Orah

Priča o nesigurnim vremenima i isprepletanim ljudskim sudbinama

Bila je jesen, taman su obrali kukuruz, kad je naišlo nevreme. Kiša, teška, velikih kapi kao letnji pljusak, spojila je nebo i zemlju. U prizemlju su sedeli muškarci i pušili, iščekujući nešto. Sa sprata su povremeno dopirali vriskovi i jecaji, ali su se svi pravili da ih ne čuju. Kuća i pomoćne zgrade bile su ograđene visokim zidom. Kraj devetnaestog veka nije bilo neko sigurno vreme. Kad bi pao mrak, napolju su se mogli sresti samo oni sa velikom potrebom ili nečasnim namerama. Uz i niz stepenice jurcala je ženska čeljad, noseći krčage tople vode i trube platna. Kako bi koja ušla dole, domaćin bi je pogledao, ona bi odmahnula glavom i odjurila, a domaćin bi nasuo još jedan fićok rakije i otpio gutljaj. U neka doba, noć je već dobrano pala, ili je tako izgledalo zbog kiše, začulo se lupanje na kapiji. Domaćin ustade, ogrnu kabanicu, uze fenjer, zadenu kuburu za pojas i izađe. Za njim izađoše dvojica momaka, u kabanicama, noseći duge puške kremenjače, pazeći da se barut ne okvasi od vodurine koja je padala kao da će da poplavi svet. Pogledao je kroz odškrinutu kapiju napravljenu od debelih dasaka, okovanu gvožđem. Vreme je bilo takvo. Ispred su stajala dvojica, jedan na konju, malo dalje, drugi je stajao pred kapijom, držeći uzde drugog konja.

Pomoz Bog, domaćine.

– Bog ti pomogao, putniče… koja je muka?

– Mi smo trgovci, izdaleka, putujemo već tri nedelje, ali nas uhvati nevreme… pa bismo molili da predahnemo do jutra, imamo dosta robe pa nas malo i strah da nas ne orobe…

– A koliko vas ima?

– Nas je pet muških i dvojica mlađih…

– A koje ste vere?

– Naše, hrišćanske…

– Dajete li mi reč da ste trgovci, a ne neki hajduci…

– Bog i Božja vera, ovoga mi krsta, tako dana ne vidio ako lažem…

– Dobro je, verujem ti…

Pokazao je momcima, oni otvoriše kapiju širom i u dvorište uđoše troje ogromnih kola, tolikih da su iz trećih morali da ispregnu konje i da ih na ruke uguraju, kako bi uspeli da zatvore kapiju. Ispregoše konje, smestiše ih u štalu, a goste uvedoše u veliku sobu u prizemlju. Jedan od mlađarije iznese bukliju sa rakijom i ponudi goste. Jedan po jedan se prekrstiše i nategnuše bukliju, pod budnim okom domaćina.

– E sad je dobro…

– ?

– Mislio sam da me lažete, da ste Muhamedove vere, kad sam video da nosite turbane na fesove.

– Nismo, domaćine, ali se to tako kod nas nosi… ostalo od Turaka…

– Neka, dobro je… Maro, dajder ljudima da se prihvate, idu sa puta…

Starija žena koja je sedela u ćošku i ložila peć, ustade i iznese na sto veliki komad proje, posudu sa sirom, par glavica luka i podobar komad slanine. Gosti povadiše čakije i nagrnuše, dok sve nije bilo pojedeno. Dva dečaka, jednom je tek počela da se garavi nausnica, drugi još mlađi, su sedeli pored vatre i grejali se. Najstariji od putnika, očigledno vođa, ih pozva prstom. Kad su stali pored stola, vođa reče:

Ovo su Petar i Pavle, moji sinovi… a ja sam Kiril, znaju me kao Kiro…

Kiril / Kiro

Otkako se pamti, niko u njihovoj porodici nikad nije radio ništa drugo osim trgovine. U stvari, bio je jedan rođak koji je uzgajao masline, ali su ga svi u porodici zvali „ludi Mitre“ i najčešće se pravili da im nije u rodu ili da i ne postoji, nepoželjan u gostima i nepozvan na slavljima. Sve je počelo još pre više od 150 godina, kad je jedan predak krenuo sa svojim prijateljem trbuhom za kruhom, završio na brodu koji je putovao tadašnjim trgovačkim putevima. Svoju platu je uzeo u robi koju je brod prevozio, prodao je za mnogo više nego što bi bila njegova plata. Odmah se vratio na brod i sve to ponovio još nekoliko puta. Skupljenim parama je dodao još toliko pozajmljenih i prvi put otkupio ceo brodski tovar. Desilo se da je bila velika oluja, i da je svim ostalim trgovcima roba kasnila, a mnogima uopšte nije stigla, ili je dolazila toliko oštećena od morske vode da je bila neupotrebljiva. Njegovih 20 buradi začina je vredelo svoju težinu u zlatu. Prodavao je na malo, najviše po oku svakom i kad je najzad stigao sledeći brod sa robom, tih 20 buradi mu je zaradilo ceo brod. Od tog trenutka, niko više nije radio ništa drugo osim trgovine. Počinjalo bi se kao pomoćnik u dućanu, pa bi se učio zanat i lagano napredovalo sve do toga da se samostalno krene u posao. Kiro je dugo sakupljao novac koji bi uložio u robu i krenuo na put. Pre petnaest godina je prvi put krenuo u Solun, kupio robu i karavanom krenuo da je prodaje. Svake godine je kupovao sve više robe i putovao sve dalje. Ove godine je krenuo sa pet dugačkih kola sa arnjevima, ali je do Jovanove kuće prodao toliko robe da je ostatak prepakovao u troje kola, a ona prazna poslao kući u Vranje.

U tom trenutku sa sprata dopre vrisak i jecaji. Kiro zastade i pogleda domaćina upitno.

Ja sam Jovan, a to mi se druga žena porađa…

– Druga?

– Ovo je prva – pokaza na ženu koja je poslovala oko vatre – dobra, ali nerotkinja, a ja sam ovde došao na dom, pa mi nije išlo da je iz njene kuće teram, al’ sam sebi uzeo drugu ženu da mi rađa decu…

– Neka, ako je tebi dobro…

– Snalazim se nekako – nasmeja se Jovan…

U tom trenutku u sobu ulete jedna mlađa ženska i ciknu:

Muštuluk, gazda, muško je…

Ha! – reče Jovan, udari se po kolenu, iz pojasa poteže kuburu, izađe napolje i izduši u vis. Za njim i ovi mlađi izdušiše iz svojih dugih pušaka.

Aferim – uzviknuše gosti, a Kiro pokaza sinovima na taljige, oni iskočiše i doneše dve puške. Odozgo otvoriše neki poklopčić, uguraše neki metalni čibuk i grunuše uvis. Kiro je iz kožne futrole izvadio pištolj na kolo i opalio tri-četiri puta, bez punjenja.

Kakva ti je to kubura? – upita Jovan.

Livor, kolt američanski, na kolo… šest komada može izjedared, da se ne puni…

– A ove duge puške?

– Jednometke, nagantove…

– Deder da vidim…

Kiro uze pušku, otvori, ubaci metak, opali, otvori opet, ubaci sledeći i podiže da opali opet.

I tako može koliko hoćeš…

– Jeste, Jovane, dok ima džebane…

– A ovaj…

– Livor… i on ima svoju džebanu, evo vidiš…

Jovan je gledao čuda tehnike, pa se nešto premišljaše…

A bi li ti to prodavao?

– Što ne bih, ako se pogodimo…

Cenkanje je potrajalo, i na kraju su se dogovorili: dve puške sa po 50 komada municije i livor sa 30 komada municije za dve kese srebrnjaka i njihove stare puške.

Kad je posao sklopljen, Kiro opet šapnu nešto jednom sinu i on izađe. Vratio se noseći pune ruke nečega.

Domaćine, kad ti u kuću uđosmo u dobar čas, kad ti se rodi sin, kod nas je red da se darima pozdravi naslednik… pa evo nečega, malo…”

Na sto je prostro svileni pojas, na njega stavio kratki nož u koricama sa sedefom, mali ćup sa medom i džakče sa nečim što je tupo zveknulo. Pored svega toga, stavio je mali zlatnik i srebrni krstić. Iz džakčeta izvadi nekoliko oraha i pokaza ih Jovanu.

„Oraji?”

„Ovakve još nisi video…”

Uzeo je jedan krupan orah i stavio ga između palca i kažiprsta. Malo je stisnuo, ljuska puče i pokaza zlatno žuto jezgro. Jovan pogleda u čudu. On je znao samo za koštunjavce, sitne i tvrde, da si morao kamenom da ih tučeš da bi ih otvorio, a jezgro je bilo tamno i tvrdo. Uze jezgro iz Kirove ruke i ubaci ga u usta.

Dobar!” – klimnuo je glavom.

„Kod nas, kad se rodi muško, mi posadimo orah, da mu bude zapis…”

Jovan ga pogleda zamišljeno, pa reče:

„Može biti dobro, neka ujutru ćemo tako… a sad ajmo leći, dug je bio dan…”

Svi ustadoše. Mlađi doneše naviljke slame, prostreše po podu, ćilime preko njih i polegaše. I tako poče Ratomirov život, uz pucnjavu, a kako je počeo, tako je i trajao… ali o tom-potom…

Kiša je pred zoru stala, i svanuo je oblačan, ali tih dan, bez vetra. Jovan sa momcima, Kiro sa sinovima, momci iskopaše rupu, ubaciše u nju malo crnice sa đubrišta i spustiše jedan od onih velikih oraha. Rupu zatrpaše, malenu humku prekrstiše vinom, pa onda svi potegnuše iz buklije za sreću, i to beše to.

Kiro i njegov karavan odoše, a Jovan osta da planira krštenje naslednika.

Za Svetog Jovana, u crkvi beše dosta ljudi koji su došli da seku kolač.

Jovana su gledali malo popreko zbog dve žene i bio je meta govorkanja, ali se toliko velikom gazdi niko nije usuđivao da u lice kaže nešto. Posle službe, pristupiše Jovan i porodica, Mara i majka bebe koja je u čudu gledala šareniš oko sebe.

Isekoše kolač i krstiše Ratomira, a onda Jovan pozva popa na kršteni ručak. Iako mu nije bilo pravo zbog bigamije, poziv Jovanov se ne odbija. Kad je zatvorio crkvu, svi zajedno krenuše do Jovanove kuće. Dan je bio tmuran i siv, leden sa oblacima koji su svemu davali sivkaste nijanse, a svemu je doprinosio i vetar koji je na mahove duvao i raznosio onu zaleđenu snežnu prašinu, ostatak od prošlonedeljnog snega koji bi se tu i tamo zavijorio i bockao obraze svojim ledenim iglicama. Dok je pop kadio ukućane, kuću i stoku, Jovan mu reče za orah i zamoli da osveti i očita molitvu za zapis. Kad su izašli, Jovan mu se požali kako je ova suvomrazica pokora za useve, kako će sve da izmrzne ako ne bude snega.

„Sve je sa razlogom, čovek je mali da pronikne Božju mudrost…”

„Valjano zboriš, pope, ti si čovek od iskustva… iako smo grešni, valjda će nas pogledati blago…”

Bog je veliki pa i prašta… evo i tebi podario sina i to iz greha sa drugom ženom preko svoje…”

„Pa i ja sam se tu nešto trudio…”

„Ne huli, Jovane, olupaće ti se o glavu…”

U tom stigoše do mesta i Jovan krenu da sklanja granje koje je pobacao preko, kako bi zaštitio biljku kad nikne. Na njegovo čuđenje, iako je sva zemlja okolo bila zamrznuta, sama humkica je bila mekana i rastresita kao da je malopre napravljena. Na njoj je još uvek bio vidljiv krst napravljen vinom.

Kad si ti ovo posadio?”

„Jesenas, kad se Raša rodio…”

„Mhm!”

Pop u čudu zagladi bradu, pogleda Jovana uz dignutu obrvu, ali oćuta. Dok je čitao molitvu, oblaci se na trenutak razmakoše i čitav prizor nekoliko trenutaka bi obasjan mršavim zimskim sunčevim zrakom. Iz daljine se začu i potmula tutnjava.

„Au, grmi kad mu vreme nije… čudno je ovo znamenje…”

„Je li loše ili dobro?” upita Jovan.

„Ne znam, Jovane. Zlog se čuvaj, a dobrom se nadaj… pa šta ti Bog da…”

Kad su se okrenuli i krenuli ka kući, sa neba su se prosule pahulje kao da je neko prosekao jastuk, a do jutra je sneg bio do kolena.

Na proleće je iz zemlje izbila biljčica, zelena i nežna. Jovan je naložio da je ograde sa tri kolca, povezana kudeljnim konopom, i tako je zaštite od stoke koja je tuda izlazila na pašu.

I Ratomir i orah su rasli, a dve godine kasnije je pored tog posađen još jedan. Milomir je rođen mali, miran i tih, toliko da je majka sve vreme bdila nad njim, osluškujući da li diše.

Stabla su rasla naizgled neprimetno i niko nije obraćao preteranu pažnju na njih, sve dok se jedne jeseni Raša nije razboleo. Cele noći je kenjkao i plakao, a da niko nije znao zašto. A onda se pojavila i groznica koja ga je tresla toliko da je već počinjao da gubi dah. Očajna majka, premorena od nespavanja, izašla je u dvorište, da sa malim Rašom udahne vazduh, dok su joj čistili sobu i presvlačili posteljinu. Onako umorna, sela je, sa Rašom u naručju, na klupu pod njegovim orahom. Ubrzo je zadremala, ne primetivši tišinu koja je zavladala.

Tišinu je primetila Mara koja je izašla da ih dozove u kuću. Uplašena čudnom tišinom, bojeći se najgoreg, dotrčala je do oraha i našla Rašinu majku kako mirno spava. Raša je u ustima imao komadić lista oraha i ležao zagledan u mladu krošnju. Pobunio se tek kad su pokušali da mu uzmu to parče lista. Slično se ponovilo još jednom i od tada bi, kad god bi se razboleo, prvo odlazili pod orah, ili bi mu dali par oraha da pojede. Kad je jednom, u besu, probao da zabode britvicu u orah, nožić je odkočio i povredio ga. Tada je i on shvatio i više nije pokušavao da naudi stablu. Kad je počeo da se momči i ašikuje, svaku curicu bi doveo i poseo na klupu pod orahom. Većina njih bi vrlo brzo ustala i otišla, pravdajući se nekim razlozima, ali je Raša znao da ga taj orah čuva od loših i neiskrenih žena.

Godine su se ređale, vekovi su se smenili, ali ni taj novi, dvadeseti, nije doneo ništa dobro. Tek je počeo, kad ubiše knjaza, a politički život je unosio razdor u sela i gradove. Nisu bile retke ni porodice koje su se cepale zbog razlike u mišljenjima. Jovan je kleo i politiku i onoga ko je izmisli, a još više onog ko je doneo u Srbiju. Kad su u kafani počele tuče između ovih i onih, kad su pesnice i kočevi iz taraba počeli da se koriste kao argumenti u raspravi, ne jednom je Jovan, sa još par staraca, bio onaj ko je svojim glasom smirivao i hladio uzavrelu krv. Poštujući ga kao gazdu i starijeg, i jedni i drugi su pokušavali da ga privuku na svoju stranu, a on je pažljivo merio koliko će biti i sa jednima i drugima, kad će i šta će reći, a najviše kako će nešto reći, kako mu niko ne bi imao zamerku. Kad su videli da tako ne ide, pokušali su da Ratomira, tada već petnaestogodišnjaka, privuku na svoju stranu. Kad je Jovan našao kod Ratomira proglase jedne od stranaka, Rašin izlet u politiku se završio tako što ga je Jovan vezao za njegov orah i kožnim kaišem mu izbio svu politiku iz dup… iz glave. Raši je nekoliko dana majka privijala obloge na izubijanu čast, a kad je najzad mogao da sedne bez kukanja, Jovan ga je stavio pred sebe i održao mu govor kojeg se Raša sećao sve do svoje smrti.

Mir je trajao taman toliko da Raši ogaravi nausnica, da onih nekoliko dlaka raščešljava i pazi. Za prvi balkanski rat bio je taman toliko mlad da ga mobilizacija preskoči. Između prvog i drugog rata je otišao na obuku, postao vojnik i tako, kad se opet zaratilo, stao je pod zastavu i krenuo tamo gde su mu rekli.

Bio je početak jeseni, septembarski dani su još bili dugi i topli. Vraćao se iz rata u kome su, kako je govorio, više marširali nego pucali. Vrućina i prašina koja mu se lepila za znojavo lice su ga naterali da skrene sa puta u jedan šumarak da se odmori. Kad je ušao pod hlad, čuo je tihi žubor vode.

„E, taman…”Produžio je još malo i naišao na potočić. Zbacio je sa sebe ranac, bluzu i čakšire, odpertlao cokule, odmotao obojke, odlepio od znojavog tela košulju i gaće i bućnuo se u maleni vir, jedva toliko veliki da je mogao da se potopi. Ležao je i uživao u svežoj vodi koja je lagano odnosila i prašinu i umor od dugog puta. Skoro je zadremao, kad mu se učini da čuje korake kroz voćnjak na drugoj obali. Ne mrdajući se, lagano je otvorio jedno oko i začkiljio. Iza šljive u trećem redu je izvirivao čuperak kose i jedno oko. Praveći se da drema, čekao je da vidi šta će dalje biti. Kako se ništa nije dešavalo, dosadilo mu je da čeka, seo je i pogledao pravo u ono oko.

„A viriš, viriš?”

I oko i čuperak su nestali iza drveta.

Džaba ti sad, video sam te… džaba se kriješ… izađi da i ja tebe vidim, kad si me vidla…”

Isprva se ništa nije događalo, ali kako Raša nije odustajao, na kraju se iza drveta pojavi devojče, duge kose i rumena lica. Stajala je pored drveta, obgrlivši ga, kao da pokušava da skupi snagu i hrabrost da podigne pogled, čvrsto uperen u zemlju.

„Deder, pogledaj me, što se činiš nevešta, do sad si virila, a sad ne smeš da me pogledaš…”

„Pa stid me…”

„Od koga… ajde priđi bliže da te vidim…”

Kao nevoljno, vukući noge, polako je prilazila i na kraju sela na obalu i spustila bose noge u vir.

„A čija si ti?”

„Pa mamina i babina…”

„A jel bi malo bila i moja?”

„Pa mogu biti, ako ćeš biti dobar…”

„Boljeg nećeš naći…”

„Ih… ti…”

Nasmeja se i prvi put ga otvoreno pogleda u oči. Svidelo joj se ono što je u njima videla i reče:

„A kako se ti zoveš?”

„Ja sam Raša, Ratomir, a ti?”

„Ja sam…”

                        MILICA

Od kako se seća, pamti dve stvari, kamen i namrštene obrve svog oca. Kamen je ono što je oduvek okruživalo, njihova kuća je bila od kamena, ograde su bile od kamena, čak je i u tanušnim njivama bilo više kamenja no zemlje.

Pamti oca kako cepinom bije i izvlači kamenice iz posne zemlje i još češće opravlja ralo, otupljeno od silnog kamenja. Očeve obrve su stalno bile namrgođene, jer je on bivao ili ljut ili zabrinut. Već se devojčila kad ga je prvi put u životu čula kako se smeje. Iz grla mu je izlazio toliko čudan, nepoznat i zastrašujući zvuk da se ona prepala i sakrila iza kuće.

Bila je još sasvim mala kad su jedne noći u kuću banuli neki ljudi, sa puškama. Razgovarali su sa ocem do duboko u noć, a ujutru je majka počela da pakuje svu njihovu sirotinjsku imovinu u bošče i da tovari na taljige. Za taljige su privezali očevog konja, velikog rogatog ovna sa medenicom i nekoliko ovaca. Krenuli su poznatim putem ka pašnjacima, ali su, umesto da skrenu na livadu, nastavili dalje, i trećeg dana počeli da silaze u dolinu.

Putovali su dobrih deset, a možda i više dana, kad je počelo da im ponestaje hrane. Stali su pored puta, na jednu livadu, otac je ispregao volove, sapeo konja i pustio ga da pase, vezao ovna za jednu šljivu i krenuo da pipa izmršavele ovce. Milica i majka su skupljale suvo granje za vatru, a on je odabrao jednu deblju granu i napravio ražanj. Tog trenutka se iz šljivika pojavi starica, pogurena, hodajući sporo, oslonjena na štap. Upita ih šta rade na njenoj livadi, a kad je otac objasnio da putuju, u stvari da beže iz starog kraja, starica ih pozva da prenoće kod nje u kući i da ne kolju ovcu, a da će ih ona nahraniti. I tako i bi. Stomaka punih sira, proje i suvog mesa, ležali su na slamaricama punim mirišljavog sena, kad Milica upita majku da li mogu da tu i ostanu.

Starica je čula njihov razgovor, a kako joj se i Milica svidela, ujutru, pri doručku, ponudi Vukašinu, Miličinom ocu, da ostanu tu. Da je dogledaju do smrti, a kako nema nikog svog, da naslede svu njenu zemlju i kuću. Vukašin je pogledao majku, ona je pogledala Milicu koja je sjajnih očiju cupkala i gledala oca sa iščekivanjem. I Vukašinu se svidelo sve, i livade i šume i voćnjak, malo se štrecnuo kad je video kolike su njive i koliko rada traže, ali je sve ostalo bilo toliko primamljivo da mu nije bilo teško da se odluči. Već sutra su krenuli da krče zapušteno dvorište, kad se pojaviše komšije sa sekrama, kosama i srpovima i ono što bi Vukašin radio sedam dana, bi gotovo za dan. Majka je očistila poveliku kuću, građenu da u njoj žive najmanje tri generacije, i skuvala ručak za celu ordiju. U jednom burencetu u šupi nađoše i rakiju, pa počeše da nazdravljaju. U jednom trenutku, neko je nešto rekao što je izazvalo opšti smeh za stolom, pa se čak i Vukašin grohotom nasmejao, što je Milicu toliko preplašilo da je pobegla iza kuće i odande izvirivala očekujući da se nekakvo čudo desi.

Taman kad je počela da se devojči, krenuše i ratovi, i pokupiše sve momke i sa brega i iz doline. Odoše i mnogi se ne vratiše, a puno onih koji su se vratili su bili ranjeni i dugo su lečili svoje rane. Taman kad je život počeo da se vraća u normalu, kad otpoče još jedan rat, sve što je bilo mlađe i valjalo ode da opet krvavi gaće. Na opustelim sokacima je zavladala turobna tišina i svi su čekali da vide da li će i koliko njih da se vrati, i u kakvom stanju.

Milica se, ne jednom, žalila majci kako je ovo strašno vreme i kako neće imati za koga da se uda, ako se ratovi nastave. Majka je tešila i sama zabrinuta, bojeći se da ne počnu da pozivaju i starije u rat. Kad je objavljeno da je rat gotov, obe su se prvo isplakale od radosti i olakšanja, a onda su počele da osluškuju ko se u selo vratio, a ko, bogami, i neće. Jednog od tih dana je krenula dole do puta da vidi ko će naići, kad je čula kako se neko bućnuo u njen vir u potoku. Radoznala da vidi ko je to, prišunjala se i izvirila i videla golog, kao od majke rođenog, mladića kako se razbaškario u viru. Posramljena, sakrila se i htela da ode, ali je radoznalost bila jača, pa je izvirila opet i opet, sve dok je mladić, koji se pravio da drema, nije pogledao i pozvao. Uzdrhtaloj i neodlučnoj, posramljenoj njegovom golotinjom, trebalo je vremena da se odluči da li da priđe ili pobegne. Kad se odlučila, sve posle je išlo samo od sebe…

Sumrak je već padao, a Milica se još nije vraćala i majka je krenula da je traži. Krenula je prvo prema viru u kojem je Milica volela da se kupa i našla je… zaspalu i golu u naručju nekog golog mladića, vojnika. Očajna, samo je tiho rekla:

„Pa zar na livadi da se udaješ?”

Milica se probudila i videvši majku u suzama, mirno joj reče:

Za ovog čoveka ću se udati.”

„Ti si se već udala, a da li će on da te ženi?”

Raša, probuđen razgovorom, se na brzinu obukao, tek toliko da bude pristojan, i uspravivši se u svoj svojoj visini, progovori:

Staramajka, ne brigaj se, dobro ti je rekla, ja ću da je ženim, a sad ti možeš kako hoćeš.”

„Šta to pričaš?”

„Mogu da je vodim odmah, pa da se priča da je pobegla ili da dođem da je lepo isprosim, sve po redu i kako je Bog rekao… a ti vidi šta bi pre…”

Umirena njegovim staloženim i mirnim glasom i govorom, ona zastade i razmisli…

„A evo ti i beleg, da neću odreći što rekoh…”

Iz torbaka izvadi jedan orah i dade ga Milici.

Ih, orah… pokupio negde usput…”

„Grešiš, majka, to je orah od mog oraha, mog zapisa…”

Gledala je veliki plod, a onda ga je on uzeo, iz košulje isparao jednu nit, vezao orah i okalio ga Milici oko vrata.

„Eto, sad si moja i Božja… dolazim za sedam dana da je prosim i vodim…”

„E, prvo da vidimo dal’ ćemo da je damo…”

Milica je pogledala majku zabrinuto, a onda je videla da joj se oči smeškaju, ali je Raša sasvim ozbiljno rekao:

„Dali, ne dali, ona je sad moja, ovako ili onako…”

„Ma, šali se majka, ne budi na kraj srca…”

Obučen i utegnut, Raša je odmarširao niz drum, a njih dve su ostale da smišljaju kako da ocu kažu šta se zbilo. I šta još treba da se desi.

Svadba je bila velika, a čak ni Vukašin nije imao šta da zameri kad je video u kakvu domaćinsku kuću mu ćerka ide. Kad su seli pod orah, u krilo joj je pao orah kakav ni Raša do tad nije video. U stvari, bila su to dva oraha srasla u jedan. Sve je postalo jasno kad je Milica sledeće godine rodila dva dečaka.

Kad su pozvali pod zastavu, krenuo je ostavivši je sa dečacima. U kući su ostali ostareli Jovan, koji je sve više tražio zavetrinu kod peći, a sve manje se bavio poslom, i Milomir, jektičav i bolešljiv. Slab u telu, slab i u gazdovanju, vodio je domaćinstvo onako kako bi mu Raša govorio, a kad je on otišao, za svaku sitnicu bi pitao Jovana. Jovan je komandovao, držeći se hrabro pred sinom, ali se vrlo brinući šta će se dešavati kad ga ne bude bilo.

Raša je sa svojim pukom prošao sve velike bitke početka rata, i za trenutak se činilo da će se i ovo završiti do zime. Plave uniforme koje su nadmeno došle da primitivne Srbe nauče redu i privedu jevropejskoj kulturi i poretku su bezglavo bežale nagazivši na rutavo… Srbi su slavili, ali je slavlje bilo kratkog daha, kad su plavi kao mravi preplavili zemlju, a srpska vojska krenula u povlačenje. Raša je usput svratio do kuće da se oprosti od ukućana, mlada je otplakala, a Jovan mu je dao torbak sa orasima sa njegovog stabla.

„Čuvaj ih i jedi samo kad više ničeg ne bude… rat je, gadno vreme…”

I tako se Raša prekrstio i poljubio dovratak, ne nadajući se da će kuću ikad više videti. Kroz Srbiju još i kako-tako, ali onda uđoše u planine, gudure i klisure, sneg i led i šiptarske zasede. Puk se razvukao u dugu i tanku crnu liniju kroz zaleđen krajolik, kad u počeše da odjekuju pucnji. Isprva bi svi zalegli i uzvratili paljbom, rasterali bandite, prebrojali mrtve i ranjene, ako bi ih bilo, prikupili se i nastavili. Kako su ulazili dublje u zimu i led, sve ih je manje doticala pucnjava sa okolnih čuka. Oslušnuli bi, ocenili koliko je daleko taj što puca, pa znajući koliko kremenjače mogu da dobace, vrlo često ne bi ni reagovali, otupeli i smrznuti.

Jovan je svakog dana izlazio iz kuće, pažljivo bi pogledao Rašin orah, oslonio se na grubu koru i uzdahnuo. Kad je jednog dana video da je jedna grana pukla, prekrstio se i ćutke ušao u kuću.

„Raša je ranjen”, rekao je Milomiru, ali ga je zamolio da nikome ne govori. Milomir je ćutke klimnuo glavom pitajući se kako otac to zna, ali kad je video granu, sve mu je bilo jasno…

Raša je silazio niz jednu zaleđenu padinu, kad je osetio udarac po ramenu. Toplota je krenula da mu se razliva niz leđa, ali je nastavio da korača prateći onog ispred sebe. Na sledećem bivaku su primetili krvavu mrlju na šinjelu, a kad su pokušali da mu skinu šinjel, otkrili su da se krv smrzla i zatvorila ranu. Ostavili su ga tako, i on je nastavio da hoda. Prvo pravo previjanje je imao tek kad su stigli na morsku obalu. Rana je već počela da se zatvara, a on je samo brinuo koliko ima oraha u torbaku. Svakog dana bi pojeo samo po jedan komad, a nekako je povezao prelazak i orahe i svakog dana bi brojao preostale orahe, računajući da će još toliko dana prolaziti kroz nedaće.

Oporavak na Krfu, formiranje novih/starih jedinica od preživelih, Solunski front. Ozdravljeni i oporavljeni, daleko od kuće, željni svojih najdražih, pod stalnom vatrom teških topova. Raša je ležao u rovu sa još trojicom svojih zemljaka, odmarajući se posle još jednog neuspelog juriša. Kad je malopre uskočio u rov, nešto u torbaku ga je podbolo u rebra. Probrčkao je po torbaku i našao orah, zadnji od onih što mu ih je Jovan spremio. Polomljene ljuske i još uvek zlatno žutog jezgra. Pažljivo ga je oljuštio, podelio na četvoro i dao zemljacima po komad. Gledali su ga u čudu dok je pakovao svu svoju opremu, zatezao cokule i spremao se kao da će na neki, ko zna koliki put…

„Gde se ti to spremaš?”

„Braćo, izedosmo zadnji orah što ponesoh iz kuće, sledeći koji budem jeo biće ispred moje kuće. Ja da više čekam ne mogu i neću. Ja odoh kući, a vi ako hoćete, ajte, ako ne, u zdravlju se videli u Srbiji.”

Momci poskakaše i krenuše da se opremaju i oblače. Vest da se Raša i njegov vod spremaju da krenu se kao vatra proširila kroz ceo puk, i kad je Rašina desetina iskočila iz rova u pauzi između dva plotuna, ceo puk je, na zaprepašćenje francuskih oficira, krenuo kao jedan, bombama i bajonetima na topove i mitraljeze.

„Bež’te živi, eto mrtvih…!!!”

Uljuljkani i uvereni u svoju nadmoć, ni u snu nisu mogli očekivati da se srpska vojska, za koju su im rekli da su zimom i bolešću pobijeni, povampiri i krene u juriš tolikom silinom i odlučnošću da se front raspao i pre nego što su shvatili da se nešto dešava. Preko planina pa u doline, u jednom dahu, u jednom treptaju, oni koje su proglasili mrtvim i nestalim su rasturili velika i moćna carstva, stvorena da traju večno. U prah i pepeo su se strovalila carstva pred jednim jedinim jurišem od četrdesetak dana. Džaba francuska konjica, takvih konja nije bilo koji bi stigli srpsku vojsku koja se vraćala kući.

Iz kuće je izašao mladi čovek koji je ostavio ženu i decu, a vratio se mrk i tvrd, grube kože i još tvrđeg srca, okaljeni ratnik koji je video i doživeo ono što niko ne bi trebalo ni iz priče da sazna. Pred kućom je video svoje stablo, visoko, malo oštećeno, ali jako i zdravo. Milomirovo stablo je bilo raspuklo i suvo, ali je s radošću video još dva mlada stabla, zdrava i jedra.

Iz kuće je izašla njegova Milica, vidno ostarela od briga i tuge, vodeći za ruku dva dečaka. Njegovo srce, smrznuto u albanskim gudurama, okamenjeno u grčkim planinama, počelo je da se kravi i topi. Niz obraze su mu se slivale teške i gorko-slatke suze dok je grlio dečake koji su u čudu gledali tog soldata koji plače.

Kad se prvo uzbuđenje smirilo, Milica mu je pričala kako su preživeli okupaciju, kako su jednu zimu preživeli jedući orahe sakrivene pod slamom na tavanu, kako je Milomir pokušao da odbrani kuću od pljačke, kako su ga tukli kundacima dok je mogao da se mrda, kako su ga vezali za orah i streljali pred kućom, kako je Jovan skoro umro od tuge, i kako da skoro nije ni ustajao iz kreveta dok se Raša nije vratio, kako su im jedne noći upali u kuću i tu se ona slomila. Raša je shvatio njenu muku, bilo mu je jasno koliko je njoj bilo teško da ponovo proživi sve ono što se dešavalo.

Zapamtila je narednika, plavih očiju i kukastog nosa, koji je komandovao odredom koji je streljao Milomira i koji je bacio oko na lepuškastu domaćicu. Dok su ostali pljačkali i silovali svu služinčad, ona je sa decom ležala sakrivena ispod vajata. Kad su najzad krenuli, narednik se okrenuo i dreknuo kako će se vratiti, i kako mu tada neće pobeći. Svesna šta joj se sprema, počela je da skriveno, u pojasu, nosi nož sa sedefastom drškom, nož koji je Kiro poklonio kad se Raša rodio. Srećom, njegova jedinica je negde premeštena i ona je pomislila da se epizoda sa njim završila. Ali je nož i dalje nosila.

Već se čulo da je Solunski front probijen, glas o slobodi se širio, kad se jedne večeri pojavio onaj narednik. Bila je u bašti i sabirala povrće za večeru kad se iznebuha pojavio iza nje, oborio je i zadigao suknju. Branila se koliko je mogla, ali kad je počeo da je udara pesnicama, odustala i umirila se. Dok se on raspasivao, uspela je da izvuče nož i da ga ubode. Pisak iznenađenja, obamrle desne ruke, svalio se sa nje, a kad je pokušala da ga ubode u srce, levom je uspeo da skrene nož tako da ga je posekla od ispod levog uveta, preko obraza i levog oka, sve do čela. Uverena da ga je ubila, pobegla je glavom bez obzira, ali kad je sutradan došla, noseći lopatu da leš sahrani i sakrije, našla je samo krvavi trag. Sve do oslobođenja, svakog dana je strahovala da će se pojaviti neko da osveti narednika. Živela je u strahu sve dok se, jedne večeri, nije Raša pojavio na vratima i kad je najzad mogla da odahne. Sav strah i suspregnuta nadanja, sve ono što je držala duboko u sebi i skrivala od svih, najzad je uz olakšanje provalilo iz nje, praćeno potokom suza…

Pružio je ruku i pomilovao je po obrazu, mokrom od suza.

„Rat, Milice, ne bira… a ako se taj pojavi ikad, ja ću mu smrsiti konce, makar i sa onog sveta.”

Nikad više o tome nisu pričali, a sledeće godine Raša je potrošio brinući o delacima i pokušavajući da oporavi imanje od svih pljački i požara koje su ih zadesile. Milica mu je pričala koliko su puta ti orasi, ta stabla značili za dečake. Prvi put, kad su kao bebe imali groznicu, kad više nije znala kako da im groznicu smiri. Na kraju je, u očajanju, nabrala lišće sa oraha i stavila im na vrele glave i užarena stopala. Do popodne je groznica nestala. Kad su sledeći put imali grčeve i bolne stomake, skuvala im je čaj od orahovog lišća i davala im po gutljajčić. Ubrzo su počeli da podriguju i prde, a onda su se smirili i zaspali. Od tog trenutka je Milica za svaku bolest tražila lek na orahu. Sve ranice i povrede je lečila oblogama od bokvice i orahovog lišća. Primetila je da svake godine među obranim orasima ima nekoliko drugačijih, većih i drugačije boje. Milica nije bila sigurna u čemu je stvar, ali ih je za svaki slučaj čuvala odvojeno od ostalih, očekujući da će joj proviđenje pokazati kad i zašta da ih koristi.

Petar i Pavle su imena dobili po Kirovim sinovima, tako je hteo deda Jovan, sretan što će lozu imati ko da nastavi. Čim su malo poodrasli, Raša bi ih stavio na konje i ovi su ih jašući vodili tokom oranja, drljanja ili drugih radova. Naviknuti od malena da rade, ništa im nije bilo teško, a Raša nije štedeo ni sebe ni njih. I pored svega, i dalje su bili deca spremna za igru i zvrčke koje su priređivali najviše maloj Jelici, komšijskoj ćerki, mlađoj i ramaženoj, koja je smatrala da njih dvojica moraju da je zabavljaju. I isprva i jesu, dok im ne bi dosadila, a onda bi najčešće igrali žmure, i to tako što bi je poslali da se skrije, a onda bi mirno otišli svojim poslom. Jednom je provela celo popodne pod stogom sena, odakle su joj virile noge i smejuljila se dok su se oni pravili da je ne mogu da je nađu, sve dok nisu odmakli dovoljno i otišli svojim poslom i igrom.

Desilo se to par godina posle velikog rata, naišla je sezona nekih oluja. Vetrovi su bili toliko jaki da su polegali ne samo useve, nego je i gomila voćki bila oborena i iščupana iz korena. Svi koji su mogli da pripomognu su po voćnjacima skupljali sve što su mogli i zeleno i zrelo i trpali u trapove, džakove, burad, bilo gde je moglo da bude sačuvano. I Rašin i orasi dečaka su bili valjano otreseni. Tih dana su dečaci bilo ostavljeni kući, da paze na stoku i kuću. Kad su se matori vratili primetili su da ni oraha, kojima je dvorište bilo prekriveno, nigde nema. Kako su znali da su još zeleni, niko se nije uzbuđivao pretpostavivši da su negde bačeni.

Njihova sudbina je otkrivena sasvim slučajno, i to za Božić. I Petar i Pavle su otišli da budu položajnici kod dede Vukašina. Našli su ga u budžaku pored peći, umotanog u ponjavu. Baba im reče kako ga već nekoliko dana muči stomak i da skoro i ne ustaje, ne jede i ne pije. Izmučeni Vukašin im reče da će videti da svakako dođe ako bude mogao.

Kad je stigao, bled i slab toliko da su morali da mu pomognu da siđe sa taljige, Jovan se ozbiljno zabrinuo za prijateljevo zdravlje. Naložio je jednom od momaka da donese rakiju iz onog krajnjeg bureta u kome se krtozila prepečenica pečena one godine kad su dečaci rođeni. Umesto iz tog bureta, momak je, ne razmišljajući, nategom izvukao rakiju iz bureta sa drugog kraja i nasuo u bukliju. Taman je buklija spuštena pred Vukašina, kad je Jovan ustao da održi zdravicu. Ne čekajući čašu, Vukašin nategnu podobar gutljaj iz buklije. Jedva je bukliju spustio na sto, kad mu u stomaku poče da krklja i burla. Prepadnut da se ne osramoti pred gostima, pozva unuke, oni ga uzeše među sebe i odvedoše do klozeta. Dva puta je izlazio i vraćao se, dok na kraju nije izašao ravnog stomaka i malo rumenije boje u obrazima. Za sto se vratio mnogo bolje raspoložen i obratio se Jovanu:

“E, prijatelju, svaka ti čast, ova tvoja medicina mi život spase… jes’ da gorči, ali zlata vredi…”

Uze bukliju i nasu u čašu neku tamnobraon-bordo tečnost. Jovan u čudu pogleda, uze da proba i reče:

„Ja, bogami, ne znam šta je ovo…”

Trebalo je vremena da se raspetlja kako je rakija postala crna i zašto je tako orahovača počela da se pravi i pije u toj kući. Kao lek, naravno… a i inače…

Momcima su počele da se garave nausnice, sve više vremena bi provodili zaglađujući mrke brke u nastajanju, glasovi su polako, od piskavih dečjih, počeli da postaju tvrđi, dublji i ozbiljniji, ali bi se i dalje dešavalo da usred nekog „ozbiljnog“ govora zapište, što je ne jednom Jovanu i Raši nateralo osmeh na lice, a što su oni sasvim ozbiljno krili, da ne posrame dečake.

Raša je primećivao da deca iz sela dolaze i skupljaju i nose orahe, ali im nije zamerao. Ko će deci zameriti što pokupe šaku ili kapu punu oraha. Međutim, stvari su se promenile kad mu je jedan komšija rekao da su mu orasi jalovi. Raša ga je u čudu pogledao, a komšija mu je objasnio da je uzeo dve šake oraha ispod njegovog oraha, sve ih posejao, ali da nijedan nije niknuo, nego stoje onako kako ih je stavio u zemlju, ni trunu, ni imaju klicu. Milica, koja je čula razgovor, odjednom ukopča sve.

„Stani komšo, sačekaj…”

Otrčala je u kuću i iznela jedan od onih drugačijih oraha.

„Evo ti, ovaj će da nikne… ako ćeš da uzmeš sam, možeš da jedeš, praviš kolače, ali roda nema, a samo ako ti se da, onda to ima božji blagoslov i sigurno će da nikne.”

Komšija ju je pogledao, malo sa nevericom, ali… ko zna, možda i uspe.

Kad je sledećeg proleća nikla mlada i zdrava biljka, sam komšija se potrudio da proširi glas. Od tada, kad god bi se u selu rodilo muško dete, domaćin bi dolazio kod Raše po orah. I kumstvo. Do vremena kad su se dečaci oženili, skoro da nije bilo muškog deteta u selu i okolini koje nije Raša krstio.

Par godina posle orahovače, Raša reši da malo proredi zabran u kojem godinama nije bio, da raščisti sve krivo i bangavo i spremi za zimu, za ogrev. I tako, jednog ranog jutra, Raša i Jovan sa dva momka koji su služili u kući, krenu na konjima da naseku što bude trebalo, a za njima su krenuli Petar i Pavle sa dvojim taljigama sa volovima da drva dovuku kući.

Trebalo je da svaki od njih vodi jedan par volova, ali su se oni dosetili i vezali drugi par za prve taljige i izvalili se na balu sena koju su poneli da nahrane životinje. Na jednoj krivini šumskog puta, druge taljige su se toliko nakrivile da se kotarica sa ručkom prevrnula i prosula. Svesni da su uprskali stvar, smislili su da se Pavle vrati po drugi ručak, a da Petar nastavi dalje. Kad se pojavio pred njim i objasnio šta se desilo, Raša, onako gladan i umoran, krenuo je da skida opasač, ali ga je Jovan zaustavio.

„Dede, džaba ti sad, sedi i odmori malo, stići će ručak, doneće ga Pavle… a znaju oni i sami da su zabrljali.”

Dok su Raša i momci sedeli i odmarali, Jovan i Petar su krenuli dublje u šumu da označe stabla za obaranje. U jednom trenutku Jovan je pokazao Petru da stane, a onda je prišao jednom stablu i čuknuo sekirom po kori. Sekirica je propala kroz trulu koru, a kad ju je izvukao, sa nje se slivala zlatna gusta tečnost.

„Eto, Petre, upade mi sekira u med…”

Petar je sa uživanjem prstima skidao med sa sečiva i lizao ga, dok je Jovan pozvao momke i poslao ih u potok da naseku vrbovo granje. Uzeo je granje i krenuo da plete malu vršu, a momke je poslao do potoka da nađu glinu i umese je mekanu. Kad je vrša bila gotova, glinom je skroz obložio a onda je zalepio jedan panj. Razvalili su ono drvo i Raša je navukao vunene čarape na ruke i izvukao svo saće koje je mogao i premeštao ga u vršu. Postavili su vršu na onaj panj, a ostatak saća su podelili među sobom.

Jovan je izvadio torbu sa orasima i sva petorica su se dobro prihvatili meda i oraha. Kad su Milica i Pavle stigli, umesto umornih i nervoznih, zatekli su ih vesele i orne, dobro raspoložene i radne kako kresu i obaraju stabla. Kad su stigli, Raša je uhvatio Milicu za ruku i odveo je u potok da joj nešto pokaže. Vratila se rumenih obraza, sanjivog pogleda i prikrivenog osmeha. Kad se vratila kući te večeri, samlela je šaku oraha i zalila ih medom. I od tada, kad god bi Raša bio umoran i bezvoljan, a njoj bi došlo, Raša bi dobio ćupić sa medom i orasima.

Petar i Pavle su rasli, ojačali od teškog rada, ogrubelih dlanova, žilavi i ojačali, složni i nerazdvojni, tihi i mirni, dok se ne bi zakuvalo, a onda bi se tuče završavale često i pre nego bi počele. Teški na rečima, a tvrdi u odlukama, ne bi odustajali ni po cenu glave. Čim su mogli, odslužili su vojsku i oženili se čim su se vratili. Iako su mnoge želele da uđu u tu kuću, obojica su odabrali cure iz siromašnijih kuća, vredne i tihe. Već sledeće godine, Petar i Raša, deda Raša, su posadili još jedan orah, a da Pavlova curica ne bi ostala bez svog drveta, posadili su dunju. Sledećih godina se broj i oraha i dunja uvećao, a deda Raša, još u snazi, je uživao u večerima, kad bi se za stolom okupila čitava bulumenta. Petrovih dva dečaka i devojčica i Pavlov dečak i devojčica su rasli u čoporu.

Te godine se pradeda Jovan preselio na bolja polja. Posle ručka je popio rakijicu, spustio čašicu, pogledom obuhvatio unuke i praunuke, osmehnuo se i rekao:

„Odoh, deco moja… Milomir me zove…” Glava mu je klonula, a onda se lagano svalio na klupu.

Sahranili su ga pored Milomira u sanduku od dasaka od Milomirovog oraha. Zimi, kad bi svi poslovi bili završeni, a porodica se okupljala, deca su komušala kukuruz, snajke plele čarape za ordiju, a Raša i Milica su uživali u sreći. Za trenutak je izgledalo da su zla vremena zauvek iza njih. Međutim, iako bi đavo ponekad zadremao, nikad ne bi spavao, i zlo bi promolilo svoju ružnu glavu iz najneočekivanijeg pravca. Svi su se plašili zla izdaleka, a najgore je najčešće dolazilo izbliza, od onih koji su bili tu, pred očima.

Jelica

Rođena kasno, kad su i otac i majka već izgubili nadu da će ikad imati decu, bila je odmalena obasipana pažnjom i ljubavlju. Imućni dovoljno da mezimici ispune svaku želju, uzgajali su dete koje nije imalo meru i koje je naviklo da svaka njena volja bude bez odlaganja ispunjena. Malo mlađa od Petra i Pavla, jedine komšije bliskih godina, čim je mogla da trčkara, trudila se da im bude u blizini. Njih dvojica, dovoljni samima sebi i jedan drugom, trpeli su njeno prisustvo, sve dok je mogla da ih prati u njihovoj igri. Ne jednom se kući vraćala uplakana, jer su momci zaneti igrom oterali, a ona bi ostala drečeći.

Kad su njih dvojica počeli da momče i da idu u kolo, i ona je krenula za njima pokušavajući da drži korak. U kolu bi se stalno hvatala između njih dvojice, toliko da su ostale devojke već pravile šale kako će se ona udati za obojicu. Iako su bili blizanci i na prvi pogled identični, ona je uspevala da ih razlikuje, i kako je vreme prolazilo, sve više je naginjala Pavlu, po njenom mišljenju mirnijem i stabilnijem, stamenijem i promišljenijem. U njenoj mašti, to je već bilo gotova stvar, i ona je već sa jednom devojkom iz susednog sela podelila plan. Jelici Pavle, a ovoj dugoj Petar, i gotovo.

Kad je ašik uzimao maha, rasterivala je sve cure oko njih dvojice, posebno pazeći da neka ne baci oko na Pavla. Svaki ogovor koji bi se čuo o bilo kojoj od njenih suparnica bio je zapamćen i iskorišćen u pogodnom trenutku kako bi se ta „neka“ unizila i izbacila iz konkurencije. Kad je saznala da se braća spremaju u prosinu, naterala je oca i majku da spreme kuću kao za praznik, kako bi na pravi način sačekali prosce. Dani su prolazili, ništa se nije dešavalo, iako je svakog dana čekala da se pojave na kapiji.

Onda je saznala da su obojica isprosili cure iz susednog sela, neku sirotinju u poređenju sa njom. Prvo je besnela i lomila po kući, onda je plakala, a onda se zarekla da će se osvetiti. Majka je odgovarala od te namere, govoreći joj da joj niko ništa nije obećao ni rekao. Ogorčena u svom razočaranju, rešila je da zagorčava život obojici, posebno Pavlu, dok god bude živa. Na brzinu se udala, dovela u kuću prizetka, jednog mučenog tihog i mirnog momka, koji se nadao da se izvukao iz sirotinje. Nažalost, kad bude shvatio u kakvu je čorbu upao, biće već suviše kasno.

Dve ćerke, još razmaženije od majke su mu od života napravile haos. Ćutao je dok je tast bio živ, ali je još gore prošao kad je on umro, a dizgine su, umesto u njegove ruke, prešle u ruke njegove žene, ohole, preke i razmažene. Maltretiran ili još češće ignorisan, sve češće je zaklon tražio u podrumu, gde je našao gomilu buradi sa rakijom koje su mu pomagale da se uteši. Jedina njegova strast su bili konji, par paradnih i vatrenih vranaca koje je prezao samo u dvokolicu za specijalne prilike, četiri radna konja, kojima su obavljani svi teški poslovi u domaćinstvu. Kad nije bio u podrumu, bio je u štali, timareći i hraneći svoje omiljene životinje. Čistio ih je, raščešljavao grive i repove, vodio na kupanje, brinuo da u svakom trenutku imaju i hranu i vodu. U kući u kojoj je bio trpljen, samo su mu konji uzvraćali svu ljubav koju im je pružao.

A ona je vreme provodila vireći na ovaj ili onaj način preko tarabe i smišljajući način da napakosti komšijama koje su je tako ljuto izneverile… barem u njenoj glavi.

***

Isprva su to bile sitnice, slučajnosti, loši dani, a onda je Pavlova žena počela da sklapa kockice. Svaki put kad bi Jelica ušla u kuću, nešto bi se desilo. Naizgled nepovezani incidenti i nezgode počeli su da prate Pavla i da se dešavaju oko njega. Rašiven kaiš na sedlu, pokidani dizgini, klin koji drži točak na taljigama nekako polomljen, pa su taljige prevrnute, trnje u ćilimu ispod sedla zbog kojeg ga je konj zbacio – jedno vreme nije bilo dana da se nešto ne desi. Pavlova Jovana je kadila kuću, dozivala popa da i on očisti kuću od zlih duhova, ali ništa nije pomagalo. Sve dok jednog dana, dok je sa jetrvom spremala ručak u letnjoj kuhinji, nije slučajno primetila da se neko mota po donjoj avliji. Kerovi nisu lajali, već su cvileli, kao kad im priđe neko od ukućana. Požurila je i videla nekog ko joj je ličio na Jelicu, komšinicu, ali opet, zašto bi ona tu? Valjda bi došla u kuću, a ne bi se šunjala po avliji kao neki lopov. Nesigurna u ono što je videla, ćutala je, ali kad su te noći kerovi počeli da zavijaju i povraćaju krv, slika je počela da se slaže.

Pavle je bio očajan kad mu je omiljeni lovački ker uginuo sledećeg jutra, ali nije hteo da prihvati da je Jelica za to kriva. Pa znao ju je celog života, zašto bi ona tako nešto uradila… Posvađao se sa Jovanom oko toga, optužujući je da se namerila na komšinicu, ni krivu ni dužnu. Ko zna koliko bi to trajalo da ga jedne noći Jovana nije probudila i dovela do prozora. Neka pognuta prilika je sipala nešto po korenju njegovog oraha. Dohvatio je lovačku pušku i opalio. Sitna sačma je pogodila tog nekog, sudeći po vrisku. Cela kuća se uzbunila, svi su izleteli i pod orahom našli krvavi trag, par grumenova kaustične soli i flašu sa vodom. Bilo je očigledno da je neko hteo da uništi koren Pavlovog oraha. Kad je, par dana kasnije, Jovana naletela na stariju Jeličinu ćerku i pitala je za majku, dete joj je reklo da joj majka leži jer je pala i povredila se, i da ima ranu na leđima.

Vreme je prolazilo, činilo se da je sve u redu, ali su i Milica, Pavlova Jovana i Petrova Milenija bile na oprezu. Posebno kad bi negde videle Jelicu, okretale bi se za njom, a posebno za kakvom podebelom motkom. Za svaki slučaj.

Svesna da se otkrila, Jelica se sledećih meseci primirila, posebno otkako je Jovana u selu rekla kako će da radi prakljača. Bila je sva svilena i medena, topila se od milja kad bi videla Pavlovu i Petrovu decu, uvek im nudeći neku voćku ili slatkiš, sve dok joj jedno od dece nije reklo da im je zabranjeno da od nje uzmu bilo šta. Kipteći od besa, ali sa osmehom na licu, shvatila je da su joj u toj kući vrata zatvorena.

Kako više nije imala pristupa toj kući, smišljala je kako bi mogla da im se izdaleka sveti. Kad je čula za babu koja je lečila i spravljala napitke i zapise koji su rešavali nerešive probleme, pomislila je da je našla način. Raspitala se šta treba da ponese, podmitila jednu služavku u Rašinoj kući da joj donese štogod može da skupi Pavlovih dlaka, spremila novac i darove i krenula na put.

Babi su se skamenile oči kad je videla bogato obučenu ženu koja silazi sa dvokolica koje vuku veliki i jaki, dobro uhranjeni konji. Žene su kod nje obično dolazile predveče i krišom, pokušavajući da budu nevidljive, a ova je došla usred bela dana, privlačeći više pažnje nego kad dolazi cirkus. Jelica je počela priču o neprežaljenoj ljubavi, kako su se umešali neki zli ljudi i kako ona želi da joj se ta ljubav vrati. Međutim, baba je u razgovoru polako uspela da skine sve zavese kojima je Jelica zamagljivala stvari i da je izvede na čistac. Na kraju je Jelica ispričala pravu priču, i baba je pristala da joj pomogne, ali je rekla da je to jako opasno i da može da se vrati onom ko to traži. Jelica, željna osvete, pristala je na sve. Baba je počela da sprema vračanje i skoro je završila kad je Jelica spomenula orah.

„Kakav orah?” – upitala je baba.

Njegov, posađen je kad je on rođen i priča se da ga on čuva…”

Baba je pogledala zaprepašćeno i bledog lica, i sve što je bilo skoro spremno, bacila u vatru. Potom je tiho upalila sveću i kleknula pred nju. Jelica je u čudu gledala babu kako se, ozbiljno uplašena, moli.

– Šta ti je, šta to radiš?

– Izađi, samo izađi…brzo…

Napolju, ispred kuće, baba je, ozbiljno zabrinuta tiho rekla.

Nemoj to nikad više da radiš, njega čuva orah, to je prastara magija, nema te vradžbine koja tu može nešto, samo će ti se obiti o glavu…

– Ali to je samo obično drvo…

– I ti si pokušala da ga poništiš… nastradala si…

– Jesam…

– Dobro si prošla, ostala si živa…

– Što?

– Orah je stari šumski bog, zaštitnik i voća i šume, jak i prek…i ko pokuša da ga poništi, ne preživi… ti si imala sreće… a sad idi kući, zapali sveću i moli za oproštaj… i mani se  ćorava posla… nastradaćeš…

Besna i razočarana, neobavljenog posla, iskalila se na konjima kojima je izbila pena, bela  i krvava od galopa celim putem do kuće.

Kad je njen muž video u kom su stanju konji koje je voleo, lagano ih je ispregao i dao ćerkama da ih šetaju dok se ne ohlade a Jelicu je ćutke, za kosu odvukao u štalu, vezao za jasle i dok je ona vrištala i klela, otimala se i ritala, uzeo onu istu kamdžiju kojom je ona napravila rane na konjskim sapima.

Ćerke su je našle skoro onesvešćenu, u haljini isečenoj kamdžijom, krvavu i još uvek vezanu za jasle. Bolovala je dve nedelje, mazala leđa i ne samo leđa raznim melemima ali su ožiljci ostali. Kad se pridigla i krenula da vrišti kako će da on vidi ko je tu gazda, ušao je u sobu i izvukao je za kosu, odvukao u štalu i vezao je za jasle, između konja i krava. Ovog puta je prošla samo sa par šamara i bubotaka po glavi. Isprva je vrištala, onda je plakala, pa je molila, i na kraju se, naizgled pomirila sa sudbinom i zaćutala. Od tog trenutka, stvari su se u toj kući vrlo promenile.

Tiho je govorila, hodala smerno pognute glave, a kad bi makar i za trenutak iz nje izbila ona stara, glasna, razmažena i svojeglava Jelica, sledovalo je noćenje u štali. Ćerke, koje su do tada živele razmaženim životom, su morale svoje skupe i šuškave haljine da zamene običnim keceljama, a dokone dane je zamenio spisak obaveza, od kuvanja i čišćenja, do pletenja i šivenja. Red se, naizgled, vratio u tu kuću.

Na panju Milomirovog oraha je napravljen astal od debelih čamovih dasaka za kojim se sedelo ,ručalo, odmaralo i razgovaralo, u senci osalih stabala. Većina važnih odluka se donela za tim stolom, a Raša je stalno imao osećaj da, zajedno sa svima njima, tu sede i Jovan  i Milomir, iako davno na onom svetu, i na neki način i oni učestvuju i odobravaju sve sto bi se tu rešavalo.

Imao je osećaj da ga posmatra i ocenjuje sve što radi i kako radi, i to ga je teralo da svaki put tri puta razmisli pre nego donese odluku. Petar i Pavle su znali da Raša nikad ne govori nepromišljeno i poštovali su njegovu reč, čak i kad bi im delovalo da njegove odluke i nisu baš sasvim u redu. 

Sedeli su jedne jeseni posle ručka i odmarali kad sa oraha pade jedan plod i pogodi ga u leđa. Raša jeknu i kad je Petar pogledao, video je na košulji krvav trag. Skinuli su mu košulju i videli par kapi krvi na ožiljku stare rane.

– Neće bit dobro..

– Bog s tobom, oče, kako to misliš?

– Ovo je znak, biće rata

– Eh, rata ?

– Možda ne ove godine, ni sledeće, ali će ga biti, to vam dobar stojim..

– Pa šta ćemo sad?

– Spremajte se, biće gladi… spremajte trapove, sklanjajte u stranu sve što možete, trebaće sigurno…

Nešto se tu nije uklapalo. Godina je bila rodna, ali Rašini ambari su bili poluprazni. Umesto da stoku vode na pijacu, klali su kao da sutra ne postoji. Iz pušnice se dimilo noć i dan, momci su po celi dan topili mast i prelivali je u kačice, meso je prženo i stavljano u kačice i zalivano mašću, kao i ranijih godina, ali je ove godine svega toga bilo mnogo više. Jelica je sve to posmtrala iz prikrajka pokušavajući da dokona o čemu se tu radi, ali nije uspevala. A onda jejednog jutra primetila taljige pune tih kačica kako nekuda idu. Gonjena silnom radoznalošću, krenula je , kriomice, za njima. Sa glavnog puta, taljige su skrenule na uski šumski put kojji je služio samo za izvlačenje drveta iz šume. Put je zavijao oko brda, a ona je požurila prečicom kroz zabran.

Udarac je bio precizan, jak i, pre svega, potpuno neočekivan. Ležala je na leđima, odbačena silinom udarca, košulje zadignute do pola butina, pokušavajući da uhvati dah, dok joj se bol, kao vatra, širio grudima. Dok se osvrtala pokušavajući da vidi koji je to grom pogodio, iza jednog stabla se prvo promolila velika i teška, još uvek mokra prakljača od orahovine, a za njom, sevajući crnim očima Pavlova Jovana.

– Šta ti bi, što me udari…?

Pronašila sam, zmije treba tući u glavu… sa’ ću da popravim…

Videvši koliko je Jovana odlučna i ozbiljno uplašena za svoju glavu, trčala je bezglavo celim putem sve dok joj se skoro pred kućom, nije zamantalo u glavi. Pala je i ostala da leži onesvešćena sve dok je ćerke nisu našle, isprskale je vodom i unele u kuću. Kad su videle veliku modricu na grudima, samo su se zgledale i klimnule glavom. Bilo im je jasno da to ima neke veze sa komšijama, sa Pavlom naročito. I njenom mužu je bilo jasno šta se desilo, i na sve je samo rekao.

– Nisu te dovoljno tukli…prestani da se baviš tuđom mukom, gledaj svoju…

Sledećih desetak dana je ležala i lečila ogromnu modricu koja joj se pružala preko grudi. Ono što je brinulo je što se modrica polagano povlačila, ali je bol ostao. Izgledalo je da je orahova prakljača ostavila trajni trag, jer svaki put kad bi pomislila na komšije, Rašu, Petra a Pavla naročito, u grudima bi je žignulo. Kakve god obloge i meleme da je stavljala, pomoći skoro da nije bilo. Bol bi uminula za trenutak, ali bi se prvom sledećom prilikom obnovila, taman da je podseti na Jovanu, besnih očiju, sa prakljačom u ruci. Na kraju je opet otišla kod one vračare, ovog puta u malim  dvokolicama koje je vuklo magare.

Baba je saslušala cokćući i prevrćući očima, ali je na kraju, uz dobar bakšiš, ipak pristala da joj pomogne ali pod jednim uslovom. Dala joj je jedan smotuljak cveća, trava i semnki i jedan sa nekim braon prahom. Trebalo je travu istucati u avanu i kuvati celu noć, a onda sve to procediti. Sok od tog cveća je trebalo pomešati sa onim prahom, ali samo dve kapi toga na prstohvat praha. Nikada, ni pod kojim uslovima nije smela da stavi više od dve kapi, i nije smela da pije više od  jednom dnevno, ma koliko je bolelo.

Rat je stigao mnogo pre nego što su se nadali, već sledećeg proleća. Petar i Pavle su otišli da brane otadžbinu, ali su se vratili vrlo brzo. Doneli su po nekoliko pušaka i pune torbake municije, pokupljene usput, iza onih koji su oružje bacili i pobegli. Očajni, pričali su Raši o javašluku, rasulu i izdaji. Raša je ćutao, pušio, namrgođen i zabrinut onim što se dešavalo.

Par dana kasnije, u nedelju posle službe, u porti seoske crkve su se sastali domaćini iz celog sela za smisle šta će i kako će. Rašu su, kao starog i odlikovanog ratnika, odabrali za seoskog četovođu, a on je za svog pomoćnika uzeo Mihajla, saborca i boničara sa Solunskog fronta.

Mihajlo / Miš

Dve godine stariji od Raše, učesnik oba balkanska i Velikog rata, ispekao je vojnički zanat iako mu to nije bila namera. U Prvom balkanskom ratu je bio dodeljen komandi divizije kao kurir. Sitne građe, brz kao metak, a vešt kao vidra, dobar jahač i spretan na nogama, snalažljiv i okretan, brzo je postao omiljen kao pouzdan i dobar vojnik. Kad je Raša krenuo sa njim, bio je to početak drugog balkanskog rata, Mihajlo ga je uzeo pod svoje i na njegovu preporuku je i Raša isprva bio kurir, ali je od toga kasnije odustao.

Mihajlo je nadimak Miš dobio u Kolubarskoj bici. Spska artiljerija se našla izložena i bez podrške pešadije. Mihajlo je poslat da im javi da se povuku, dok još mogu. Stigao je na položaj taman kad je austrijska artiljerija otkrila položaj srpskih tobdžija i krenula da ih obasipa granatama.

Topdžije su uspele da upregnu konje i krenu svi, osim jedne posade. Mihajlo je bio tu kad je granata pala pored samog topa i izranjavila sve. Svestan da neće uspeti da izvuku top, nišandžija je objasnio Mihajlu kako da izvuče udarnu iglu, kako bi onesposobio top. Taman je strpao komad čelika u nedra, kad je iza njega pala još jedna granata. Eksplozija ga je bacila u vis i u jarak gde su bile sklonjeni sanduci sa municijom. Zemlja ga je zatrpala, a preko njega i sanduka je palo stablo i poklopilo ga. Osvestio se kad je već pao mrak. Pokušao je da se izvuče, ali je stablo palo tako da mu je pritisnulo leđa i levu ruku. Ležao je na stomaku i migoljio se sve dok nije uspeo da oslobodi desnu ruku dovoljno da dohvati  čuturicu.

Potrajalo je skoro celu noć da polako prokopa mesto i da privuče čuturicu do usta. Nije znao kad će i da li će ga naći, ali nije gubio nadu. Ležao je zatrpan ceo dan i noć sve dok sledećeg jutra nije čuo topot koraka i rzanje konja. Jedva kontrolišući drhtanje, rešio je da se javi, pa šta bude. Počeo je da viče, ali mu je delovalo da ga niko ne čuje.  Pokušao je da mrda nogama, ali je uspeo samo da malo mrdne stopala.

Iskopali su ga, dali mu vode, on je izvadio iglu iz nedara i otrčao u šumarak „poradi sebe“.  Kad su ostali pogledali u kom prostoru je bio zatrpan, jedan vodnik reče da tu nema mesta ni za miša, a kamoli čoveka.

Učestvovao je u borbi, jurcajući između komande i položaja dok ga jedan austrijski snajper nije uzeo na nišan. Taman je iskočio iz zaklona kad je metak zviznuo pored njega. Kad je i treći metak zviznuo pored njega, shvatio je da to nije nasumična paljba, već da neko baš njega ima na nišanu. Trčao je u cik-cak, zalegao i puzao sve dok se nije sapleo preko nekog korenja i prućio koliko je dug.  Dok je pokušavao da ustane, metak ga je pogodio u desni guz. Pao je psujući i kunući, a kad ga je bolničar povukao u zakon i pregledao, nije mogao da se uzdrži.

Šta je mišu, otvorio ti ješ jedan šupak…!?

U bolnici su mu zašili ranu, a već posle dva dana je ustao i počeo da pomaže oko drugih, ozbiljnijih ranjenika. Do povlačenja preko Albanije je već imao status bolničara, nosio torbu sa zavojia i praškovima i nešto medicinskog materijala. On je bio prvi koji je video i previo Rašinu ranu, i jedan od one četvorice sa kojima je Raša podelio poslednji orah na frontu.

* * *

Određene su seoske straže. Deci koja su čuvala stoku po obodima sela glavna uloga bila je da jave čim se neka vojska pojavi u blizini. Dok bi vojska stigla u selo, svi bi bili spremni, naizgled radeći svako svoj posao, ali su svi imali oružje na dohvat ruke. Raša bi izašao pred vojsku i pregovarao sa njima. I većinom bi uspeo da dogovori da im se da nešto hrane i mesto za odmor i vojska bi nastavila dalje.

Kad su počeli da se pojavljuju ranjenici, Raša ih je prihvatao i smeštao u vajate, na tavane, u zemunice, gde god je mogao, a Mihajlo ih je lečio kako je znao i umeo, sa onim što je imao. Svestan da će se tek na kraju podvući crta, Raša je primao i četnike i partizane, tražeći zauzvrat da ne napadaju i pljačkaju selo. I u većini slučajeva je to i uspevalo, tako da se dešavalo da selo sa jedne strane čuvaju četnici od partizana, a sa druge partizani od četnika.

Selo je bilo prilično pošteđeno tokom celog rata osim par upada nemaca, kad je većina sela otišla u zbeg. Najteže je bilo krajem rata kad su se pojavle pljačkaške trojke koe su upadale i pljačkale i palile kuće koje su bile malo izdvojene. Kad je jedne noći banda upala u kuću jednog od Rašinih kumova, ubili domaćina ,silovali ženu i  zapalili  kuću, Raša je lupio šakom o sto. Poslao je Petra i Pavla da ih prate i da im nađu „bivak“. 

Te noći su ih Raša sa još nekoliko starijih našli u šumi otprilike sat hoda od sela. Sedeli su oko tihe vatre nad kojom se okretalo jagnje. Tiho su ih opkolili a onda je Raša prišao.

– Hoće li to jagnje skoro?

Poskakali su kao opareni, i uperili oružje u Rašu.

– Koji si ti?

– Ja sam Raša, četovođa ovog sela iza brda …

– Pa šta hoćeš?

– Da vidim dal’ je janje gotovo, red je da i ja probam kakvi ste majstori…

– Jel’ nas ti to za’ebavaš?

Ne, hoću da probam kakvo je to jagnje zbog kojeg mi ubiste kumića, kumicu okaljaste a kuću mu zapaliste…

Zabezeknuti i zbunjeni sedeli su par trenutaka dok im Rašine reči ne dopreše tamo gde treba. A onda jedan od njih podiže kratku sekiricu dugog sećiva. Raša ga je hladno pogledao, a kad je krenuo na Rašu, iza njega odjeknu pucanj. Uhvatio se za rame i pao.

– Jel’ stvarno mislite da sam došao sam?.. A sad ga lepo previjte, pa da se iz’ede ovo janje…

Ova dvojca ustadoše , iscepaše mu košulju i nekako previše. Raša je ustao, uzeo sekiricu i podelio jagnje na tri dela.

– E, sad ćete da pojedete to jagnje, kad ste već ubili za njega greota da odete gladni…

– Gde da odemo…

– Bogu na istinu, kući sigurno nećete…

– Nemoj Rašo, imaj milosti, grešni smo, ljudi smo, pogrešili smo…

– Imaću milosti taman koliko ste imali za mog kumića i familiju…

– Ne greši dušu, ako smo grešni,oprosti nama grešnima… Bog će nam oprostiti…

– To vidite sa njim, moje je samo da vas pošaljem tamo… Ajde sad lepo da se večera, pa da se krene…

Suočeni sa izvesnom sudbinom, žvakali su meso i gutali suze. Kad su pojeli dobar deo, Raša ustade i izvadi pištolj.

– Ajmo sad lepo, tu ispred mene, u taj jarak, siđite i kleknite, sva trojca..

– Nemoj Rašo ako Boga znaš,imaj milosti…

– To smo već raspravili…

Sva trojca su kleknula, a Raša je od Petra uzeo dugu pušku i prvo prišao onm ranjenom. Pucanj je odjeknuo i pola glave se rasprsnulo u kašu kostiju, krvi i mozga..onaj što je bio vođa je počeo da povraća, a treći se onesvestio. Raša je još dva puta napunio pušku.

Sahranili su ih u  jarku, a Raša  je zakleo sve koji su bili tu da nikom ne govore šta se desilo.

Par sedmica kasnije, u nedelju posle službe, u selo je, na konju stigao dečkić u prevelikoj vojnoj uniformi opasan redenicima, sav važan i ponosan. Za njim u taljigama su bila još dvojca malo starijih dečaaka u kako-tako iskombinovanim unifrmama. Raša je sedeo pod orahom u porti crkve i većao sa ostalim domaćinima o svemu što se dešavalo ikako da se pregura ovo što se dešava. Dečko je na konju ušao u portu i obratio se  okupljenim ljudima.

Po naređenju kapetana Perišića, ovo selo treba da skupi hranu po sledećem spisku. Imate dva sata da prikupite sve što ovde piše… – reče, zamahnuvši nekim parčetom papira.

Da vidim taj spisak – Raša ustade i pruži ruku.

Dečak pruži ruku sa papirom, Raša ga uhvati za ruku i cimnu. Potpuno iznenađen, dečko se svali sa konja, Raša ga pridiže sa zemlje i opali dva šamara prvo šakom a onda odlanicom. Dečku grunuše suze na oči i  dok mu je Raša skidao redenike pokušao je da se otme. Raša ga je čvrsto držao a onda ga pogleda direktno u oči. Posramljeni dečko je skretao pogled, nemajući snage da pogleda namrgođenog Rašu u oči.

Prvo, ko te je učio da se na konju ulazi u portu, drugo, kad prilaziš starijim od sebe, prvo se pozdraviš i treće ne govoriš dok te stariji ne pita… a sad, marš tamo odakle si došao ida te nauče kako je red… MRŠ!

Posramljeni dečko otetura putem odakle je došao dok su ova dvojca na taljgama sedeli zbunjeni i uplašeni.

Ajde,deco, siđite otale, popijte malo ladne vode, vruće je danas…

Zbunjeni, ali i sa olakšanjem, dečaci siđoše i prekrstivši se, uđoše u portu. Na česmi se umiše i napiše vode,a onda sedoše u hladovinu.

Otprilike sat kasnije u selo je stigao odred koji bi trebalo da bude vojska, ali je više ličila na „s koca i konopca“ skupljenu bandu koju ne bi smeli da ostave same pored kokošinjca. Na čelu je bio mladoliki kapetan na konju, a pored njega je hodao onaj dečkić. Kad su stigli do porte, kapetan dreknu..

– Ko je ovde glavni…a, bagro seljačka?

Raša polako ustade i izađe iz porte pred besnog kapetana. Razdrljio je koporan tako da su na suncu blesnula odlikovanja, Karađorđeva zvezda i još nekolicina drugih medalja. Stao je pred kapetana i salutirao..

– Ja, gos’n kapetane, narednik Ratomir J, druga četa trećeg puka Moravske divizije prbog poziva…

Videvši ozbiljan red medalja, a još više naoružane seljake koji su izvirivali iza ćoškova, kapetan shvati da se našao u čorbi kojoj se nije nadao. Mnogo pomirljivijim tonom obrati se Raši.

– Što, bre, naredniče posrami ovog vojnika… nije red?

– Gos’n kapetane, nek vam kaže šta sam mu rekao, pa ćemo onda ostalo…

Kapetan pogleda vojnika, a ovaj tuc-mucajući prepriča ono što mu je Raša rekao… kapetan se ljutnuo, ali je istovremeno i video način da izgladi situaciju.

– U pravu si, naredniče, ali ćeš mu oprostiti, još je mlad i ne ume baš sa ljudima…a sad mi reci šta ćemo za hranu?

– Da ti napunimo taljige hranom neće moći, ali ako baš hoćeš pune taljige, možemo da ti damo onih pet vojnika i četnika što ovde planduju već dva meseca i leče rane… što se mene tiče, može i tako…

Kapetan je otćutao, grizući usnice. Shvatio je da u ovoj igri zastrašivanja i ucenjivanja nema dovljno jake karte, a da, ako pokuša da uzme to što mu treba nasilu, može jako loše proći. Na kraju su on i Raša uspeli da se dogovore, dobili su dva brava, nešto krompira i kukuruznog brašna i par litara rakije i tu se harač završio.

Rat se bližio kraju, Nemci su se povlačili, četnici koji su imali krvave ruke su ili bežali ili bili hvatani i streljani po kratkom postupku. Oni drugi su prelazili u partizane, formirali neke odrede i zaklinjali se novoj vlasti koja se formirala gde god je to bilo moguće.

Raša je odbijao da se zakune novoj vlasti.

Ja sam se zakleo kralju i ne menjam reč kao košulju. Ko hoće nek radi šta hoće, ja ću ovako, pa kako bude.

Kad su partizani stigli u selo, nekoliko onih koji su obrnuli ćurak ušlo je u novu vlast. Pozvali su i Rašu kao viđenijeg domaćina da im pristupi, ali se on izgovorio starošću i lošim zdravljem. I Petar, i Pavle su odustali pravdajući se količinom posla oko kuće. Uglavnom, vlast je formirana kako-tako, a u celoj čorbi se odjednom pojavila i Jelica, kao ostrašćeni član AFŽ-a, videvši to kao šansu za naplatu svega onog što joj nije uspevalo celog života.

Uskoro je u tom rejonu formiran Sud za narodne neprijatelje, sa samo jednom svrhom, da utera strah svima onima koji bi samo i pomislili da se pobune protiv narodne vlasti.

Sud bi stigao u neko mesto, zaposeo školu ili neku veću kuću, čiji bi gazda automatski bio optužen za saradnju sa neprijateljem, uz par svedoka koje najčešće niko iz tog sela ne bi video do suđenja i koji bi na izricanju presude iz sveg glasa vikali „na smrt“ što bi automatski značilo smrtnu presudu za optuženog. Sud se polako približavao selu ostavljajući krvav trag za sobom i, kako su seljaci šaptali među sobom, više je pobio sud nego rat.

Stigao je i taj dan, sud je stigao u selo. Pred školom se zaustavio džip i iz njega je izašao kapetan Smrt, sa desnom rukom u džepu bluze. Strogim pogledom svojih plavih očiju, preko kukastog nosa je odmerio onu nekolicinu seljaka koji su se tu zatekli. Moglo bi se reći i da je lepuškast, da nije bilo velikog ožiljka koji se pružao preko levog obraza i oka, sve do čela. Kad su Milici opisali sudiju, samo se stresla, a kad je otišla da proveri, sve njene bojazni su se obistinile. Te noći je molila Rašu da pobegne, da se skloni, ali je on samo odmahnuo rukom

Od sudbine se ne beži…

Sudija Josip je ušao u školu kroz vrata iznad kojih je bilo crvenom farbom neveštim slovima ćirilicom napisano „Komanda mesta“. Unutra ga je sačekalo par vojnika, par „lojalnih“ seljaka i Jelica. Vojnici su mu podneli raport, pa ih je otpustio, a seljake su uvodili jednog po jednog u kancelariju gde je od nih tražio samo jedno. Da nabroje najmanje pet saradnika okupatora i izdajnika.

Kako su svi tuc-mucali, počeo je da gudi strpljenje i rekao da će njih prvo postreljati i to tu, ispred škole ako mu ne nabroje ko je sve pomagao četnike i Nemce. Pritisnuti, i shvativši da su se uhvatili u skupo kolo, na kraju su svi, na pitanje ko je bio vlast u selu, označili Rašu i Mihajla. Najglasnija je bila Jelica koja je zasipala Rašu i porodicu drvljem i kamenjem, sve vreme se držeći za grudi, sve teže dišući dok su joj se potoci znoja slivali niz lice. Na kraju se svalila na stolicu, jedva dišući, a kad je kapetan pitao da li bi na suđenju ponovila sve što je rekla, nije više imala snage da govori i samo je klimnula glavom.

Raša je znao šta mu se sprema, ali nije ni pokušavao da pobegne ili se skloni. Nije želeo da ugrozi porodicu i bio je spreman na ono što dolazi. Kad su došli po njega, mirno je završio komad pite sa medom i orasima,  potegao dobar gutljaj orahovače iz buklije i ustao.

Uzdravlje, deco moja, teško da ćemo se više videti.

Milica je grizla usne da ne zaplače, Petar i Pavle su ćutali oborenih glava, a Raša je pokazao Jovani i Mileniji da pokupe decu koja su se obesila dedi oko struka, plačući i pokušavajući da ga zadrže. Kad su izašli iz kuće pažnju mu privuče jedan dugajlija u premaloj unformi koji je na sve načine skrivao pogled. Dok su ga penjali na taljige, pogledi su im se za trenutak sreli i dugajlija mu namignu. Raši nije baš bilo jasno šta se dešava sve dok dugajlija iz džepa ne izvadi jedan od onih velikih oraha, krišom ga pokaza Raši i strpa nazad u džep. Raša je u školu/zatvor stigao mnogo manje zabrinut nego što je pošao.

Spavanje na patosu u vlažnom školskom podrumu nije baš doživljaj za priču, ali Raši ni to nije teško palo. Dugajlija sa orahom mu je dao nadu da će možda i preteći sve ono što mu se sprema. A negde pred zoru se setio i dugajlije…tj ne njega, nego njegovog oca koji je iz trećeg sela došao po orah i kome je Pavle krstio dete koje je izraslo u ovog dugajliju kome se još ni nausnica nije ogaravila.

Scenario za suđenje je bio dobro uvežban i razrađen. Prvo bi tužilac pročitao optužnicu koja bi se sastojala od „saradnje sa neprijateljem i okupatorom, pomaganja i pružanjem podrške hranom, oružjem i ostalim, a vrlo često bi se tu i dodalo i neko ubistvo, čisto da se sve malo pojača. Onda bi branilac zamolio sud za milost, onako, reda radi, pa bi sud većao minut ili dva, pa bi onda, na znak, „narod“ počeo da urla „na smrt“ i onda bi sud, pod pritiskom „narodne“ volje opuženika osudio na smrt, po kratkom postupku. Sve je bilo toliko uigrano da je vrlo često, još dok je suđenje trajalo, iza suda postrojavan streljački vod, pošto se ishod već znao.

I suđenje Raši je trebalo da se odigra po scenariju i sve je izgledalo da će poći kako treba i da će Raša, kao i većina do tada, da bude obučen u drveno odelo.

Tog jutra su izveli Rašu i dok je čekao u hodniku, dovedoše i Mihajla. Kako su njih dvojca bili označeni kao ratna vlast u selu, sudija, kapetan Josip, rešio je da suđenja spoji i sa obojcom završi o istom trošku.

Učionica je bila puna, toliko da su na kraju izbacili stolice za publiku i svi su morali da stoje, ali je i tada gužva bila tolika da je još gomila sveta ostala napolju i kroz otvorene prozore slušala šta se govori.

Optužnica je bila na više strana, a ono što je Raši otvorilo oči je i deo u kome se optužuje da je još pre rata krio hranu, kako je ne bi davao partizanima. Narod je krenuo da se podgurkuje i smeje, na šta je kapetan zapretio da će da isprazni sudnicu. Na brzinu su završili čitanje optužnice, kad je branlac odglumio svoj deo, sudija je pitao da li ko ima šta da doda.

Mihajlo se javio i pitao da li se računa i pomoć partizanima? Sudija ga je iznenađeno pogledao, a Mihajlo je izvadio spisak svih partizana koji su bii lečeni i skriveni u selu. Tužilac je spisak odbacio kao laž, ali se na sudijino iznenađenje pojavilo nekoliko ljudi u uniformama koji su potvrtdili da je sve to tačno. Sudija je potergao poslednji adut i dao znak „narodu“ da traži smrt. Jedan od „naroda“ je dreknuo „na s…“ a onda se zagrcnuo i zaćutao. Teško je vikati kad ti neko bajonetom „češka“ rebra. Kad je videla da se sve raspada, Jelica je skočila i dreknula

Kriv je! I on, i Pav…

Pala je u nesvest i brzo su je izneli, a kad su je uneli u kuću i skinuli, videli su da joj su se na grudima pojavli ogromni čirevi iz kojih je curio smrdljiv i krvav gnoj. Kako bi koji pukao, na njegovom mestu bi se pojavia dva nova. Trajalo je to dve nedelje, dok joj jednog dana ćerka nije dva puta dala onaj prah. Na usta joj je izbila pena, bela i krvava, a onda je počela da se trese kao da je đavo ušao u nju. Umrla je pred zoru, u mukama. Pred samu smrt je pogledala ćerku, uhvatila je za ruku i prošaptala

– Ubi me orah…

U gunguli koja je nastala dok su iznosili Jelicu, sudija je pokušao da na brzinu osudi Rašu na smrt, kao što mu je dat nalog da se pobiju svi viđeniji domaćini. Međutim, kad je ustao i počeo da čita „u ime naroda…“ u učionici je zavladal takva zloslutna tišina da se i Josip štrecnuo, gledajući u ozbiljne i namrgođene seljake.

Presuda je bila šest meseci strogog zatvora. Rašu i Mihajla su odveli u podrum i njih dvojca su odahnuli, računajući da će to vreme brzo proći. Ono što nisu znali je da je Josip doveo batinašku ekipu čiji je zadatak bio da nezgodnim zatvorenicima „pomognu“ da ne prežive. Te noći su upali u podrum i krenuli da pomažu Raši i Mihajlu, ali se u jednom trenutku u hodniku pojavio dugajlija sa još par vojnika, ispostaviće se isto Rašinim kumićima i pod pretnjom oružjem izbacio batinaše koji nisu imali nikakve oznake kako niko ne bi mogao da optuži vlast za tuču u kojoj bi, gle čuda, od batina umrli baš ti nezgodni zatvorenici. Dugajlija je pozvan na raport, ali kako je samo vršio svoju dužnost, brzo je oslobođen bilo kakve odgovornosti. Raša i Mihajlo su sutradan prebačeni u bolnicu u susednom gradiću.

Sudija Josip je uspeo da strelja par ljudi iz sela, nekoliko njih je poslato na robiju i cirkus sa sudom je nastavio dalje. Raša i Mihajlo su ležali u bolnici, lečili mnogobrojne prelome i rane kad je sudija ranjen. Nađen je na putu, za volanom džipa, sa ranom od metka tolikog kalibra da mu je pola jetre bilo pokidano, a skoro sva rebra na desnoj strani polomljena. Metak su našli, ali tako nešto nikad niko nije video. Hajka je dignuta, dve čete su pretraživale ceo taj kraj, ali su našli samo mesto gde je taj neko ležao kad je pucao.

– I to je gotovo – reče Petar dok je sa Pavlom čistio, podmazivao i skrivao jednometku koju je još deda Jovan nabavio od Kire. Pušku, umotanu u masnu krpu su spustili u dugački i uski sanduk, spustili u zemlju i zatrpali, a onda brižljivo uklonili tragove kopanja.

Ko zna, može da zatreba još koji put

Sudija je preživeo i hitno prebačen u istu bolnicu u kojoj su ležali Mihajlo i Raša.

Dva puta nedeljno, naizmenično, Milenija, Jovana i Milica dolazile su da obiđu Rašu, noseći mu hranu i omiljenu pitu od meda i oraha. Kad je Milica saznala da je i sudija Josip u bolnici, ranjen, znala je čije je to maslo. Posadila je sinove pred sebe i rekla samo jedno

– Posao nije gotov…

Obojca su skočila, ali ih je ona zadržala.

Vi ste svoje uradili, ovo je sad moje. Ovaj dug je moj i ja ću da ga vratim…

Sledećih dana se prijavila da radi u bolnici kao sestra. Premorene sestre su sa radošću prihvatile pomoć i Milica je od prvog dana zapinjala iz sve snage. Čekala je priliku i ona joj se ukazala. Hranila je sudiju supom u koju je dodala i prah od nekoliko gljiva. Posle par kašika sudija je počeo da se guši, pena mu je izbila na usta i počeo je da se trza. Milica je izvadila nož i lagano mu prešle oštricom preko ožiljka.

– Sećaš li me se sad, gnjido? Pogledaj me dobro, ja sam ono poslednje što ćeš videti….

Izbečio se, trznuo još nekoliko puta i izdahnuo. Pažljivo ga je obrisala, prosula ostatak supe i tiho izašla. Sestri koja je prolazia tuda je pokazala da bude tiha:

– Spava….

Našli su ga ujutru, već hladnog.

Raša i Mihajlo su izašli za mesec dana, a onda su poslati da odsluže ostatak kazne.

U selo su se vratili jednog jutra, u zoru. Rastali su se na raskrsnici i bez reči razišli. Raša je tiho ušao u dvorište i seo pod svoj orah. Milica ga je videla prva i iznela so, pogaču i orahovaču…

– Dobrodošao kući…

Raša se poslužio, potegao gutlja i duboko udahnuo.

U tom trenutku je iz kuće izašla Milenija, pogledala Rašu i Milicu i vratila se untra. Za minut, iz kuće pokuljaše unuci…

– Deda, deda se vratio…

Cika je ispunjavala vazduh, deca su skakala i grlila dedu, sinovi i snajke su izneli doručak i svi su posedali oko velikog stola pod orahom. Raša ih je gledao suznih očiju, pogleda Milicu i reče:

Za ovo vredi umreti…ali je ipak bolje živeti…

      Tata Duki