Vesna Bondžić: Zašto se ponašamo kao da rak ne postoji?

Da li će preživeti rak biti moguće samo ako budemo finansijski spremni da obezbedimo odlazak na terapije, da ubrzamo dijagnostiku obavivši je u privatnoj ordinaciji, pita predsednica Upravnog odbora Ženskog centra „Milica“

Vesna Bondžić iz Vrnjačke Banje, na svoj 40. rođendan pre više od 13 godina dobila je najstrašniju dijagnozu. Opaku bolest uspela je da pobedi, a već godinama. preko udruženja Ženski centar Milica“, čini sve da nekim drugim ženama koje sada biju te životne bitke tu borbu olakša, a one koje su zdrave uči – važnosti preventive

Vesna za sebe voli da kaže kako, jednostavno, nije dala da je zbog raka „otpišu pre vremena“. Kada su joj lekari saopštili da boluje od raka imala je, kaže, samo jednu opciju – da ozdravi. Lekari su joj „davali“ desetak godina života, a ona danas ponosno gazi četrnaestu, dokazujući da niko, pa ni lekari, ne može precizno da zna kada je kraj.

Hrabra Vesna danas je sve želela da podseti da je 4. februar – Svetski dan borbe protiv raka. Prema poslednjim procenama Svetske zdravstvene organizacije i Međunarodne agencije za istraživanje raka, obolevanje od malignih bolesti u svetu je poraslo na 19,3 miliona ljudi i registrovano je 9,9 miliona smrtnih slučajeva od svih lokalizacija malignih tumora u 2020. godini. Tokom života, jedan od pet muškaraca i jedna od šest žena će oboleti od raka, a jedan od osam muškaraca i jedna od jedanaest žena će umreti od nekog oblika maligne bolesti.

Čak 40% malignih bolesti može biti izbegnuto jednostavnim merama: prestankom pušenja, ograničenim konzumiranjem alkohola, izbegavanjem suvišnog izlaganja Suncu, zadržavanjem prosečne težine konzumiranjem zdrave hrane, vežbanjem, kao i zaštitom od infekcija koje se mogu razviti u rak. Ukoliko do bolesti ipak dođe, njen je ishod moguće poboljšati ranim otkrivanjem, adekvatnim lečenjem i rehabilitacijom uz odgovarajuće palijativno zbrinjavanje.

Vesna Bondžić, predsednica Upravnog odbora Ženskog centra „Milica“ nije ni mogla, a ni želela da bira reči, jer su ulog u ovoj priči ljudski životi. Prenosimo u celosti Vesnino pismo javnosti:

„Svake godine od ove pošasti u Srbiji nestane jedna mala varoš, možda baš kao vaša. Na svoje poslednje putovanje 32 autobusa doveze 1.600 žena koje izgube bitku  od raka dojke, raka koji je izlečiv u više od 90 odsto slučajeva, ako se otkrije i leči na vreme. Kada bismo želeli da jednim običnim minutom ćutanja ukažemo počast njihovoj borbi i životima  koji su zasigurno ostavili traga u ovom svetu, Srbijom bi 20 dana zavladao muk. Plaši li vas ta tišina?

U duhu  kampanje čiji je slogan “I AM and I WIL“L ( Ja sam, ja hoću“), postavljam pitanje svima nama: Ko smo i šta možemo da uradimo kako bismo promenili ovu surovu statistiku koja kao da nije vest vredna medijske pažnje?

Borba sa rakom nije samo borba pojedinca već svih nas, pacijenata, porodice, struke, sistema, društva.  Koliko smo spremni da sednemo za isti sto i pokušamo da ispravimo tamo gde se to sigurno može, pitam sve nas? Koliko smo spremni da čujemo glas pacijenata, ali i da podržimo njihove predstavnike dok se bore za kvalitet lečenja po standardima koji preporučuju i po kojima se leče pacijenti u Evropi, svetu, zemljama u našem okruženju, tamo gde se rak uveliko pobeđuje? Da li će se neko osvrnuti na potrebe pacijenata i probleme koje imaju lutajući kroz trom i neprilagođen zdravstveni sistem i koliko  dugo će  se razlikovati kvalitet lečenja, dostupnost  dijagnostike i informacija od mesta do mesta u Srbiji? Da li će preživeti rak biti moguće samo ako budemo finansijski spremni da obezbedimo odlazak na terapije, da ubrzamo dijagnostiku obavivši je u privatnoj ordinaciji? Da li će tvoj život biti kvalitetniji i duži ako imaš mogućnost da kupiš inovativnu terapiju koju o računu Fonda dobijaju sve žene u okruženju od Slovenije do Albanije, a samo je za tebe nema? Da li će potreba pacijenata biti nevidljiva društvenoj zajednici u kojoj ovi ljudi žive i da li će invalidska penzija biti kazna što si preživeo? Da li će nas  uključiti u donošenje odluke o sopstvenom lečenju ili  ćemo, umesto od lekara, odgovore tražiti od drugarice sa FB grupe koja nam je jedina dostupna? Da li ću/ ćemo/ćete i zašto se i dalje ponašamo kao da rak ne postoji, pitam vas? Ja već odavno ne ćutim pred problemom. Jačina moga glasa zavisi od vaše podrške. Zato vas pozivam da se priključite dok se borim zajedno sa ostalim predstavnicima pacijenata da svi mi u Srbiji, bez obzira gde se nalazimo imamo savremen, multidisciplinarni pristup lečenju, da kvalitet lečenja prati preporučene standarde po kojima se leče ljudi u Evropi, svetu, okruženju. Mi ne želimo da pobeđujemo sistem da bi preživeli rak, već želimo da nam sistem omogući  da pobedimo bolest, uostalom zato i postoji.  Priključite se, jer i vas se tiče. Jedna varoš koja godišnje nestane u Srbiji od raka je nama koji smo mala zemlja nedopustiv i veliki gubitak To je poraz jednog društva, zdravstva, nas lično. Čujem li ja to vaš glas ili i dalje boli tišina?“

             M. M. D.