Bajka na Staroj planini

Posle nekoliko dana provedenih u malom planinskom selu Nišor, zaista ne znam jesam li prodisala potpuno ili ću se zauvek „razboleti“ od ove staroplaninske tišine

„Jedino čega se sećam je da sam bila srećna“ (,,Jedini izlaz“)

Kada pomenemo Staru planinu i odmor na njoj, prvo što nam padne na pamet su vodopadi koji su poslednjih nekoliko godina veoma posećeni.

Moje interesovanje za ovu planinu postalo je opsesija još otkad sam prvi put bila na njoj pre nekoliko godina.

Put do Pirota se lako prevali zahvaljujući dobroj deonici auto-puta. Sama pomisao na jug naše zemlje većinu nas asocira na tursko doba, drumove, mehane i naravno, autentični govor. Ulazak u Pirot razbija mi predrasude: grad uredjen, čist, sa predivnim kejom, koritom reke, uredjenom i osvetljenom tvrđavom.

Od centra grada ka istočnoj strani Stare planine kroz Rsovce, Visočku Ražanu, Brlog i Dojkince stiže se na vodopad Tupavica i još nekoiko manjih.

Vodopad Tupavica – foto Vesna Ristović

Mene je put naveo na zapadnu stranu koja vodi ka kamenom selu Gostuša i Zavojskom jezeru.

Tu, na sedmom kilometru od Pirota, u malom selu Nišor počinje bajka. Ulaskom u „sokače“ – zaboravite da ste na ovoj planeti.

U selu živi 89 stanovnika (prema popisu iz 2011.godine), ali taj broj bude blago uvećan tokom letnjih meseci. Mnogi stanovnici žive u većim gradovima, a tokom leta dolaze na svoja imanja ili vikendice, pa se čuje više ljudskih glasova.

O nekadasnjem životu govore gradjevine koje su uglavnom ruinirane -mlekara, škola, mesna zajednica..

Centralno mesto sela zauzima izvor hladne vode sa ozidanim koritom i spomen pločom. Imena stradalih Nišoraca tokom Drugog svetskog rata od strane kaznenih jedinica bugarske vojske svedoče o otporu ovih gorštaka. U razgovoru sa meštanima, potomcima stradalih, saznajem da su odvođeni van sela, ubijani na najsurovije načine, a onda su njihovi leševi vraćani u selo kao opomena ostalima da se ne usudjuju na otpor.

Baš tu, na toj česmi, čuju se najnovije seoske vesti koje je doneo onaj koji je „sišlazio“ u Pirot u kupovinu. I  nekoliko radoznalih žena s kojima je razgovor dinamičan i živ opisuje kako se tu živi.

Stara planina – kuće u selu Nišor

Upečatljivo mesto u selu zauzima visoka spratna kuća čiji su prozori uokvireni plavom bojom. Tu su se organizovale igranke tokom letnjih meseci kada su se na raspustu okupljali potomci Nišorci – dve ,,singlice“ vrtele su četiri hita tokom cele večeri. To nije smetalo da se četrdesetak mladih ljudi dobro zabavi i uživa u dugim staroplaninskim noćima.

Vijugavim sokačetom, prolazeći pored ogradica zidanih kamenom i pokrivenih ćeramidom  nailazimo na procvetalu čuvalicu i poneku vremešnu staricu željnu razgovora.

Izlazimo na gumno – mesto gde se izvodila stoka na pašu. Stoke više  nema, tek u daljini čujem zvono ovaca koje pasu pored puta ka Zavojskom jezeru. Sa tog „guvna“ pruža se veličanstven pogled – u daljini Suva planina, obronci okolnih brda i u ravnici auto-put koji vodi ka Dimitrovgradu i Sofiji i Nišu i Beogradu na drugoj strani.

Stara planina – foto Vesna Ristović

Ovde, na čistini, diše se punim plućima, dok planinski vetar, uprkos velikoj suši, talasa požutelu travu i roze cveće.

Hladne večeri i noći ušuškavaju u miran i opuštajući san, a cvrkut ptica nenametljivo budi iz omamljujuće tišine.

Danima sam obilazila svaku kuću, štalu, ambar, pomoćnu zgradu, sa kojih odavno opada fasada i drveni prekovac viri kao ogoljena rebra. Veličina kuća svedoči o životu ljudi koji su otišli zbog školovanja posla i surovih zima.

Zahvaljujući  Miodragu Kostadinoviću, vikendašu i poreklom Nišorcu, ušla sam na svaku kapiju ove bajke. Pipnula svaku travku i živela okružena lepotom. Miris tih planiskih trava kroz kuhinju je preneo Piroćanac Paja.

Ako poželite da zaista provedete odmor u prirodi i tišini, svakako morate u Nišor da odete. U ovo nestvarno selo, blizu a ipak daleko od gužve, možete lako da stignete. Blizu jezera, a ušuškano u svoje gnezdo odoleva vremenu.

Bajke, ipak, postoje i u njih  se treba vraćati – što češće.

Ne znam jesam li prodisala potpuno ili ću se zauvek „razboleti“ od ove staroplaninske tišine.

            Vesna Ristović

Ostavite komentar

E-mail adresa se ne objavljuje. Obavezna polja *