“Živimo drastičan sukob između znanja i uverenja” (VIDEO)

Skoro sve što je učinjeno za poslednjih 20-30 godina, ovde gde mi živimo, učinjeno je bez svesti ili sa nipodaštavanjem uslova u kojima će živeti generacije koje će o nama, za 50-ak godina, pisati istoriju“, kaže Predrag Voštinić, aktivista kraljevačkog Lokalnog fronta

Mislim da decenijama nismo ulagali u obrazovanje ljudi koji donose bilo koje vrste odluka i preterano smo dozvolili jednakost nekompetentnim ljudima da svoje zamisli sprovode u delo, ali vrlo često mi pada na pamet da se stvari u istoriji dešavaju, ne zahvaljujući našim naporima nego, uprkos njima i to me teši“, kaže Predrag Voštinić, aktivista Lokalnog fronta Kraljevo i – do prošlog leta šef odborničke grupe ove političke opcije u kraljevačkoj skupštini. O temama, između ostalih: zbog čega je on lično uveren da je, po dolasku na vlast, svakoj političkoj opciji dozvoljeno samo 10 minuta da se za sve loše izgovara na prethodnike, zašto su u Lokalnom frontu odlučili da na lokalne izbore u junu prošle godine ne izađu, da li bi, posle određene vremenske distance promenili neke svoje odluke – razgovarali smo u seoskoj kući koja je, posle smrti Predragovih bake i deke, godinama bila prazna, sve dok porodično nisu odlučili da na tom mestu, sa kojeg se pruža prelep pogled na Kraljevo – pokušaju da sačuvaju vezu sa prirodom i sami sa sobom. Na tom mestu čini se tako tačnom izreka da su „sve istine lako shvatljive nakon što budu otkrivene, ali da je ključ u tome da ih treba otkriti“.

Jedan deo mog bića je potekao odavde. Moja majka je ovde rođena, otac nedaleko odavde. Tako je valjda i sa drugima: što sam stariji, sve više mi nedostaju neki delovi bića koje sam kao dete ostavljao jureći za nekim drugim stvarima u životu, pa im se sada nekako vraćam. Pitanje koje se odnosi na istine je dosta škakljivo ako ga posmatramo usko filozofski, jer te istine o kojima mi danas govorimo su, u principu, interpretirana istinska teorija i istorija, jer mi ne živimo u svakodnevnim životima, osim naučnih, ove druge istine kao univerzalne, najčešće, U velikoj meri smo, zapravo, posledica onoga kako su nam interpretirali život naši, preci, učitelji, drugari sredina u kojoj smo odrasli.

Naši pogledi sezali su mnogo dalje u odnosu na to dokle su mogli da stižu pogledi naših predaka. Jesmo li mi tu mogućnost iskoristili na pravi način?

Čak nisam sasvim siguran ni da su naši pogledi sezali dalje. Možda u geografskom ili tehnološkom smislu jesu daleko dalje dobacivali, ali to nužno ne znači mnogo veliku prednost u odnosu na istine koje ste pominjal. Mi nismo ljudi koji u ovom vremenu žive neko drugo čovekovo biće, niti neke druge istine. Mi živimo iste istine samo u različitim okolnostima! E, te okolnosti mi ne uspevamo da sagledamo, isto kao što ni naši preci nisu u punoj meri sagledavali sopstvene okolnosti. To, u najvećoj meri ima veze sa ograničenošću ljudske prirode da uopšte spozna suštinski istinu u trenutku u kojem živi, a ne sa nekom ograničenošću. Mi tehnološki možemo dosta toga, ali su nam i zadaci daleko veći nego što su bili pre par vekova ili daleko ranije. Prolazimo iste krize, pa svako ko se ko se obrazovao na filozofiji, istoriji, poeziji, književnosti, uopšte nije nimalo začuđen vremenom u kojem živimo, a ko živi sopstvena uverenja – uvek je iznenađen, zato što uvek i iznova traži samo dokaze sopstvenih uverenja, pa ne juri za istinama

Šta je najveći problem današnjeg društva?

Vrednosti! Skoro sigurno mogu tako jednostavan odgovor da dam, jer to kako mi uredjujemo međusobne odnose je, zapravo, zasnovano na tome kakve vrednosti u društvu negujemo. To nije nešto što nastaje nakon nas, nego to je baš to u čemu smo utemeljen i i zašto uredjujemo odnose baš na ovakav način. To je pitanje koje nam je usađeno i i tokom života se iznova ispitujemo na kojim vrednostima smo zasnovali međusobno odnose. Imam utisak da smo tokom mnogo poslednjih godina kao društvo „ogrezl“i u individualizam. Mi zajedničke stvari, najčešće to vidim kroz medije i svakodnevnu komunikaciju, vidimo kao nekakav zbir pojedinačnih zahteva od ovog života, iako je to daleko od istine, jer zajednicu treba da vidimo kao nešto što je zajednički potrebno. Otuda i naša potreba da u nekoj lokalnoj sredini uredjujemo odnose da bismo rešili neke zajedničke potrebe kao što su trotoar, čistiji vazduh ili reka, nešto što je nama zajedno pripalo .Mi nemamo pravo na ovo društvo „svako po jedan komad“, nego smo mi jedan komad tog društva i prirode. To je, možda, klackalica na koje se polako gubimo naglašavajući individualizam, a boreći se za zajedničko. Prvo treba da shvatimo da su sve to zajedničke potrebe, a ne skup individualnih potreba.

Pogledajte VIDEO INTERVJU:

Da li je dobitak ili gubitak ako umemo da saznamo pravu meru, svoju i tuđu?

Pitanje je gotovo, pa retoričko. Trebalo bi sigurno da budu na dobitku ljudi koji spoznaju bilo koju meru, a pogotovo tu, koja bi se smatrala nekakvom krajnjom spoznajom sebe i društva u kojem živimo. Svaka spoznaja neke mere daje jednu vrstu slobode. Iako mera, sama po sebi znači neku vrstu ograničenja, kada je spoznate, ona vam daje slobodu ličnosti na svakom drugom planu. Mi nismo ni jedno pojedinačno sopstveno ograničenje, mi smo ono što u kreativnom smislu možemo da izrazimo, a svako od nas, tek kada dohvati te svoje mere ili ih makar nazre, može da shvati da naša kreativnost leži u toj slobodi uočavanje mera. Mogli bismo da budemo vrlo slobodni i oslobođeni mnogih društvenih problema kada bismo sopstvene i mere okoline doživljavali kao osnov za slobodu, a ne kao neko ograničenja koje nas sputava.

Da li se pogrešnim čini osećaj da je mentalno zagađenje trenutno najteži oblik zagađenja, ne samo u Srbiji, već u skoro čitavom svetu? Uz sve dosadašnje podele, sada imamo podele i na one koji su za vakcinu i protiv nje, na one koji u koronu veruju i one koji je ne priznaju, tvrdeći da je u pitanju izmišljena bolest. Kome ste izabrali da verujete u ovih godinu i nešto malo više „korona dana“, kako se informišete?

Živimo drastičan sukob između znanja i uverenja. Ceo svet je podeljen na ljude koji svoje delatnosti zasnivaju na znanjima i na one koji to zasnivaju na uverenjima. Već u delu tog pitanja je postavljen jedan dobar okvir: da postoje ljudi koji veruju u koronu i oni koji ne veruju. Dakle, nešto što je logička izvesnost – nije tema naših verovanja. To može biti nešto što je nelogična stvar ili stvar koja nema logičku izvesnost u materijalnom svetu, kao što je postojanje Boga. Da citiramo jednog velikog naučnika: „Danas je jednako glupo uzvikivati da Boga nema, tačno onoliko koliko mi koji verujemo uzvikujemo da ga ima!“ To da li korona postoji ili ne, nije pitanje vere, to je pitanje saznanja, a većina društava zapadne civilizacije je podeljena na ljude koji zasnivaju svoje delatnosti na znanjima, a neki na verovanjima. Ono što je problem je što smo im dali jednako pravo. Ljudi koji zasnivaju sve na svojim uverenjima, imaju jednaka prava da utiču na društvo kao oni koji zasnivaju to na znanjima. Uverenje, samo po sebi, nikada se ne prispituje. Čovek sa uverenjem ne traži dokaz, već čovek koji, recimo, pomenutu koronu vidi kao pitanje sopstvenog uverenja, argumente sluša samo od ljudi koji će na neki način opravdati njegovo verovanje, odnosno neverovanje. Neko ko u načelu zna šta je bolest, znaš šta je virus, uopšte nema potrebu da veruju koronu ili da ne veruje. On zna da postoji, a znanje – preispituje. Preispituje ono što o nečemu znamo ili ne znamo, jer očigledno ni posle više od godinu dana i svih ovih iskustava i dalje ne znamo mnogo o bolesti koju izaziva koronavirus. Zahvaljujući našem Veterinarsko-specijalističkom institutu sada već znamo dosta o virusu, ali ne i o samoj bolesti. Menjaju se protokoli za lečenje, ali to je znanje, to je njegova sudbina, da se stalno preispituje koristeći različite metode. Ljudi koji veruju samo traže druge ljude koji će ih potapšati po ramenu i reći da su jednako pametni, a to zapravo nije teško, jer imaju jednak uticaj na društvo i na javno mnjenje, kao i ljudi koji sve zasnivaju na svojim znanjima. Kada im date jednaka prava, vi ste korektni prema njihovoj prilici da nešto kažu u javnom prostoru, ali da utiču na društvo… Ne bismo kao društvo smeli da dozvolimo jednak uticaj i jednima, i drugima! Mi bismo kao društvo koje zasniva svoje uređenje na znanjima, prednost morali da damo onima čiji autoriteti koji potiču iz znanja, a ne iz uverenja.

Jesu li društvene mreže mogle tokom pandemije koronavirusa da zamene medije? Kome ste vi birali da verujete u ovih godinu dana?

Imam dosta veliko iskustvo u medijima, pa možda nisam tipičan primer za to kako bih izabrao nekoga kome verujem, ali mislim da ako kažemo da uverenja najčešće postoje na društvenim mrežama, nećemo biti sasvim u pravu. U principu: politika, marketing, kupoprodaje, štošta drugo što smatramo svakodnevnim delom svog života i u čemu učestvujemo dobrovoljno ili ne, u velikoj meri je zasnovano na komunikaciji sa našim emocijama. Lično gajim, još uvek, neku hijerarhiju znanja, imam očuvane izvor u ovakvom društvu i stav kome bi trebalo da verujem, pre svega po pitanju znanja, ali ono što nama kao društvu nedostaje i u vrednosno sistemu je da: i tog naučnika, i čoveka sa uverenjima preispitujemo kakav je čovek. Mi to gotovo nikada ne činimo ili činimo retko. Možemo lekara sa vrhunskim znanjem i iskustvom da uzmemo kao relevantan izvor o koroni, ali ne treba da ga uzmemo kao moralni obrazac ukoliko on to ne zaslužuje kad su vrednosti našeg društva u pitanju. Naše društvo zasnovano je na restlovima vrednosti koje smo nekada imali, pridruženi restlovima zapadne civilizacije, koja prednjači u svetskoj civilizaciji kao tehnološka, pa joj sad mi nekako prtričavamo kao neka mlađa rodbina, ali bez šanse na konkurenciju. Plašim se društva u kojem jedni druge nećemo ubijati, zato što to nije po zakonu! Svako od nas bi trebalo da se plaši toga! Mi ne bi trebalo jedni drugima ništa nažao da činimo iz drugih razloga, a ne zato što ćemo biti sankcionisani! Ako vam je jedino utočište to da nećete biti sankcionisani ako nekom drugome nešto nažao učinite, onda je izbegavanje sankcija dovoljno da budete najobičniji zli pokvarenjak koji ovde živi. Verujem i ljudima iz nauke i ljudima koji promovišu nešto dobro. Ne mora on biti vrhunski uzor u svemu, ali neka čini bar nešto dobro.

Kod ljudi neočuvanih vrednosnih aršina bilo ko može da upadne u polje uverenja. Zato nije čudo da će takav čovek svoje uverenje braniti agresivno i da će prema drugim ljudima možda moći da bude čak i zao, zato što mu je važnije da bude u pravu, nego da živi život zajedno. Takvo društvo koga se ja bojim, delimično sada živimo. Iako se stalno brinemo za decu i šta ćemo njima ostaviti, moram priznati da se osećam delimično nesrećnim, ne samo zbog dece, jer će oni možda svoje društvo bolje urediti, nego i zbog nas, zato što na mizeran način živimo deo onoga što nam je ponuđeno Bela Hamvaš kaže kako „čovek mora da bude ono što može“. A šta smo mi od toga što smo mogli do sada postigli, i kao pojedinci, i kao društvo?

Šta mislite, kako će, naše doba za jedno 50-ak godina, biti opisano u nekim udžbenicima istorije, kako god da budu izgledali?

Sva sreća, pa istorija nikada nije pisana u dobu u kojem se dešavala. I naše doba će opisivati neko tuđe doba i biće dobro što će pogled na ovo doba biti ponuđen nekim drugim očima i nekim tadašnjim obrazovanim i odraslim ljudima. Ako bi smo koristili aršin iskustva istoričara iz prošlosti mi bismo ostali u jednoj rečenici koja bi mogla da glasi: „Nakon krvavog raspada jednu zemlje, u jednom sveopštem građanskom ratu, došlo je do strašne, katastrofalne i pljačkaške privatizacije i u toj tranziciji društva bivše Jugoslavije, odnosno jugoistočne Evrope provela su još najmanje 20 ili 30 godina“. Dakle, sve ovo što je nama pola života, stalo bi u manje od pola pasusa, jer se sve može opisati rečima: tranzicija, privatizacija, raspad, rat. Nema tu ničega što bi ljudima za 50 godina moglo da bude nejasno! Za sve to vreme mi smo rasli, voleli, rađali, vaspitavali, odgajali decu, odgajali sebe i društvo koje smo nekome ostavljali u amanet, nažalost, bez ijedne šanse da nas neko za to pohvali u toj budućnosti, jer nismo ništa učinili za donosioce uvida o nama za 50 godina! Skoro sve što je učinjeno za poslednjih 20-30 godina, ovde gde mi živimo, učinjeno je bez svesti ili sa nipodaštavanjem uslova u kojima će živeti generacije koje će o nama pisati istoriju.

Bilo je mnogo priče o tome kako je Srbija, sa urušavanjem komunizma, završila na stranputici zato što tadašnja elita nije prepoznala prednosti koje bi moglo da joj donese opredeljivanje za potpuno suprotno od onoga što smo, kao zemlja, izabrali. Svaka naredna vlast je za neuspehe krivila prethodnike. Koliko vremena nekoj novoj vlasti treba dati za takve izgovore?

Predrag Voštinić, Lokalni front Kraljevo

Desetak minuta, jer toliko vam je dovoljno da pređete, što bi današnja omladina rekla, u mod činjenja. Kada činite, vi se opredeljujete prema budućnosti. Kada ne činite i optužujete, vi se opredeljujete prema prošlosti! Ništa lakše, nego makar i lažnom izjavom smestiti sebe i svoje nečinjenje ili činjenje u prošlost, ali je jako teško opredeliti svoje činjenje za budućnost. Kad dođete na vlast, potrebno vam je doslovno 10 minuta da raskrsnite sa prošlošću, jer je to što ćete učiniti – vaše opredeljenje za budućnost. Nije više ni važno ko je nešto uradio, osim da podnese sankciju, koja će biti otrežnjuća za društvo. Ako je bilo, ko iz bilo kog razloga, izvesno učinio takvu štetu društvu, kako ovi političari sadašnji jedni druge optužuju, to je sasvim dovoljno da se učini sve da takva osoba, pokret, ljudi budu sankcionisani za nauk drugima. Sve preko toga je suvišno! Posle toga popravljaš, radiš, imaš ideju čemu spremiš, kakvo društvo hoćeš. Kada bismo imali ikada priliku da govorimo o politici, o tome šta treba da radimo, nužno bismo morali da uporedjujemo modele društva u kojima želimo da živimo: kako bismo uredili međusobne odnose, od čega bismo prevashodno živeli, kakvo bi nam bilo školstvo. Naš obrazovni sistem trenutno ne obrazuje decu ni za jedno zanimanje koje trenutno ne postoji, a morali bismo bar 30 odsto zanimanja da opredelimo za budućnost. Sve to zajedno govori o našem (ne)opredeljenju za budućnost.

Dakle, dođete na vlast da se vratim na osnovno pitanje i istog trenutka počnete da sprovodite ideju kojom ste konkurisali. Tako bi to trebalo da funkcioniše, ali mi smo otišli korak unazad, pa nemamo izbore. Onda imamo političku ideju, ali jedini zadatak koji vam društvo daje u tom trenutku je da smenite vlast, kao da postoje mnoge mogućnosti za smenjivanje vlasti, a ne dve. Onda neko pita: zašto to ne uradite? Kao da je to pitanje našeg opredeljenja, pa mi nećemo, a jednostavno ne postoje uslovi da to uradite na način na koji zakon propisuje. Mi možemo da se bavimo doveka plasmanom ove ideje, ali ona će zauvek ostati ideja ukoliko ne bude bila u prilici da se sprovede, a jedini način da provedete svoju političku ideju ili nameru je da dođete na vlast. Sve ostalo su korektivi! Dakle, može se ostati politički aktivan i kao korektiv, tako da budete konstantno savest nekome, da ga propitujete javno da li dobro čini ono za šta se obavezao. Tako možemo da ostanemo politički aktivni ili da preuzmemo odgovornost za sprovođenje onoga što smo namerili. Mi smo dosta daleko od toga, iako je dosta društvo već proživelo u pseudodemokratskom principu, pa smo otišli korak unazad i ponovo se vraćamo igrama emocija, koje su mnogo važne za uverenja, a na uverenjima zasnivamo uspehe vlasti. Dakle, ne kao ljudi koji nešto znaju i mogu da izmere, nego kao ljudi koje je moguće na emotivnom nivou uveriti da je neko veliki i moćan, da može da im obezbedi hranu, penziju… i onda oni veruju tom nekom, a to što taj nema nikakve argumente za to u realnosti, takvih se ljudi ne tiče, jer su zasnovali sve na uverenjima.

Koliko ste bili zadovoljni učešćem Lokalnog fronta tokom četiri godine u lokalnoj gradskoj skupštini u Kraljevu i da li je zbog svega što se pomenuli odluka da ne izađete na lokalne izbore prošle godine bila ispravna sa današnje tačke gledišta?

U javnom prostoru se dosta provlačila ta tema da li je bojkot uspeo ili ne. To je potpuno irelevantno pitanje. Stalno je zadata neka tema oko koje sad mi treba opet da da podelimo neku javnost koja se opredelila za opoziciono delovanje, kao da to sada menja stvar. Mislim da smo doneli dobro odluku i to ne zato što smo procenili, pa smo na kraju videli da je to dobro, nego zato što mislim da smo poslušali ljude koji su nas u prvom našem angažmanu u skupštini podržali. Ovog puta oni su bili mahom zato da mi u njoj više ne učestvujemo. Oni to od nas nisu više očekivali, a videli su nas, videli su kako to funkcioniše, videli su jalovost učešća. I najsnažnijim političkim strukturama najzdravije političke svesti, primitivizam ne da da se pokažu. To vam je kao kada imate čoveka koji bi mogao da vam pomogne da iznesete neki predmet iz kuće, ali šta vredi kada je neki osioni, bahati lik uzeo šifonjer i zaglavio ga na vrata? i Videli su tog lika na vratima  i to da mi ne možemo ni da prođemo, ni da izađemo, a iznutra uzalud govorimo: „Okreni na drugu stranu taj predmet, ne moraš ni nama da ga daješ, samo ga okreni“ Mi smo i te četiri godine proveli u skupštini, govoreći kako treba da se okrene predmet, bez imalo arogancije smo sugerisali kako se treba odnositi prema sugrađanima i gradu, kako da se bolje organizuje ono što imamo od zajedničkog budžeta i, što je najvažnije, govorili smo im da ne budu lojalna, nego da budu lokalna vlast, jer nas na to ne obavezuju samo zakoni, nego ljudi koji su nas glasali. Ali, pošto za njih nisu glasali ljudi, nego su glasali za njihovog vođu koji se stavio na sve one listiće, oni su se naravno opredelili da slušaju vođu, a ne ono što sugerišemo mi ili njihovi sugrađani. U tom smislu sam dosta zadovoljan kako je to prošlo, ali moram da priznam da je bilo mučno, ali ne na način da vam se nešto gadi, naprotiv. Ja sam stalno sa elanom iščekivao novu sednicu, čitali smo stalno predmete kad nismo znali nešto konsultovali smo stručne ljude.. stalno sa nekim entuzijazmom da ćemo konačno u skupštini skupštinskoj Sali reći ono što treba da se čuje tamo. Kad optimizam sruši primitivizam, vi se osećate se nekako zgaženo. Nisam imao osećaj da ulazimo u zgradu autoriteta, ali dve funkcije koje su mi stvarno bile ponos su: pozicija odbornika u Skupštini grada i mesto predsednika Saveta roditelja škole, jer je bio neposredan izbor u oba slučaja. Za skupštinu grada kandidovali su nas ljudi koje poznajemo i koje ne poznajemo, ali koji su nam verovali. Nismo obećali ništa preko toga, osim da ćemo govoriti njihovim jezikom, tamo gde oni svoje predstavnike nemaju i oni su to poverenje bili nama ponudili. Bila je to za mene ogromna čast, isto kao i mesto u Savetu roditelja, jer su ti isti roditelji rekli da bi među svim roditeljima voleli da vide mene kako zastupam njihove interese. Govorio sam na konferencijama na nekoliko kontinenata gde su govorili ljudi koji su izmislili inernet i dobitnici Nobelovih nagrada, ali  sam se baš ovde osećao počastvovan.

Na pitanje koju političku opciju mogu da zamisle zajedno sa sobom na istom političkom putu, Predrag Voštinić odgovara da mu je to „najteži deo bavljenja politikom“, jer je uvek potrebno nešto iskalkulisati, proračunati i pretpostaviti i znati ko je kakav.:

Najgore u svemu tome su neke vrste kompromisa, da na nešto zažmuriš, a na nešto pristaneš. Mislim da bismo mi najveći deo sopstvenog, profesionalnog i ličnog integriteta koji smo uložili u svoj pokret očuvali tako što nećemo napraviti ništa od toga: ni kompromis, ni dogovor, ni dogovor po svaku cenu, niti bilo koju ideju raditi sa nekim zato što je veći, manji, bogatiji, ovakav ili onakav. Mi ćemo ostati to što jesmo, takvi kakvi jesmo, zastupajući ljudi koje znamo. Mi smo i dalje glas njihov u ovom javnom prostoru. Za mene je suština bavljenja politikom – preuzimanje odgovornost iza iznošenje nečijeg spava, a taj neko vam je to ponudio. To je za mene vrhunska političko odgovornost u pravom demokratskom smislu te reči. Ne znam odgovor ni na jedno od ovih pitanja: ni s kim, ni kada, ni kako, ali ne zato što to glupo i naivno posmatramo, nego naprotiv, vrlo smo pažljivi i zato je sedam pari očiju stalno otvoreno u nekakve mogućnosti, ali i šansu da se pređemo, jer bi to značilo izgubiti poverenje ljudi koji su nam ga Sali. Kada njih izneveriš, onda se povučeš, jer si onda najobičniji profiter i politički kalkulant. Slušamo ljude koji su nas akreditovali da zajedno radimo i onda potpuno postaje nevažno kada, kako. Svi su nestrpljivi da se nešto promeni i bilo bi dobro da tako može, ali taj trenutak se očito nije desio, jer – ne zavisi od nas. Ne stvaramo ga mi tako što odlučimo, mi samo stvaramo uslove da se taj trenutak desi. Pred nama je ono što je najveća opasnost političkih ultimatuma današnjice, a to je da mi umesto da kandidujemo ideju imamo zadatak da smenimo vlast, a to se radi na dva načina. Jedan je nekom vrstom puča. Taj puč može značiti hiljade različitih modela, ali u svakom slučaju je nasilna promena vlasti. Želja da smenimo bilo koga ko nas sada pritiska na izborima, ne znači ništa drugo, do da mi da raspišemo izbore. Da li je to moguće? Nije. Čak i da ih raspiše neko, a raspisaće ih već dogodine, možemo li da obezbedimo njihovo elementarno pošteno sprovođenje? Teško, sem da obezbedimo kao što smo i pre 4-5 godina obezbedili kontrolore, ne možemo obezbediti da institucije funkcionišu na način koji zakon propisuje. Možemo li mi, dakle, izborima trenutno da smenimo ovu vlast? Baš teško u uobičajenom značenju reči „izbori“. Na drugi način, kada bismo nekom ponudili drugi način, da pučem probamo smenu vlasti, svi bi rekli: „Pa, nećemo nasiljem, nije to naš jezik!“ I jedni i drugi bi bili u pravu. Šta je onda tačno izbor koji mi treba da načinimo između dve nemoguće stvari? Umesto toga, mi smo se odlučili za igru mogućeg, a to je da sve vreme radiš da se desi ovo prvo, da to bude legitimno, jer tako će možda i potrajati: jednom vlast smenjena pučem, biće smenjena vrlo brzo na isti način, to je iskustvo iz istorije. Ako hoćemo ovo prvo, mnogo je veliki put pred nama. Ohrabrujuće je što tu ne važe uobičajena pravila, već neke stvari mogu da se dese daleko brže nego što mi sada očekujemo. To pokazuje istorija poslednjih vekova, a ne samo decenija. Dobro je što ne zavisi sve od nas: neke se stvari menjaju i slučajno, neke višom silom, a neke se stvari menjaju silom unutar onih koji silu nameću.

Postoje dva događaja koji su, po prisutnosti u medijima, obeležili delovanje Lokalnog fronta Kraljevo: Jedan je bio  pokušaj organizovanja projekcije filma „Albanke su naše sestre“ a drugi je Ibarski marš i pešačenje do Beograda u koji su aktivisti stigli na dan prve godišnjice ubistva Olivera Ivanovića.

Kraj Ibarskog marša

Bilo bi dobro i gotovo isceljujuće reći da ta dva događaja mogu da se dovedu u istu vezu. Zamislite da neko ko zastupa antisrpski stav, što je u prvom slučaju nametnuto, zbog ubijenog Srbina na Kosovu napravi nekakav mini podvig kao što je bio 200 km smrznutog puta do Beograda. Gde je tu logika da neko kaže da je ovo prvo bio antisrpski ili antinacionalni stav? Ljudima koji za svoje delovanje uzimaju uverenja, preispitivanje ne treba. Oni će vas uvek optužiti. Takvima morate da kažete: „Molim te, stani, razmisli o čemu pričaš!“ Jedna od mojih većih grešaka je bila što sam svemu predavao veći značaj nego što mu pripada i svima pridavao pažnju veću nego što zaslužuju. Takvi ne znaju ništa nije o tom filmu koji nije ni emitovan, ni o Ibarskom maršu. Bili su dosledni samo u povredjivanju drugih. Niko od njih nije gledao taj film, do tog trenutka nisam ni ja, a onda sam shvatio da se to uklapa u njihove sitne interese da politički u tom trenutku profitiraju i da u takve svoje ciljeve uvuku druge ljude koje nije teško emotivno uzbuditi. Možete za film sve da kažete, da je loš, nipodaštavajući za srpski narod, da ga osudite. Ali tek kada ga pogledate. Opet je sve to problem sa uverenjem koje ne dozvoljava da postoji išta štp će to uverenje ugroziti. S druge strane, Ibarski marš, po debelom minusu, bio je naš doprinos opštoj pobuni i kriv protiv nepravde. To nije bio organizovani protest opozicionih struktura, jer smo mi samo hteli da doprinemo sopstvenih žrtvu i da tog dana kada se obeležava godišnjica smrti nekoga ko je potpuno nevin u obavljanju politikom stradao, a da ni dan danas ne znamo od koga, zbog koga i po čijem naređenju. Bio je to naš način da stavimo do znanja da mi ne možemo biti u istoj koloni sa udovicom pokojnog Ivanovića. nego da ćemo organizovati protestu ljudi kojima nije ubijen muž, nego država. Čovek je ubijen zato što se bavio politikom, čovek ne postoji, a niko ne pronalazi njegove ubice. To je bila ideja tog marša koja i dan danas, uz neke zdravstvene probleme koje nam je to donelo kasnije, nosi najveći entuzijazam. Divno je bilo na čelu kolone shvatiti da su ljudi u velikoj meri čuli šta ste hteli da kažete, sve drugo bilo bi tupljenje oštrice. Stali smo tu i ćuteći otišli kući, bez izjava i razvodnjavanje same teme. To je doprinelo našoj vidjivosti, ali nije nam to bila namera. Čuvam stotine poruka u telefonu i u računaru ljudi koji su nam se javljali, a koji se nikada nigde neće pojaviti javno, a koji su imali veliki stepen intimne saglasnosti sa onim što smo špočeli da radimo i divljenja za ono što smo uspeli da uradimo.

Od koga treba da krene promena društva na bolje ili – zbog čega običan čovek misli da sve to za njega treba da uradi neko drugi?

To je posledica, jer ljudi zaista misle da neko za njih treba da odluči i gotovo da glasom koji daju organizaciji ili čoveku oni, praktično, akreditiju nekoga da o tome brine više od njih. To nije krivica ljudi, tako im je rečeno. To važi za lokal, a kada govorimo o državnim funkcijama, onda je to opet pitanje uverenja ljudi koji žele da budu uvereni da imaju nekog spasioca, lidera, vođu. Ne znam ko će da počne, ali će početi, kad ljudi krenu da izražavaju neslaganje sa nepravdom oni će morati da kažu da nije dobro to što ne mogu da se zaposle, što mogu da se zaposle samo pod određenim uslovima, što su poniženi kad moraju da se leče, što nemaju kome da se žale kada im komšija buši gume ili lomi retrovizor, što nemaju elementarne osećaj pravde, što nemaju kanalizaciju, lift koji radi…

Mislim da mi nismo decenijama ulagali u obrazovanje ljudi koji donose bilo koje vrste odluka. Preterano smo dozvolili jednakost nekompetentni ljudima da svoje zamisli sprovode u delo. Svaki moj razgovor s ljudima, objava na društvenim mrežama mrežama sastanak sa političarima usmeren je na to da se promena desi što pre i to ne da bi neko pao nego, da bismo se svi zajedno uzdigli. Potpuno je nevažno da li ću ja biti tu. Kad svi ovako bivamo pametni i svi imamo odlične interpretacije nečega što je bilo, ali nikakvu ideju za nešto što će biti unapred, vrlo često mi pada na pamet da se stvari u istoriji dešavaju ne zahvaljujući našim naporima nego uprkos s njima i – to me teši.

Razgovarala: Marina Miljković Dabić