U kakvim kućama su živeli, čime su se hranili ratinski Vinčanci? Zašto su kuće spaljivali, gde su se sahranjivali? Gde je i zašto nestao narod koji je na tlu današnje Ratine živeo 4.500 godina pre Nove ere? O tome pišemo u ovom tekstu…
Nakon posete arheološkom nalazištu Divlje polje na obodu Ratine iznad Ibra već danima sam fascinirana činjenicom da su pre neverovatnih 65 i više vekova na tom prostoru živeli neki ljudi. Pripadali su Vinčanskoj kulturi – mlađe kameno doba od 5.400 do 4.500 godine. Na terenu na kome je danas Donja Ratina imali su svoje selo, u prostranim kućama ognjište, tkački stan, gajili su žitarice i životinje, išli u lov, spremali ručak i zimnicu, deca su trčkarala poljima, igrala žmurke između kuća, verovatno čuvala stada, pravila igračke…
Oko 300 godina su tu živeli, na mestu koje sam prozvala „Ratinskim virom“, parafrazirajući naziv nadaleko čuvenog Lepenskog vira kraj Dunava. Zamislite šta se sve u savremenoj istoriji dogodilo u poslednjih 300 godina. Jeste vreme onda sporije teklo, ali ko zna šta se sve događalo za ta tri veka! Ovi naši Vinčanci su se, kao i svi ljudi odvajkada, smejali, radovali i tugovali, trgovali… i onda nestali. Zašto?
Gde su otišli? Zašto ih na tom prostoru vekovima niko nije nasledio? Gde su se sahranjivali, jer ljudskih ostataka gotovo da nema, zašto su kuće spaljivane, čini se pojedinačno, a ne u haotičnom požaru? To su velike tajne Vinčanske kulture.
Te tajne prekrivaju i arheološko nalazište Divlje polje u Ratini, na kome se od oktobra prošle godine intenzivno sprovodi iskopavanje na površini od pola hektara. Neolitsko selo je zauzimalo čak 10 hektara, ali se iskopavanje obavlja samo na delu preko koga će za neki mesec preći autoput. Da, ovo arheološko nalazište će biti uništeno. Ali da nije izgradnje autoputa, ne bi ni bilo ovako studiozno istraženo, kao što nije istraženo onih ostalih 9,5 hektara.
Iskopavanjima rukovodi prof. dr Slaviša Perić iz Arheološkog instituta, stručnjak za neolit, već godinama rukovodilac istraživanja znatno većeg i bogatijeg nalazišta Drenovac kod Paraćina. Profesoru Periću zahvaljujemo što je strpljivo odgovarao na naša brojna laička pitanja.
POGLEDAJTE VIDEO:
Profesore, gde se ovo nalazimo?
– Na lokalitetu Divlje polje u Ratini, neposredno iznad ušća Ibra u Moravu, na ostacima jednog neolitskog naselja, preciznije iz mlađeg neolita, koji je opredeljen u okvire Vinčanske kulture. Ona je trajala od 5400. do 4500. godine pre nove ere. Pretpostavljamo da je ovo naselje postojalo oko 300 godina pri kraju tog perioda, negde od 4800-4500. pne. Iskopavanje obavljamo na periferiji većeg naselja, koje je zauzimalo oko 10 hektara, sa izuzetno povoljnim položajem: bezbednim od poplava, sa dobrima pregledom terena, povoljnim uslovima za razvoj zemljoradnje, ribolov…
Gde se prostiralo tih 10 hektara – uz Ibar i Moravu ili…?
– Ne, zauzimalo je ceo ovaj donji deo savremenog naselja Ratina. Sve ove kuće koje vidimo sagrađene su iznad neolitskog naselja. Inače, pripadalo je grupi manjih vinčanskih naseobina, jer u Srbiji imamo neolitskih naselja koja se prostiru i na 50-60 hektara.
Šta nam možete reći o ovom našem vinčanskom selu? Kad kažemo „praistorijsko naselje“ uglavnom zamišljamo nekakve kolibice.
– Ovo su mnogo ozbiljnije građevine. Njihove kuće su imale središnji deo od drvene konstrukcije, između drvenih stubova bilo je pruće i onda je sve sa obe strane oblepljeno glinom. Zid je bio debeo i do 40 centimetara. To je bila moćna arhitektura. U tom mlađem periodu Vinčanske kulture imamo pouzdane dokaze da su Vinčanci gradili i kuće na sprat, tako da su bili dobri poznavaoci statike i arhitekture. Stambeni objekti su uglavnom bili ujednačenih dimenzija 10 x 5 metara, 12×6, u osnovi to bude i 70 kvadrata, po dve-tri prostorije…
To je i za današnje pojmove sasvim solidna kvadratura! Čime su se bavili, kako su živeli, šta su jeli ovi naši ratinski Vinčanci?
– Ovde su se po svoj prilici intenzivno bavili zemljoradnjom, jer imamo veliki broj kamenih žrvnjeva na kojima su mleli žito, i avana. Našli smo i veliki broj tegova za koje pretpostavljamo da su korišćeni prilikom ribolova. Sama lokacija ukazuje da je ovo bila žitnica, da su imali ribu i da je gore negde u zaleđu bilo lovište, jer oni su i dalje lovili, bez obzira što su imali domaće životinje. Poznavali su tkanje, našli smo tegove koji su bili deo vertikalnog tkačkog “stana”.
Kakva je klima bila tada, koje domaće životinje su mogli imati?
– Klima je bila gotovo ista kao danas. A i domaće životinje – u to vreme već imaju pripitomljene ovce, krave, koze, svinje… a i kućne ljubimce, pse i mačke. Svima im je ovde bilo fino, plodno. U ishrani su koristili i masnoće, mleko i sir, med.
Koliko je stanovnika moglo da ima celo naselje?
– U jednoj kući je bilo do šest do sedam članova. Međutim, mi tek treba da podignemo ovaj sloj i da vidimo da li ispod ima nekih još starijih tragova, ali ova periferija je uglavnom jednoslojna. U naselju od desetak hektara moglo je da živi par stotina ljudi istovremeno, ali – podsećam vas da ne znamo da li su sve ove kuće istovremeno egzistirale. To je stvar daljeg proučavanja.
Rekli ste mi da su naselja bila vrlo uređena, navedite nam neki primer.
– Evo, imamo ovde jednu jamu u kojoj je odbacivan keramički materijal i ima dosta životinjskih kostiju. Dakle, postojalo je posebno mesto gde se odlagao otpad. Inače, karakteristika ovog dela naselja je izuzetno malo životinjskih kostiju. To može biti posledica kiselog zemljišta u kome su se kosti raspale, a možda su ih negde odlagali. Nisu bacali kosti i otpad kojekuda, vodili su računa, bili su racionalni. U Drenovcu smo radili analize poda kuće i zaključak je da su bili savršeno čisti. Vodili su računa o orijentaciji kuća, o enterijeru, estetici, svaki keramički predmet je bio na neki način ukrašen… Kuće su zbijene, nema klasične okućnice, što znači da su životinje držali negde van sela. Verovatno su imali i nekakvu septičku jamu za svoje potrebe. To govori o njima u mnogo pozitivnijem smislu nego što se misli kad se kaže „primitivne zajednice“.
Ima li tragova duhovnog života, religijskog možda?
– Što se tiče duhovne kulture, uglavnom se najviše podataka crpi iz načina sahranjivanja. A za to smo uskraćeni, o čemu ćemo kasnije opširnije govoriti. Međutim, imamo antropomorfnu i zoomorfnu plastiku, vinčanske figurine su uglavnom predstave žene sa naglašenim oblinama i to se dovodi u vezu sa plodnošću zemlje i kultom velike boginje Majke, a koji je u vezi sa razvojem zemljoradnje. Te figurine su obično polomljene, nekada se nalaze u kućama, nekada van kuća, ne znamo kako su ih koristili, da li se radi o ukrasnim ili upotrebnim predmetima.
Da li su Vinčanci imali pismo?
– Ne. Da bi jedna zajednica imala pismo, potrebno je da sazri potreba za pismom. Da bismo nešto nazvali pismenim potrebno je da se u više slučajeva javlja na jednom lokalitetu, da se u istoj formi javlja i na drugom. Na vinčanskoj keramici postoje neki urezi, koji mogu biti obeležavanje količine ili neke trampe, ali to ne možemo nazvati pismom. Priča o vinčanskom pismu je neosnovana. Vinčanska kultura je toliko visoko razvijena i toliko kvalitetna da joj ne treba dodavati ništa što nije imala.
Da li u nama današnjima može imati nekakvih tragova Vinčanaca?
– Teško, teško… Govoriti o vezi Srba i nosilaca vinčanske kulture je neosnovano, neutemeljeno. Vidite, sva ova crvena boja je posledica gorenja, sve te kuće su bile spaljene…
Zašto spaljene?!
– E, to je velika tajna! Zašto su kuće spaljene – to pitanje je aktuelno već dugi niz godina. Jedni tvrde da se radi o ritualnom spaljivanju prilikom smrti najstarijeg člana, drugi da se radilo o najezdi nekog novog stanovništva… ali nema tragova razaranja. Uglavnom se zatiče materijal tamo gde je i bio u vreme upotrebe.
Možda je prosto izbio požar?
– Nema ni žrtava. Da je bio opšti požar, neko bi stradao, nejač, stari ljudi… Njihove posude su originalno bile crne boje. One koje nalazimo u spaljenim kućama promenile su boju u crvenu usled visoke temperature. Međutim, posude koje nalazimo između kuća su crne, zadržale su osnovnu boju, što se ne bi dogodilo ako je sve gorelo… Verovatno da su kuće pojedinačno paljene, teško je pretposatviti iz kog razloga. Za skoro svako vinčansko naselje s kraja vinčanske kulture je karakteristično da su kuće izgorele.
Možda su spaljivali kad bi bolest zakačila neko domaćinstvo? Ili kad bi krenuli u veliku seobu?
– Da, ali onda bi zapalili selo i otišli, a požar bi bio nekontrolisan. U slučaju spaljivanja kuće zbog bolesti, imali bismo leševe. Nismo pronašli nijedan ljudski ostatak! To je problem u tumačenju vinčanske kulture, problem sahranjivanja nosilaca vinčanskih naselja. U svim vinčanskim naseljima nađeno je vrlo malo ljudskih ostataka. Velika misterija, zaista…
Možda su preminule puštali niz reke?
– Moguće, ali onda bismo kad se povlače reke ili kad menjaju korito, nekad negde naišli na ostatke. Možda da su spaljivali pokojnike, ali nema ni tragova spališta.
Kako se te tajne – spaljenih kuća i „tajnovitog“ sahranjivanja Vinčanaca, tumače u arheologiji?
– Tumače se – upućivanjem na neka buduća istraživanja, pa da vidimo šta ćemo otkriti. Ja godinama vodim iskopavanja u Drenovcu kod Paraćina, to je jedno veliko neolitsko naselje, i prošle godine smo prvi put naišli na ostatke skeleta. Vidi se da je skelet odrasle osobe, negracilne građe, dosta je stradao tako da je teško odrediti pol, ali ostaje otvoreno pitanje da li je tu položen pa je zapaljena kuća ili je tu zatečen požarom.
Ostaje nam da čekamo nova arheološka otkrića koja će razjasniti ove tajne. Ali i onu najveću – šta se dogodilo sa Vinčancima?! Pokrivali su prostor Srbije, dela Bugarske, Rumunije, Bosne, razvili kulturu za poštovanje i onda početkom 4. milenijuma jednostavno – prohujali sa vihorom!
– Da, to je čudno za vinčanska naselja. Na Bliskom istoku iz te faze su nastajali pravi gradovi, a kod nas je zamro život i nema stanovnika. Pitanje je šta se desilo sa nosiocima Vinčanske kulture. Na teritoriji Srbije je evidentirano oko 700 vinčanskih naselja. Naravno, neka su pomerana sa jedne na drugu lokaciju, ali je najmanje 500 naselja… Zanimljivo je i da nemamo neposrednog naslednika u smislu produžetka života na prostoru koji su zauzimali. Prva sledeća naselja se javljaju tek negde sredinom prvog milenijuma pre nove ere, tako da je pitanje šta se desilo sa tolikim brojem ljudi.
Toliko ljudi i naselja, a ne zna se ni gde su otišli, ni zašto su otišli, ni zašto ih dugo niko nije nasledio na ovoj teritoriji!
– Samo na Bubnju kod Niša imamo kontinuitet između neolita i sledećeg perioda, bakarnog doba… nešto je to stanovništvo nateralo da se pomeri. Šta – zaista je teško reći.
U tom periodu Vinčanske kulture, šta se događalo istično i zapadno od nas?
– U periodu mlađeg kamenog doba Vinčanska kultura pripada jednoj od najrazvijenijih i po broju naselja, i u materijalnoj i duhovnoj kulturi. Zapadna i srednja Evropa u to vreme kasne u odnosu na Balkan. Zato kolege iz Bugarske malo više i slobodnije govore na tu temu i smatraju da je taj prostor zapravo kolevka evropske civilizacije, što i jeste. Na istoku su već uveliko u periodu metalnog doba. Na teritoriji današnje Bugarske s kraja Vinčanske kulture počinje da se razvija rudarstvo i metalurgija. Svi ti talasi su dolazili preko Anadolije, odnosno kroz balkansko-anadolski kulturni kompleks. Kao što mi kasnimo za Anadolijom, zapadni delovi Evrope kasne za Balkanom. Tek sa razvojem bronzanog doba oni dobijaju primat. S treće strane, imamo Egeju koja je u bronzanom dobu već pred kraj III milenijuma pre nove ere.
Ima li u Ratini tragova nekih kasnijih kultura?
– Da, tokom kasnog latena (od II veka pre nove ere do početka nove ere) postojalo je jedno latinsko nasilje. Ono je moglo da traje stotinak godina. Od njihove arhitekture imamo malo ostataka, ali imamo dosta tragova njihovog boravka u vidu devastiranja vinčanskih objekata. Otkopali smo deo latinskog rova, može biti odbrambeni rov sa palisadama. U sloju je isključivo latinska keramika i zato znamo da je latinski, a ne vinčanski rov.
I šta će biti sa ovim nalazištem?
– Kad završimo istraživanje, ovaj deo lokaliteta će biti predat na gradnju, trasa puta prelazi preko lokaliteta. Ono jeste značajno, jer svako je značajno, ali ostaci su takvi da ne može da se konzervira. Mnogo bi skuplje došlo izmeštanje, zaštita… ostaci su trošni, jer su bili plitko u zemlji. U Drenovcu kod Paraćina smo napravili model naselja, imamo balon od 1.200 kvadrata i 4 kuće smo konzervirali sa kopletnim inventarom, ali jedna kuća je, recimo, imala čak 90 keramičkih posuda. Jedna kuća bila je vekovima prekrivena debelim slojem naplavine i time prirodno konzervirana. Ovde nemamo takvih nalaza, sve je bilo plitko pod zemljom, ovde je bio kukuruz jesenas kad smo došli, i plus kiselo zemljište koje ubrzava raspadanje.
Da li ćete proširivati lokalitet?
– Ne, kopamo samo u zoni autoputa, koliko je izvršena eksproprijacija. Mi radimo samo tamo gde će proći autoput, to su tzv. zaštitna iskopavanja. Tako smo 2011. radili na na Pavlovcu kod Vranja na 2.500 kvadrata, takođe neolit.
Do kada ćete iskopavati?
– Rok je bio 90 radnih dana, počeli smo sredinom oktobra, ali imali smo mnogo dana sa padavinama. Radi desetak arheologa i petnaestak radnika. Sad dižemo još jedan sloj, da se dođe do tzv. zdravice. Imamo dobro razumevanje i pomoć od strane direktora Narodnog muzeja u Kraljevu, nadam se da će to uroditi jednom izložbom na kraju.
Kao što ste istakli, ovo je periferija neolitskog naselja od 10 ha. Zna li se šta ima na ostalih 9,5 hektara?
– Bliže centru naselja rađeno je istraživanje 80-tih godina i tamo su nalazi bili daleko bogatiji, raznovrsniji i brojniji. Ratina leži na centralnom delu vinčanskog naselja.
Da li je trebalo zabraniti gradnju?
– Po pravilu trebalo bi da je bila zabranjena gradnja, ali nije. Tu žive generacije i generacije meštana.
Kad je naselje otkriveno pre 40-ak godina, država je mogla da ljudima plati tu zemlju…
– Gradnja bi trebalo da bude zabranjena tamo gde je arheološko nalazište, ali je potrebno da se takvim proglasi na vreme, da stručne službe evidentiraju lokalitet, da ga stave pod zaštitu, propišu šta je dozvoljeno u široj zoni, šta u užoj… to je veliki i skup posao.
Razgovarala Radmila Vesković
Fotografije iz drona obezbedio prof. Slaviša Perić
ULOGA MISTERIOZNE STUDENTKINJE U ŽIVOTU PROFESORA PERIĆA
– Nisam od onih koji su u detinjstvu maštali da će biti arheolozi, slučajno sam presekao. Rođen sam u Inđiji, odrastao u centralnoj Bosni i 1975. sam došao u Beograd da studiram spoljnu trgovinu i da se bavim fudbalom. Na polovini prve godine sam sa društvom bio u kafani ’Kolarac’ i bila je jedna studentkinja treće godine arheologije. Ona je celo veče tako pričala o arheologiji da je mene to fasciniralo. „Klapna“ je pala, došao sam i kazao cimeru ’Ja napuštam ovo, upisujem arheologiju’. Tu devojku nikad više u životu nisam video!
Tako sam 1976. upisao arheologiju, ’88. magistrirao ’94 doktorirao. U Arheološkom institutu sam od ’94, dva mandata sam bio direktor, ćerka mi je arheolog, doktor nauka. Najviše sam se bavio neolitom. Najviše vremena sam u Drenovcu kod Paraćina, već 20 godina, osnovali smo tamo Centar za proučavanje neolita Balkana, na tom projektu je doktoriralo šestoro, imamo sad još tri doktoranda, imamo međunarodnu saradnju sa Kembridžom i Univerzitetom iz Kenta.
Na slične teme:
Oslikavanje Hrama Svetog Save u Kraljevu: „Boje zru na lakoj grani vremena…“
Čovek koji sprema Hilandar i Žiču za buduće vekove
