„… Mistično otelotvorenje koje je vreme preoblikovalo u nepravilne kamene oblike što se kao male, bele izrasline pomaljaju iz nevelike, planinske trave, prkosi, još uvek, zaboravu i nemaru, stvarajući zabunu i mit pri tumačenju porekla.“
Nepravilno razbacana brda spuštaju se dugo i tiho u prostranu ravnicu, presečenu na pola robusnom rekom što krivuda i potkopava obale, čineći virove i čkalje. Ogrnuta šipražjem, u plodnom kukuruzištu, ova mutna i nezgrapna voda svojim zmijolikim koritom ocrtava okuke i meandre. Nad njom se, kao stražar, nadvio Kotlenik. Njegove padine nemilice presecaju potoci, kamenom popločanog dna, i presahnuli od Vidovdana do Male Gospojine, u ambisima i tišini, skrivaju spletove poskoka. Tako je planina Kotlenik, položena na južni rub Šumadije, poređala svoje brdolike izbočine i njima formirala prirodni oblik nalik trouglu.
Trgovište – naziv koji su u Srbiji ponela četiri naseljena mesta, a uzimajući u obzir da ih u susedstvu ima još toliko – bez sumnje je najčešći toponim među južnoslovenskim narodima. Težak materijalni položaj meštana i gubitak stanovništva usled migracija ka većim centrima, sudbina su koju dele sva četiri srpska Trgovišta.
Kraljevačko selo, koje svojim nazivom asocira na trg, graju, mnoštvo ljudi i događaja, suprotno simbolici svog imena, u brdovitom krajoliku udomilo je jedva dvadesetak staračkih domaćinstava. Meštani ovog kotleničkog sela, sa setom u glasu i samo utehe radi, u sećanje prizivaju davne događaje i vreme u kojem se ovakav demografski krah nije mogao naslutiti.
Sve primetnije vikendice, poslednjih godina, posledica su potrebe njihovih vlasnika da u tišini praroditeljskog ozračja nahrane dušu i telo, i ne treba očekivati da će njihovo prisustvo, iz domena davne uspomene, oživeti gromke glasove livadskih kosača i tople mirise ovnujskih runa, razapetih po prošću i tarabama. Nove genercije su u potrazi za avanturizmom koji, na trenutak može stvoriti privid o vraćanju starog duha zapuštenom srpskom selu.
Nepomirljiva su dva sveta što u kovitlacu života tumaraju ovim jedrim brdima. Jedni snagom volje, drugi zakonom sudbine. I dok su prvi duboko ubeđeni da bi ih iskonska sreća ozarila kada bi mrtvilo kancelarijske memle zamenili stadom od desetak ovaca, drugi, pak, već spremnog odgovora, nepokolebljivo tvrde: „ Imali smo ih na stotine, i mnogo smo teško živeli”.
Bez namere da ovim tekstom ulazimo u održivost poljoprivrednih gazdinstava ovog kraja, napominjemo da su ostala sela, blago naslonjena na padine Kotlenika, uglavnom sačuvala živost i idiličnu šumadijsku vedrinu, dok se potmulo mrtvilo uvuklo jedino u ovaj zaboravljeni zaselak, odsečen potočnim gudurama i uvalama od svega što moderno doba, kao obavezu, nalaže savremenom čoveku i njegovoj potrebi da stvori i održi toplinu porodičnog doma.
Međutim, ovi krajevi su, uprkos tome što ih je sudbina udomila na marginama životnih tokova, ili možda baš zahvaljujući tome, uspeli da u svojim riznicama sačuvaju znamenitosti, prozirne tragove epoha, nedovoljno istražene u naučnoj istoriografiji i značajno izbledele u kolektivnom sećanju meštana. Brojne se nedoumice rađaju u neobaveznom razgovoru, kako putnika namernika, tako i starosedelaca, pri susretu sa ostacima kamenih utvrđenja poleglim po kotleničkim vrhovima. Zub vremena je učinio svoje, nemar i nezainteresovanost nadležnih institucija su presudili. Od nekadašnjih važnih vojnih utvrđenja ostale su teško primetne ruine zaklonjene šumom i šipražjem.
“Kotlenik, i uopšte, ti krajevi koji se oslanjaju na levu obalu Zapadne Morave, baštine nekoliko značajnih utvrđenja iz rimskog perioda i predstavljaju ostatke kasnoantičke fortifikacije, odakle se kontrolisala dolina Morave kao važan koridor kretanja. Ova vrsta kontrole bila je moguća posredstvom sistema gradina koje su bile vizuelno povezane i imale neku mogućnost komunikacije“.
Ovim rečima, Tatjana Mihailović, arheolog i muzejski savetnik, gostujući u emisiji “Vektor” ( https://youtu.be/w6NkYbvg0ug), rešava gorenavedenu nedoumicu i odbacuje mogućnost, koja se u lokalnim predanjima često javljala, da su utvrđenja, zapravo, ostaci srpskih, srednjovekovnih gradova.
Međutim, jedna druga pojava, mistično otelotvorenje koje je vreme preoblikovalo u nepravilne kamene oblike što se kao male, bele izrasline pomaljaju iz nevelike, planinske trave, prkosi, još uvek, zaboravu i nemaru, stvarajući zabunu i mit pri tumačenju njihovog porekla i vremena izgradnje. Lokalno stanovništvo, vođeno duboko utemeljenim narodnim predanjima, ove spomenike ne doživljava kao nekropole sopstvene kulture, već ih pripisuje jednom drugom narodu nazivajući ih “grčkim grobljima“. Prilikom jednog, nadasve značajnog, mada u gradskim arhivama nedovoljno potvrđenog događaja, stvoren je jedan mali, ali svakako živ mit, nejasne vremenske odrednice, koji bi se nasumice mogao datovati u posleratno vreme socijalističke Jugoslavije.
Naime, prilikom jedne zvanične posete predstavnice grčke vlade opštini Kraljevo, neimenovana diplomatkinja se, na preporuku lokalnih poznavalaca prilika, obrela i među ovim spomenicima. Njena neupućenost u predočene kulturne znamenitosti nikog nije iznenadila ali je tom prilikom čvrsto obećala da će po povratku u svoju zemlju preduzeti potrebne mere da rasvetli pomenuti kulturni misterijum.
Nama će u rešavanju datog problema biti dragocenije već pomenuto gostovanje arheologa kraljevačkog muzeja, nego li izveštaj koji će, kako je i obećano, a kako prenosi narodno predanje, uredno stići na dogovorenu adresu od grčkih zvaničnika. Tatjana Mihailović nam u pomenutoj emisiji kaže:
“Groblja, svojstvena ovim krajevima, koja se nazivaju grčka ili latinska, uglavnom su srpska, i datiraju iz srednjeg ili poznog srednjeg veka, odnosno, iz turskog perioda, za koji je karakterističan feudalni način života, na neki način ‘konzerviran’ , i kao takav traje praktično do 19. veka. Drugim rečima, radi se o jedinstvenom načinu života našeg stanovništva koje se povuklo u sela i plaćalo harač, ili se selilo, u više etapa, od kojih je najpoznatija ona pod Čarnojevićem. Iza njih ostaju nebrojana groblja, i doseljenici iz poznijeg perioda, koji se uglavnom kreću iz Kosova i Crne Gore, i budući da ne znaju ništa o grobljima koja zatiču, prosto ih nazivaju grobljima neke druge kulture. Međutim, radi se, uglavnom, o srpskim, srednjovekovnim grobljima.“
Za kraj se vraćamo na pomenuti izveštaj grčkih vlasti, koji neće u datom trenutku rasvetliti misteruju uvučenu u svest malobrojnih meštana Trgovišta, ali će se na njega logično nadovezati ono što smo, par decenija kasnije, kao odgovor dobili od stručnjaka arheologije i istorije. Kako prenosi narodno sećanje, izveštaj je, manje-više, bio sledeće sadržine:
“Nažalost, nismo uspeli da pronađemo istorijske izvore koji bi mogli da potkrepe Vašu sumnju o postojanju bilo kakvih stalnih ili privremenih grčkih naseobina na datom terenu, kako civilnog življa tako i vojnih formacija.”
Aleksandar Raković
Fotografije: Dragica Ilić, Đorđe Radenković i Aleksandar Lazović
Od istog autora Snoviđenje o crkvi brvnari u Cvetkama
