Bernharda. Priča se zove „Književna nagrada slobodnog i hanzeanatskog grada Bermena“.

A koliko god sam uradio za razvoj kulture u Kraljevu i promociji pesnika, slikara, muzičara itd, neka im služi na čast.          

         Dragan Bajović

Zaglavlje časopisa “Zarez” u kojem je objavljen prevod Miloša Bajovića

MILOŠ – DUH SLOBODE

Ove reči oproštaja Aleksandra Adžića iz Kalifornije pročitane su na dan sahrane preminulog Miloša:

Miloše, brate najrođeniji.

Ne znam kako i gde da počnem, ali se ipak nekako usuđujem da napišem skromno, neku reč, da možda nekom rečju, pokušam da opišem čudesnu knjigu koju si ispisao, svojim čudesnim životom.

Plačem i srce mi je otvoreno.

Suze, to si ti

plačem sa tobom

i uz tebe

Bistre suze, kao ti bistrije od vode, kao ti

čiste srce,  kao ti

Isti, poseban, slobodan

Kao ti

Vatreniji od vatre. Veći od života i veći od smrti.

Šestog aprila si nas napustio.  Vest da si otišao i da te nećemo videti više,  ne mogu da prihvatim.  Ti da odeš, to ne može bez nas, jer smo mi ti. Bili smo jedno i ostaćemo zauvek jedno.

Kad nisi bio sa nama, bio si nama. I sada, kad odlaziš, mi plačemo, jer te nismo grlili kao što si ti nas, kao majka decu.

Ne znam, da li si mogao na bilo koga da budeš ljut više od dva minuta.

Neshvaćen, neobuhvatan, nebeskim duhom si živeo i nije mogla čitava planeta da stane u tvoju dušu. Tvoje srce, radosno i blaženo, prestalo je da kuca na taj dan, 6. aprila, i to baš u Berlinu.

Svoju ljubav, pola života svoga si dao zemlji, koja te eto baš na taj, veliki dan, uzela. 

Tvoj pogled je umirivao svakoga od nas i naša radost je bila prava. Pravi život smo doživeli zajedno i on je večan. Niko to ne može da izbriše iz nas.

Ljubav i reč  tvoja, bile su bistrije od vode. Samo sećanje na tebe budi radost.

Ti nisi samo stradao zbog svoje bezgranicne ljubavi, vec si to sve podnosio kao heroj, kao najhrabriji međju nama. Nikome nikada nisi okrenuo ledja i uvrede od ljudi nisi primao ka srcu, jer si poznavao slabosti svih nas. Najrodjeniji brate, svih nas, srce plače sada, ali nećemo zaboraviti nikada, da si uvek bio, jesi i  ostaces sa nama, do kraja.

Ne znam sa kim da poredim tvoj duh, sa Remboom, Artoom, Blejkom, Rilkeom, Dostojevskim. Bio si svi oni i više od toga. Ulični hodač, duh slobode, pokret generacije, inspiracija svih nas, pokret otpora.

Bio si pitanje, koje smo svi morali da postavimo sebi. Postavljao si pitanje smisla svemu. Imao si hrabrosti da ideš tankom linijom kojom niko nije smeo da krene, bez kompromisa.

Nijedna misao, nije mogla da zaustavi duh vremena  koji si nosio. Tvoje ruke su pisale i svirale najuzvisenije melodije  koje, da je neko snima,o ne bi stale na 1.000 albuma i u hiljadu knjiga. Ja ih čujem i kad ne sviraš i čitam kada ne pišeš.

Tvoj jedan dan je bio kao mojih hiljadu godina. Kad mislim na tebe, dogadjaji dolaze, kao ribe u moru. Ne znam koji dogadjaj da izdvojim, da opišem tvoju spontanost deteta i mudrost najvećih ljudi. Dete u tebi je budilo dete u svima nama. Delio si radost svima, kao da si imao neku tajnu riznicu radosti skrivenu duboko u srcu. Tu večnu radost smo prihvatali, ali možda tek sad osećamo, koliko je bila i ostala večna.

Ipak,  srce plače, jer ćeš nedostajati tvojim prisustvom, tvojim pogledom.

Lomio si stvarnost i svaku beživotnu misao si pretvarao u pesmu,  koja bi se pretvarala u nedokučivu knjigu. Gde si ti bio, tu nije postojalo vreme.

20 godina se nismo videli, a bio si uvek sa mnom i sa Anetom, i Stefanom, i Anom, i Slobom, Veskom, Buckom, Minom, Gordanom, Jelenom, Djordjem, Kikijem, Marijom ..sa sinom svojim, sa ocem, sa majkom tvojom i sa svima nama.

Držao si nas zajedno nevidljivom i neraskidivom vezom. Sada, kao jedan od male tvoje braće, kao dete, tražim oproštaj od tebe, brate moj predobri, za bilo kakvu misao ili delo, a ja lično nemam šta da ti oprostim, jer mi ništa nisi zgrešio.

Tvoja ljubav je večna, bila i ostala svedok, da život nema Kraj.

MILOŠ – U SUKOBU SA SVETOM, U LJUBAVI SA LJUDIMA

Ove reči oproštaja Slobodana Milića, jednog od Miloševih najboljih drugova (na naslovnoj fotografiji zajedno sa Milošem pročitane su na dan sahrane :

Miloša sam upoznao u muzičkoj školi u Kraljevu, a sećam se i kako. Ušao sam u svoju učionicu, a na klaviru je grupa dečaka svirala neku popularnu pesmu, atipičnu za ozbiljnost muzičke škole Stevan Mokranjac. Bilo je odmah jasno da je vodja grupe Miloš, lepi, harizmatični vetropir. Miloš mi namignu, uz osmeh kojim mangup gleda štrebera. Nisam još progovorio ni reč, a moj profesor se pojavio na vratima; Miloš je klimnuo glavom i ekipa je otrčala napolje.

Od tog dana mi muzička škola više nije bila dosadna. Kroz pukotine sistema virili smo u paralelne univerzume zgrade u Hajduk Veljkovoj, zavlačili se ćoškove van domašaja profesora. Na tavanu smo otkrili stari bubanj koji nam je kasnije poslužio za pravljenje benda. Očajno smo zvučali, ali nam nije bilo bitno; tresao nas je pubertet i sve nam je bilo jako zabavno.

Dvadesetak godina kasnije sa Milošem sam na Goču, jedemo pečurke i smejemo se izležavajući se na suncu. U tih 20 godina se mnogo stvari promenilo, počeli smo da upoznajemo život i otreznili se od pubertetske groznice. Svet više nije bio tako magičan i pun mogućnosti – za Miloša svet postaje mračan i zao, sistem koji bez milosti melje sve koji ne žele da udju u matricu.

No, tog dana na Goču smo srećni i bezbedni, i Miloš u jednom trenutku kaže – ja samo hoću da sam bezbrižan! Ova rečenica mi je ostala urezana u pamćenje jer je lepo opisivala njegov duh – on je zaista težio životu sa što manje odgovornosti. Ali opisuje i njegovo nemirenje sa odrastanjem, odbijanje da bude u našoj trci sa vremenom i obavezama. Miloš je duboko verovao da nam je to nametnuto, da život ne mora da bude takav.

Miloš je, možda bio u sukobu sa svetom, ali i u ljubavi sa ljudima. Odbijao je tvroglavo da se registruje u sistem, bilo koji sistem – državljanstva, gradskog prevoza, tržišta rada. Uspostavio je paralelni sistem vrednosti i držao ga je se uprkos vodotoku, kako kakva stena usred brzaka. Odbijao je da gleda u budućnost, ili u prošlost – život je bio tada i tu, gde god se on zadesio.

Ovakav svetonazor je nametao izuzetnu žrtvu i Miloš je danak plaćao redovno. Ali, uvek uzdignute glave, i nikad nikom na teretu. Svoj krst je nosio stoički, dostojanstveno, i krajnje šarmantno. Niko nije bio imun na njegov šarm. Kad smo se pre desetak godina obreli na jugu Španije, roditelji moje supruge su bili sa nama. Iranci starog kova, čija društvena interakcija podleže stotinama nepisanih pravila. Miloš se pojavio u mini suknji od teksasa, i uskočio u razgovor kao da se znaju već decenijama. Par sati kasnije su zajedno otvarali četvrtu flašu vina, smejući se neprestano.

Od tada, do smrti mog tasta, Miloš je uvek bio pomenut u našim porodičnim razgovorima. Interesovali su se za njegovo zdravlje, pitali da li će ga videti na sledećem putovanju.

Razmišljao sam o tome u par navrata, zašto su ljudi tako reagovali na njega. Miloševa odluka da živi u sadašnjosti je zahtevala žrtvu, ali je svima nama oko njega donosila radost. Kada je Miloš bio sa nama, bio je samo sa nama, i apsolutno prisutan. Nije gledao u telefon, nije pojačavao vesti, nije pratio berzu. Bio je tu, prisutan i posvećen, i uvek spreman da slavi život, da se prepusti bezbrižnosti, muzici i vinu. Bio je praktično bez ega, nije uzimao za ozbiljno ni sebe ni druge. Sve i svi su bili predmet zajebancije, a naročito on sâm. Vraćali smo mu se sa radošću, željno očekujući svaki sledeći susret.

I on se mene vraćao, mada često i ne znam zbog čega. Možda iz neke navike, zbog tih godina provedenih zajedno. Uspevao sam da se sa njim vidim sa skoro svake godine. Pojavio bi se sa Aeonom gde god sam bio, na različitim kontinentima. Bili su nevidjeni par, on i Aeon. Detinjasti Miloš i prerano sazreli Aeon, u obrnutim ulogama oca i sina, ili još češće, u ulogama najboljih drugara. Miloš ga je obožavao. Posmatrao je njegovo odrastanje sa velikom radoznalošću i pokušavao da mu detinjstvo učini zanimljivim ali i poučnim, dozvoljavajući mu da lekcije života uči neposrednim iskustvom.

Miloš je tako i posmatrao svet – kao skup slučajnih dogadjaja, bez nekog cilja i smisla. Jednom smo se kao klinci vraćali vozom sa mora, i pred Podgoricu smo izvlačili slamke ko će da izadje da kupi hamburgere. Miloš je naravno izvukao najkraću, ali je voz umesto uobičajenih 30 minuta stajao svega 10-ak, ostavivši Miloša u Podgorici bez stvari, vozne karte i sa pet hamburgera u rukama. Kad smo ga sutradan videli u Kraljevu, kroz smeh je ispričao kako je habmurgerima podmitio konduktera da ga pusti u sledeći voz.

Posednjih nekoliko godina stvari su krenule da se pogoršavaju. Njegova borba protiv vetrenjača je uzimala danak, kao i njegova bolest. U glavi sam kovao rešenje za obojicu, plan da budemo deo zajedičkog projekta. U početku mi se činilo da će sve ići brzo, ali kako to već biva, stvari su se komplikovale i odlagale. Kad smo se pre 10-tak dana čuli zvučao je loše. Bio je u Berlinu, umoran i usamljen. Pomislio sam da bi trebalo da odem tamo, ali nisam imao tu Miloševu hrabrost…

Ostavite komentar

E-mail adresa se ne objavljuje. Obavezna polja *