piše Rade Velizarov Erac
Milutin se nije usuđivao da pođe sa sinom do mora koje je viđao samo na televiziji i čudio se pričama kako je ta voda slana, a svi vele da jeste
Njegovi su gajili voće: jabuke, kruške dunje… Milutin bi pomagao, onoliko koliko su mu godine dozvoljavale. Jer, poodavno je prevalio osamdesetu. U pamet je bio zdrav, samo su ga noge izdavale.
Sin mu Andrija imaše mali kamion, nosivosti tonu i po. Potovare uredno složene gajbice sa voćem, a onda pravac na more. Andrija bijaše bolešljiv, pa mu i lekari preporučivali morsku klimu.
Tamo na moru, cena je bila bolja, a i proda se sve za jedan dan, pa onda opet nazad i tako u krug, do kasno u leto. Zarađivalo se, nije da nije.
Milutin se nije usuđivao da pođe sa sinom na tako dalek put. More je viđao samo na televiziji i čudio se pričama kako je ta voda slana, a svi vele da jeste.
I tako… Reši i on da jednom pođe, zajedno sa Andrijom, na dalek put.
Nova šajkača, lanena košulja, naglancani opanci, vezene čarape. Prav k’o puška, a prevalio osamdesetu. Ko veli, da vidi i on tog mora, pre no što ga Svevišnji pozove.
Kamion, brektao celu noć niz klisuru Morače.
Sa Petrovačkih strana, Milutin ugleda, prvi put u životu, tu veliku slanu vodu.
Ej, bre… Pa. Morava je plitak potok za tu vodurinu.
Dole na plaži, izu opanke da okvasi noge i osveži se. Gleda oko sebe…
Jeste, bre… Ta voda je stvarno slana
Narod u gaćama, raspištoljio se… Muško, žensko, mladi, pa i stariji neki.
Leže na onom šoderu i prže se na suncu. To im je kažu taj „odmor“ . Sa neba ih prži sunce, a pod leđima štulja kamenje.
Gleda Milutin kamiončić natovaren njegovim jabukama. Malo je to za ovu gomilu golog naroda. Premalo…
„Sunce ti jarko, ko će, bre, da narani ovaj dokon narod!?“
