Dama iz Pariza uzgaja jagodičasto voće kod Kraljeva

Beograđanka Sanja Simić Larson školovala se u Americi, živi u francuskoj prestonici, a skoro deceniju u planinskom selu Gokčanici

U selo Gokčanica, ispod planine Željin a na sredokraći puta između Kraljeva i Raške, još krajem 2012. godine došla je Sanja Simić Larson. Stigla je iz Pariza u ovo prilično opustelo selo, zaparloženih njiva i livada da kupi zemljište na kome bi uzgajala jagodičasto voće. I, zapisali smo tada, da meštani nisu bili baš poverljivi u njene namere i projekte govoreći: ,,Hoće ova dama iz Pariza da ore, kopa, sadi i bere, i to ovde među nama gorštacima i vukovima. Nema od toga ništa…” Ali, prodali su joj 13,5 hektara, uglavnom livada na oko 800 metara nadmorske visine. I za dve godine, odatle je najviše u Francusku i Nemačku, krenula svakodnevna isporuka po 2,5 tone svežih malina. Tek onda su meštani, pri susretu sa pridošlom komšinicom počeli da ,,podižu kapu”, da traže posao, nude kooperaciju… Danas, sa više od 20 hektara njenih plantaža u Gokčanici, godišnje odlazi oko stotinu tona jagodičastog voća na tržišta nekoliko evropskih zemalja, kao u prodajne objekete poznatog trgovinskog lanca u Srbiji, Najviše je borovnica, a ima i svežih malina, uzgajanih prema metodama organske proizvodnje.

Tu količinu voća uberemo sa oko 20.000 sadnica borovnice u saksijama i oko 40.000 trakasto zasađenih malina. Zašto u saksijama? Zato što smo uvideli da je ta tehnologija primerenija. Jer u ovoj sredini, klima hladnih noći i sunčanih dana, izvanredna je za ovu proizvodnju, ali je umesto nedovoljno dobre, suviše glinovite zemlje bolji supstrat u saksijama. Tako smo ,,pomirili” ova dva uslova. Moramo da se prilagođavamo, unapređujemo, obnavljamo zasade, ne nameravamo da odavde odemo, već hoćemo da uvećamo proizvodnju i broj zaposlenh. Poslednjih godina angažujemo oko 70 radnika, uglavnom sa ovog područja – ističe Sanja Simić Larson.

Sanja Simić Larson

Njena firma „Pjur beri”, koja ima i ogranak u Srbiji, planira proizvodnju dve nove vrste jagoda koje je nedavno registrovala u našoj zemlji, zatim uzgoj dugačkih krastavaca i malih lubenica. Za to se radi na podizanju plantaža u Šidu i Leskovcu…

Kada je reč o državnim subvencijama, kaže da taj podsticaj zbog komplikovane procedure nije ni tražila. Međutim, ističe zahvalnost lokalnim vlastima, posebno Nebojši Simoviću, načelniku Raškog okruga, oko pomoći da brže pribavi uslove za podizanje neophodnih objeketa i  uređenje putne infrastrukture u blizini plantaže.

Inače, Sanju u ovaj kraj nisu dovele ni rodbinske veze, ni nostalgija za zavičačajem, već – biznis. Ona je rođena Beograđanka, a sa 17 godina je iz 12. beogradske gimnazije, u okviru programa razmene učenika, otišla u Ameriku. Tamo je stekla univerzitetske diplome, zvanje i znanje iz oblasti ekonomije i finansija. Radila je investicione programe za nekoliko poznatih banaka i bavila se prodajom akcija na berzama. U NJujorku se zaposlila u francuskoj ,,Sosijete ženeral” banci, na mestu direktora Sektora za razvoj programa za obrazovanje kadrova. Često je putovala u Pariz, u centralu banke, i tu upoznala budućeg supruga Andersa Larsona. LJubav je krunisana brakom 2007. godine, a Sanja je ubrzo postala majka. Dobili su najpre kćerku, a posle godinu dana i sina. Da bi se posvetila deci, prekinula je poslovnu karijeru. A kada su ćerka i sin poodrasli, krenula je opet sa poslom u „Sosijete ženeral” banci. No, sve učestalije je razmišljala o sopstvenom biznisu, pa je analizirala proizvodne potencijale i tržišta tranzicionih ekonomija i došla do zaključka da je u Srbiji najbolje ulagati u poljoprivedu. Zato je i osnovala firmu u Parizu za uzgoj i plasman jagodičastog voća. I evo je i danas poslom u brdima Gočanice, ali i dalje sa stalnim mestom boravka u Parizu.

tekst i fotografije: M. Dugalić

izvor: “Politika”

Ostavite komentar

E-mail adresa se ne objavljuje. Obavezna polja *