Znao je on: direktor će morati da se zapita: kako to da se njegovi radnici sa mizernim platama razbacuju sa najskupljim duvanom i sekiraće se dugo, neće mu biti jasno, niti će moći da spava, zbog unutrašnje zlobe i zavisti…
Strugara je bila državna, a Dragutin je bio majstor za oštrenje testera. Dnevno se seklo na stotinu kubika građe dovožene, u oblom stanju, sa vrhova Kopaonika, tu do Raške.
Onda su fizikalci sirove daske slagali u stogove, sa preciznim razmakom, da ih tu, na placu, produva vetar i osuši, pre no što se natovare na kamione i odvezu za Novi Beograd. Jer, tamo su se šalovale betonske konstrukcije za solitere u kojima će stanovati naši drugovi oficiri, državni činovnici i njihove napirlitane žene.
Bio je Dragutin tamo i lično video. U onom šipražju i močvari, sa one strane Save, niču soliteri, za odabrane drugove.
Tito je prvo napravio Studentski grad daleko od centra Beograda, jer, tako je bio siguran… Studenti su mladi i pametni, a nije pametno da ti „pametni“ budu blizu vlasti.
Vlastima su potrebni oni tupaviji, jer oni umeju da se dive. Zato je za njih predvideo solitere, ovamo bliže mostu na Savi.
Shvatio je Dragutin, da ništa ne biva bez njega lično. Jer on je taj, koji naoštri testere na gaterima, razmetne zupce, podesi uglove, tako da testera seče čamovinu kao sir. On je, po zvuku, tačno znao kada je testera zrela za novo oštrenje.
Strugara je imala stotinak radnika i direktora koji se, sve do četrdesetiosme, češljao unazad, baš kao drug Staljin. A onda je obrijao brkove, dan pošto je drug Tito rekao, „istorijsko NE“.
Nije se to Dragutinu sviđalo, ali ko veli, bolje je da ćuti, nego lane nešto i da završi na Golom otoku. A i firma bez njega nije mogla, jer trebalo bi puno vremena da neko drugi nauči zanat, pa da umesto njega oštri testere na gaterima. Dasaka i građe, za one na Novom Beogradu, trebalo je sve više.
Posao siguran, a plata mizerna…
Onolika građa ode za Beograd, a para niotkud.
I smislio je Dragutin plan kako da se osveti svima: Titu, zato što u onoj zukvi pravi solitere za „drugove gospodu“, ovima iz Komiteta što imenovaše direktora Strugare i samom direktoru, što obrija brkove, kako više ne bi ličio na druga Staljina.
Tamo na trafici je kupovao cigare… „Dravu“ bez filtera, jer za neke skuplje se nije imalo. Ali ovoga puta je rešio: pored jeftine „Drave“, za sebe, kupiće i skupoceni „Kent“.
Plan je skovan… Negde oko podneva, kad direktor ogrnu plavi mantil i pođe u obilazak pogona, Dragutin isključi tocilo za oštrenje testera, maši se unutrašnjeg džepa i izvadi kutiju „Kenta“. Taman kad je direktor bio blizu njega, on zapali cigaretu, tako da mu se glava, za tren, izgubi u oblaku dima. Onda do pola istrese sledeću cigaretu iz paklice i njome ponudi direktora. Ovaj, iznenađen, nemaše kud, nego uze i zapali ponuđenu cigaretu. Ej bre „Kent“ najskuplji, iz radničke ruke…
Tu razmeniše koju reč, direktor, onako naredbodavno, a Dragutin snishodljivo. Onda, posle trećeg dima, tu pred njim, baci onu cigaretu, nagazi je cokulom i nastavi oštrenje testere.
Jer, znao je on… Ovaj će morati da se zapita: kako to da se njegovi radnici sa mizernim platama razbacuju sa najskupljim duvanom!? Sekiraće se dugo… Ništa mu neće biti jasno… Neće moći ni da spava, zbog unutrašnje zlobe i zavisti…I na kraju, zapostaviće i ženu…
Posle je sve tako i bilo… Studenti su se digli protiv “crvene buržoazije”, onog direktora je žena napustila i otišla, zajedno sa nekim šoferom, pravac Novi Beograd.
A Dragutin je opet prešao na „Dravu“ bez filtera.
Rade Velizarov Erac
