Put je prolazio ispod voćnjaka, običan put, posut tucanikom, koji su najviše koristili seljaci iz okolnih sela, zaprege i poneki traktor, tek retki automobili ili kamioni. Svakog proleća, posle kiša, iz opštine bi poslali nekoliko kubika tucanika da se popravi ono što su kiša i sneg razlokali.
A onda je iza brda otvoren rudnik uglja i lokalni, poluprazan put je postao vrlo opterećen. Kamioni, puni i prazni su ceo dan špartali putem koji se sve brže i brže raspadao. Razlokan, pun rupa i kolotraga, put je sve češće bio zakrčen zaglavljenim kamionima punim uglja, posebno na ovoj strani doline, kad su se uspinjali ka magistrali ka gradu. I sledećeg proleća put su okupirale ekipe sa ogromnim kotlovima iz kojih se širio slani miris topljenog asfalta. Iza svakog kotla je išla ekipa sa kolicima koja je prosipala asfalt, lopatama su ga razbacivali, a za njima je išao valjak i ravnao i tabao sveži i vreli asfalt.
Imao je petnaestak godina kad je put asfaltiran. Sedeo bi u dnu voćnjaka i gledao kamione kako prolaze. Naučio je da već po zvuku raspoznaje koji kamion nailazi. TAM-ovi su rzali, FAP-ovi stenjali, RABE su hučale, Bedfordi štektali, retki Mercedesi bi cijukali kad bi se menjala brzina.
Vremenom je čak naučio i prepoznavao i vozače, po načinu dodavanja gasa, po čangrljanju menjača. Nije znao imena, pa im je davao svoje ndimke. Dugonja, debeli, klempa… već izdleka je po zvuku znao ko nailazi. Bio je fasciniran tim velikim i moćnim mašinama, upregnutim konjima skrivenim ispod haube. Ponekad bi neki od njih stao, vozač bi otvorio haubu i skinuo čep sa hladnjaka i čekao da se motor ohladi. Milan bi te trenutke koristio da izbliza pogleda te sjajne mašine, da razmeni poneku reč sa tim majstorima koji su tako vešto krotili svu tu snagu…
Kad se desila prva nesreća, kad je jedan kamion proklizao po blatu koje je neko izneo na put, tadašnja milicija je stavila patrolu koja je kontrolisala da li su im točkovi čisti. Bili su tu nekoliko dana, a onda su otišli i sve je bilo po strarom. Bilo je češanja i čukanja, ali je sve to bilo sitno, sve dok se nije desilo da je jedan FAP pun uglja opasno proklizao na nizbrdici i izgurao tri kamiona koji su dolazili iz suprotnog smera sa puta.
Digla se velika galama oko toga i onda je odlučeno da se na izlazu iz rudnika postavi stanica gde su svi morali da stanu i operu gume i skinu blato koje bi inače otpalo negde usput, na put. Vremenom je to od barake sa kompresorom i dugačkim crevom za vodu, počelo da prerasta u servis, prvo za sitne usluge, promenu filtera, dolivanje ulja, krpljenje guma, da bi se vremenom to proširilo u pravi servis koji je radio i ozbiljnije zahvate. Još uvek je pranje bilo najvažnije, pošto je milicija umela da povremeno postavi zasedu i kontroliše, posebno u proleće i jesen ili posle obilnijih kiša.
Milan je priču o tom servisu čuo od komšija koji su sedeli ispred prodavnice i uz pivo bistrili dnevnu politiku, tračeve i sve ostalo što se dešavalo u bližem i daljem kosmosu. Zastao je kad je ćuo da pričaju o tom servisu, koliko se proširio i ono što ga je jako zainteresovalo, da jako često traže radnike. Mogućnost da bude u blizini tih sjajnih i noćnih mašina mu nije davala mira. Čim je došao kući, zamolio je oca da odu i vide taj servis i da se raspitaju. Ocu se ta ideja baš i nije svidela, ali je Milan toliko molio da je otac na kraju pristao.
Jednog jutra su stopirali kamion koji je išao u rudnik i posle dvadesetak minuta su stigli. Milanu su caklile oči kad je video kolonu raznih, velikih i malih, starih i novijih kamiona kako u koloni čekaju da im jedan, ne baš voljni radnik ispere točkove, kako bi nastavili put.
Ušli su kod šefa koji je, kad je shvatio zašto su tu, odmah ponudio Milanu da istog trenutka preuzme posao od Miće, ekonoma koji je silom prilika radio i kao perač. Milan je molećivo pogledao oca, a ovaj je pristao očekujući da će mu taj teški i monotoni posao brzo dosaditi, i da će sam odustati.
Mića je sa oduševljenjem prihvatio svoju smenu. Iz magacina je izvukao par novih gumenih čizama i kombinezon, brzinski mu je pokazao kako se pali kompresor, kako se puni tank i odjurio je nekim svojim poslom. Pun energija i entuzijazma, Milan se prihvatio posla i za sat vremena je gužva bila raščišćena. Zadovoljni vozači, kojima je čekanje u redu bila nepotrebna danguba su, svi od reda, dohvatili novčanike i bakšišom se zahvalili novom dečku na brzini.
Popodne, kad je prodaja u rudniku zatvorena za taj dan, poslednji kamiondžija ga je povezao do kuće, a on je, pun utisaka, jedva sačekao da se ocu i majci pohvali i poslom i bakšišom. Otac i nije bio baš oduševljen, shvatajući da njegov plan da zadrži Milana na zemlji polako pada u vodu.
Dan po dan, rutina se stvarala, nekih dana je bilo posla preko glave, nekih i ne toliko, ali je Milanu svaki dan bio zanimljiv. Ako nije imao posla, zavirivao je i pomagao majstorima koji su radili u sevisu. Polako je upoznavao i vozače i njegovi bezimeni i opisni nadimci su polako zamenjivani imenima. Upoznajući ih, slagao ih je u tri kategorije: „dobri“, „onako“ i „bljak“. Nije tu bila bitna veličina bakšiša, nego utisak koji bi ostavili u skoro svakodnevnom kontaktu. Sa nekima iz kategorije „dobar“ je vremenom stvorio odnos koji bi se skoro mogap nazvati i više nego prijateljskim. Polako je saznavao i porodično stanje i neke njihove brige i nadanja i što ih je više upoznavao, sve su mu bili bliži, toliko da je neke od njih željno iščekivao da vidi.
Najdraža su mu bila dvojca, Mićaga i Prcko, šoferčine i drugari, stalno u nekakvoj akciji, samo ako nisu za volanom.
Miloje / Mićaga
Kako je još kao mlad počeo da ćelavi, isprva je to pokušavao da sakrije, terajući ostatke kose napred i u stranu, dok mu sve to nije dosadilo. Onda je lepo obrijao glavu i od tada je njegova ćela postala zaštitni znak tog društva, toliko da neki nisu verovali da je ikada i imao kosu. U treger majci i kombinezonu na tregere (pošto ni u jedne druge pantalone nije uspevao da uđe), leti sa peškirom oko vrata, zimi u kožnoj jakni od ovčijeg krzna, bio je prepoznatljiv izdakeka. Visok i širok, sa stomakom koji se podobro odmakao od kičme, zezali su ga da mora da stavlja jače opruge na toj strani, kako se kamion ne bi prevrnuo.
Bio je miran i flegmatičan, toliko da su samo najstariji pamtili kako izgleda kad se naljuti. Kao i svi koji inače ne piju, bio je jako podložan pijanstvu. Za tako krupnog čoveka, bilo mu je dovoljno jako malo alkohola da upadne u euforično depresivno stanje, tj da počne da „tuli“ kao jeleni u doba parenja. Niko nije bio baš siguran da li peva plačući ili plače pevajući, u svakom slučaju je stvarao buku koju su samo njegovi najbliži, i to oni koji su ga mnogo voleli, mogli da podnesu.
Posle izvesnog vremena i još par čašica bi se udrvenio, onda bi ga njih nekoliko odnelo, ubacilo u kamion, pokrilo ceradom i ostavilo par flaša vode, da ima kad se probudi. Sutradan bi bolovao, hodao sa mokrom krpom na glavi i potrošio sve zalihe surutke i rasola do kojih je mogao da dođe.
Kući je imao ženicu, pedesetak kilograma sa krevetom. Nje se bojao kao đavola. Sitna, ali dinamitna, držala je kuću i baštu sređene pod konac i dobijala bi nervne napade kad bi „njen slon“ ušao u kuću, prljav, smrdljiv i crn od ugljene prašine. Koliko god da se trudila, ništa joj nije uspevalo. Svaka ispeglana košulja na njemu se sama gužvala, na pantalonama bi se pojavljivale misterozne mrlje i to je tako išlo dok ona nije odustala i pustila ga bude onako kako mu odgovara, ali ga je ipak i dalje gledala ispod oka, očekujući da se jednog dana predomisli i upristoji.
On je od nje strahovao, ali i doživljavao je kao prirodnu nepogodu, kišu, vejavicu, šta god, što će jednom proći, samo treba bit strpljiv. Sa druge strane, voleo je, onako trapavo i nespretno, kako samo takvi tipovi umeju i mogu. Volela je i ona njega, ali bi tu ljubav retko pokazivala, a i tada bi to najčešće bilo tako da bi ga šljapnula svojom malenom šakom po leđima, ili ako bi bila izuzetno raznežena, po faltama na potiljku. Dece nisu imali i sa tim su se na kraju pomirili, živeći jedno uz drugo i jedno sa drugim, pa dokle bude trajalo.
Predrag / Prcko
„Meni samo pola Viagre, ne bih da *ebem, nego samo da malo pod*ebavam“ bi mogla da bude rečenica koja najbolje opisuje Prcka, hodajuću sprdnju i zajebanciju spakovanu u pedesetak kilograma, sa sve smolom u plućima. Svaki budni trenutak je provodio smišljajući i realizujući neke zvrčke. Niko u njegovoj blizini nije bio siguran i vremenom su svi naučili da stalno budu na oprezu, jer se nikad nije znalo šta sledeće može da se desi.
Još se priča kako je jednom svima ispustio sav vazduh iz sistema i kako su im zbog toga blokirale kočnice, pa su umesto u sedam ujutru, prvi kamioni stigli tek oko pola devet. Par puta je pukom srećom izbegao batine ljutih kolega, par puta ga je Mićaga zaštitio, ali je nekoliko puta izvukao deblji kraj.
Jednom su ga tako „isprepucali“ da je sedam dana ležao kući menjajući obloge, ali ga ni to nije sprečilo da i dalje smišlja i pravi zvrčke. Kući je imao ženu, tihu, mirnu i tolerantnu na sve njegove gluposti. Njegove štosove i nije baš razumela, ali je shvatala da mu je to deo karaktera i da ne može bez toga.
* * *
Milan je već upoznao sve one koji su redovno dolazili, primetio bi kad bi neko falio i raspitivao bi se za one koji se ne bi pojavili neko vreme. Isto tako je primećivao i kad bi se pojavio neko novi, pamtio bi i one koji bi se pojavili svega nekoliko puta, pa nestali, kad bi utvrdili koliko im ugljena prašina ulazi u sve pore, i njih, i njihovih kamiona.
Bio je fasciniran kad se pojavio veliki beli Volvo tegljač sa prikolicom, sa sjajnim felnama i hromiranim stepenicama. Ustvari, više je bio sivkast, pokriven prašinom od uglja. Pitao je vozača, jednog urednog dugajliju, da li hoće da mu, makar samo vodom, koliko-toliko skine tu prašinu. Vozač se složio, pomerio kamion sa liniije i otišao na kafu, ostavivši dobar bakšiš.
Dok ga je prao, slivali su se crno-sivi potoci prašine, pažnju mu je privuklo svetlucanje u jednoj gumi. Kad se zagledao, video je da je to prsten od nekog belo-sivog metala. Uspeo je da ga iščačka iz duboke šare na gumi i stavi u džep, sa idejom da pita vozača da li zna čiji je prsten. U međuvremenu se stvorila gužva na liniji i dok je to raščistio, Volvo je nestao.
„Nema veze“ pomislio je, „pitaću ga kad sledeći put bude došao“.
Na pauzi ga je malo detaljnije pogledao i video da je nešto ugravirano, ali ni reč nije razumeo. Odlučio je da ga stavi na desnu ruku, kako ne bi zaboravio da pita onog vozača, kad ga sledeći put bude video.
Vikend je prošao, stigao je još jedan pospani ponedeljak, dan kad su se svi vucarali naokolo, kao prebijenii pokušavali da uhvate ritam za ostatak nedelje.
Svi, osim Prcka.
Iskočio je iz kabine svog petotonca, čio i veseo, smeškajući se oko glave i sa pruženom rukom prišao Milanu…
– Gde si, mali, šta ima…?
Još uvek polurazbuđen, pružio mu je ruku, ne razmišljajući.
– A, bre, ko te učio da se zdraviš u rukavicama… skidaj te kurtone sa ruku, da se zdravimo ko ljudi…
Zbunjen i malo osramoćen, skinuo je gumenu rukavicu sa ruke i pružio je…
– E, tako… pa gde…
U trenutku kad su im se ruke dodirnule, Milanu se zamaglilo pred očima. Trepnuo je, da izbistri vid i video…. sebe. Spustio je pogled i video kako se i dalje rukuje sa… samim sobom. Još niže, i video je Prckove cipele i pantalone, ali onako kako bi ih Prcko video. U magnovenju je shvatio da je nekako ušao u Prcka, da vidi sve što on vidi, da čuje sve što on čuje, da oseća sve njegove misli i tajne. Kao da ga je neko uzeo za ruku i poveo u razgledanje Prckove duše.
Pred očima su mu blesnule sve Prckove uspomene, sva sećanja, od početka, od detinjstva, pa do ovog trenutka. Video je kako je izgledalo kad je pao sa trešnje i slomio ruku, tuču sa najboljim drugarom oko devojke, koja ih je obojcu ostavila i udala se u drugo selo, kako je upoznao svoju sadašnju ženu i…
Trgao je ruku i sve je nestalo, sve se vratilo u normalu. Pred njim je stajao Prcko, nasmešen,a njemu je odjednom bilo muka. Okrenuo se, napravio dva koraka, naslonio na baraku i povratio. Prcko je bio isprva iznenađen Milanovom reakcijom, ali kad ga je video presamićenog, samo se još šire nasmejao…
– Au, brate, pa što piješ kad ti škodi…a ti si se izgleda baš nasisao neke brlje…
Kad je, na kraju, izbacio sve iz sebe, seo je na klupicu ispred barake. Prcko se pojavio noseći flašu vode.
– Ajd’ isperi usta i popij malo, da smiriš stomak…
Seo je pored njega na klupu i zagrlio ga…
– Ne valja ti to, sine… ako već piješ. Bolje u subotu, pa imaš nedelju da mamuraš…a i mlad si da se tako letvošeš…Bataljuj to…nije to za tebe…
Samo je odmahivao glavom, nemoćan da išta progovori. Pred očima su mu i dalje igrali svetlaci, u usrima je imao neki metalni ukus, pa je čak i voda imala neki čudan ukus. Ništa nije bilo kako treba.
Nekako je, na jedvite jade, pregurao ostatak dana. Kad je stigao kući, samo se svalio u krevet i spavao do večeri. Kad je ustao, majka ga je pozvala da večeraju i popiju kafu. Sdeo je za stolom i brljao po tanjiru, potpuno odsutan. A onda je majka primetila prsten…
– Šta ti je to ?
Objasnio je kako ga je našao i zašto ga nosi, ali događaj sa Prckom nije spominjao. Skinuo ga je sa ruke i dao majci da ga pogleda. Dok joj ga je dodavao, ruke su im se dodirnule, ali se ništa nije desilo. Pogledala ga je, dala ocu da ga i on pogleda i vratila ga.
– Ima nešto gravirano, ali ne razumem… Izgleda da je vredan.
Klimnuo je glavom, vratio ga na ruku i ustao.
Idem da spavam, nešto sam umoran…
Ležao je budan, u mraku, i pokušavao da shvati šta se to danas desilo. Jasno mu je bilo da je to, ma šta to bilo, uradio prsten. Isto tako, siguran je bio i da Prcko ništa nije osetio, znao je to, pa bio je tamo. Kad je pomislio na Prcka, ponovo mu se pred očima sve otvorilo, sve što je video u magnovenju, sad je mogao da lagano razgleda. Šetao je kroz Prckova sećanja, kao kroz galeriju, zagledao se u poneku fiokicu gde su bile smeštene neke malo draže uspomene, a onda je naišao na jedan taman oblak. Pokušao je da uđe, ali ga je nešto odbijalo. Uspeo je da proviri unutra i bilo mu je jasno. Bila su to sećanja koja je Prcko potiskivao i sklanjao, koja je pokušavao da zaboravi i izbriše, ali koja su istajala tu, kao podsetnik, kao tamni oblak nad njegovim životom. Video je Prckovog oca kako pijan tuče njega i njegovu majku, ne jednom…
Video je njegovu majku krvavih ruku, kako je odvodi policija, oca za stolom sa velikim kuhinjskim nožem u leđima, video je domove i tuđe kuće kroz koje je Prcko prošao, kuće u koje su on i jedan drugar upadali i krali, zatvor i mučne noći u njemu. Video je svu njegivu tugu i bol, strah i nepoverenje ljudi, kad je iz zatvora izašao… odlazak u vojsku i obuku za vožnju i muku sa tamošnjom disciplinom. Mučnu svadbu na kojoj nije bilo nikog njegovog, trudnu mladu i sahranu mrtvorođene bebe…
Milanu se pred očima odvijao film strašnog odrastanja i još težeg i tužnijeg života. Shvatao je koliko je Prcku njegovo zezanje i sprdanje sa sobom i svime oko sebe, beg od užasa kroz koji je prošao i još prolazi. Zezao se u samoodbrani, da ne bi poludeo, da se ne bi ubio. Navukao je masku klovna i pod njom živeo, bežeći od svega onog što ga je pratilo i mučilo, bežao je od samog sebe.
Izmučen svim tim slikama, Milan je strgao prsten i slike su izbledele. Nisu sasvim nestale, ali više nisu bile toliko intenzivne i žive. Zaspao je tek pred zoru kad su mu se misli izbistrile od svega onog što je video. Nije znao kako će sutra moći da pogleda Ptcka u oči, kako da ne oda da sve njegove tajne zna,
Nekoliko sledećih dana ga je izbegavao koliko je mogao, a da to baš ne bude očigledno, javljao mu se izdaleka, namerno pravio gužvu kad bi ga video, kako ne bi imao vremena da stane i priča sa njim. Trebalo mu je vremena da složi i svari sve to, a toga je blo toliko da nije bio siguran da će ikada moći da pogleda Prcka, a da ne pomisli na sve ono što o njemu zna.
Izbegavao je sve situacije gde bi morao da nekoga dodirne,a i tada nije skidao rukavice sa ruku. Uspevao je da tako gura sve dok…
Bio je jedn od onih čudnih dana, celo prepodne je sipila neka sitna kišica, nedovoljna da spere prašinu sa puta, ali taman dovoljna da napravi klizavicu. Kamioni su se ređali, Milan je radio, a onda je sinulo sunce i to kao da je juli. Sva ona vlaga je počela da isparava, a vazduh je postao toliko težak da su svi dahtali i pokušavali da udahnu, kao ribe na suvom. Oni koji su imali klime su se zabili u kabine, ostali su se snalazili kako su znali.
Mićaga, onako velik i debeo, dahtao je salivajući u sebe ko zna koju flašu vode, dok mu se znoj curkom slivao niz ćelu. Peškir je bio mokar, majca natopljena, a svako malo je dolazio do česme da se umije. Milan je prišao da napuni flašu svežom vodom kad Mićaga završi sa umivanjem. Mićaga je pružio ruku da uzme flašu, kad su im se ruke dodirnule.
Iako je dodir trajao mnogo kraće, osečaj je bio isti. A odmah zatim vrtoglavica, mučnina… Seo je na klupu, pokušavajući da uhvati dah i iskontroliše nagon za povraćanjem. Mićaa je video da mu nije dobro, da je pobledeo i nemajući šta drugo, isresao mu je onu flašu vode na glavu. Pipnuo mu je čelo i cokćući zabrinuto zavrteo hlavom.
– Tebe k’o da je opalilo ovo ludo sunce.. Sedi ti malo tu u ladovinu, sad ću da ti donesem da popiješ malo vode… Odmori malo…
Odgegao se nazad do česme, natočio punu flašu i doneo je. Ovog puta je Milan pazio da im se ruke ne dodirnu, uzeo je flašu i navrnuo.
– Tako, popij malo i sedi, odmori malo… Ne vredi, bre, da se cimaš, vidiš kakvo je ovo ludo vreme…
Samo je klimao glavom, bojeći se da otvori usta dok mu se pred očima vrteo ceo Mićagin život. Pre nego mu je palo na pamet da skine prsten, video je sve uspomene, većina lepih i sretnih, ali i jednu veliku crnu mrlju koja je svojim crrnilom kvarila i bledela sva ostala sećanja.
Bio je mlad vozač, tek se zaposlio u jednoj velikoj prevoznoj firmi i sa kolegama je slavio prvi veliki posao. Popio je par piva i seo u kabinu. Na utovaru je trebalo da bude tek ujutru, ali se plašio da se ne uspava, pa je rešio da ode odmah i da prespava u kabini, ispred magacina. Pred njim je bilo stotinak kilometara, manje više ravnog puta, izuzev par brda i prevoja, ali je već bilo kasno, pa nije očekivao nikakvu gužvu. Mirno je vozio po praznom putu i sve je išlo kako treba.
Pred jedan uspon je pretekao jednog „fiću“ i, izgleda, iznervirao vozača. Jurio je za njim, svirao i ablendovao. Mićaga je bio suviše dobro raspoložen da bi obraćao pažnju i nastavio je uzbrdo, lagano se uspunjući kroz šumu. Na jednoj krivini je u poslednjem trenutku video dvojcu biciklista i naglo trgao volanom. Kamion se malo zaneo, a njemu se učinilo da je osetio udarac. Zgazio je na kočnicu i izleteo iz kabine. Na putu je ostao da leži jedan biciklista… na samrti. Kad je prišao bliže, video je da je drugi zbačen sa puta, na nekim stenama desetak metara niže, po svemu sudeći… i on mrtav. Dok je pokušavao da se sabere i smisli šta da radi, stigao je i onaj fića. Iz njega je izleteo omaleni, ćelavi čovek sa ogromnim naočarima i počeo da vrišti…
– Ti si ludak, ti si ubica, sve sam video, ti ćeš u zatvor, ko ti dade dozvolu, idiote jedan… I mene si zamalo ubio tamo, pa ti nije bilo dosta, sad si i njega ubio, ubico …
Bio je zbunjen i uplašen, dok mu se u glavi kovitlalo. Još mu je samo bio potreban ovaj drekavac koji, izgleda, nije imao nameru da umukne. Mićaga je i pred manjim problemima umeo da blokira i naučio je kako da se sa tim nosi, ali su mu bili potrebni vreme i mir.
Sada nije imao ni vremena, a pored ovog histerika miru ni traga ni glasa. Prišao je čoveku koji je i dalje vrištao, jednom rukom ga uhvatio za vrat, a drugom mu poklopio usta. Pre nego što je shvatio šta se dešava, čovek je mlitavo visio u njegovim rukama. Izbuljenih očiju i modar u licu delovao je kao mrtav. Dodatno užasnut, ali začudo vrlo bistrih misli, stavio je čoveka za volan, a onda gurnuo fiću preko ivice. Uz glasan tresak auto je pao na stene i još nekoliko puta se prevrnuo. Onda je i onog što je ležao na putu gurnuo preko ivice i za njim i zgaženi bicikl.
Seo je u kamion i krenuo. Počeo je da se trese tek kad je skoro stigao pred magacin. Toliko se tresao da je jedva uspeo da se parkira i ugasi motor. Pokušavao je da ne misli na ono što se desilo, ali mu se slika onog čoveka iz fiće stalno vraćala.
Znao je da je napravio veliku nesreću, i da je u velikom problemu. Ako se sazna za to, izgubiće dozvolu, posao i otići će u zatvor na ko zna koliko. Sluđen hiljadama misli koje su mu prolazile kroz glavu, zadremao je tek kad je počelo da sviće. Probudilo ga je lupanje na prozor. Kad je video čoveka u uniformi, hladan znoj ga je oblio. Otvorio je prozor i shvatio da je to portir.. a ne policajac…
– Jesi li ti došao za utovar… ’ajde, čekaju te već…
Tog i sledećih mesec dana se trzao na svaki zvuk, kad bi video patrolu bio bi okupan znojem. Mislio je da svi znaju da je on ubica… čak i kad je u novinama pročitao o nesreći u kojoj je „iz nepoznatih razloga, vozač fiće sleteo sa puta i usput pokosio dvojicu biciklista“, i dalje se trzao i osvrtao i umirao od straha svaki put kad bi ga patrola zaustavila.
* * *
Strgao je prsten sa ruke, slike su izbledele ali je mučnina ostala, i još se pojačala kad je ispred sebe video Mićagu, kako ga zabrinuto gleda.
– Baš loše izgledaš… da ti batališ posao za danas, bolje idi kući, odmori se, dete… će da manjkaš od ovog…
Klimnuo je glavom i odvukao se do šefove kancelarije koji ga je, čim je video kako izgleda, poslao kući. Dovezao ga je jedan od kamiondžija koji je tuda vozio ugalj. Do kuće mu je već bilo bolje, ali se. čim je ušao, samo svalio u krevet. Probudila ga je majka. Zvala ga je na večeru. Kako nije ustajao, ušla je u sobu i pomazila ga po glavi. Ne razmišljajući, pružio je ruku i uhvatio je za šaku kojom ga je milovala. U trenutku je skočio iz kreveta i skinuo prsten, ali bilo je kasno. Video je i bilo mu je jasno zašto ga je otac povremeno gledao onako, malo popreko. Postale su mu jasne retke svađe, kad je prvi put od oca čuo reč „kopile“… i bilo mu je jasno sve.
Izašao je iz kuće, kroz voćnjak sišao do puta, sačekao dok nije čuo grmljavinu kamionskog motora iz daljine, izvadio prsten iz džepa i stavio ga na put, ocenjujući kuda bi trebalo da prođu točkovi. Kad je video farove, odmakao se i ušao u voćnjak. Kad je kamion naišao, letimice se osvrnuo i video veliki beli Volvo kako prolazi.
Pogledao je u nebo, u mrak probušen hiljadama svetlaca i onako, nikom posebno rekao…
– Tajne i treba da ostanu tajne…
Tata Duki
