Neke ideje nastanu kada dugo gledate šta vašem kraju nedostaje. Druge kada shvatite da ne morate da čekate da neko drugi nešto promeni. Na Pešteru su se te dve stvari spojile. Nekoliko mladih okupilo se u neformalnu grupu kojoj su dali ime „Čuvamo Pešter znanjem“. Već u tom imenu sadržali su ono u šta veruju – da se kraj ne čuva samo ljubavlju prema njemu, već znanjem, odgovornošću i spremnošću da ono što znamo pretvorimo u nešto korisno.
Jedna od njih je Samra Škrijelj. Dok govori o projektu „Nosimo znanje, znanjem djelujemo“, Samra zapravo mnogo više govori o Pešteru. O odrastanju na ovoj visoravni, školama koje poznaju, deci koja u njima danas odrastaju i potrebi da im se pokaže da mesto u kojem žive nije samo nešto što su nasledili, već i nešto što sami treba da promene nabolje.
Ideja je bila jednostavna: početi od dece. Ne držati im još jedno predavanje o tome da prirodu treba čuvati, već razgovarati sa njima. Čuti kako ona vide Pešter, šta primećuju u svojoj okolini, šta im smeta, šta im nedostaje i koliko uopšte veruju da nešto mogu da promene.
Zato su članovi grupe otišli tamo gde takav razgovor ima najviše smisla – u male škole u Leskovi, Suvom Dolu i Reževićima, izdvojena odeljenja Osnovne škole „Dr Ibrahim Bakić“.
Pešter nije samo ono što o njemu govore drugi
U tim razgovorima ekologija nije bila izdvojena tema. Govorilo se o prirodi, ali i o životu na Pešteru. O odgovornosti prema mestu u kojem živiš. O tome šta mladi mogu da urade, ali i o stereotipima koji prate ovaj kraj i ljude koji u njemu odrastaju. To je jedan od delova priče na kojem Samra posebno insistira. Jer – Pešter se često posmatra spolja: kroz slike surovih zima, udaljenih sela, nepreglednih pašnjaka i života daleko od velikih centara. Za nekoga ko tu živi, međutim, Pešter nije razglednica niti stereotip. To je dom.
A odnos prema sopstvenom kraju menja se kada dete ne učimo samo šta u njemu nije dobro, već i da ono ima pravo i mogućnost da učestvuje u tome kakav će taj kraj biti. Tu se, možda, nalazi i najzanimljiviji deo ideje grupe „Čuvamo Pešter znanjem“. Oni deci nisu došli sa porukom: mi znamo, vi slušajte. Došli su da zajedno razmišljaju.
Tokom projekta održane su radionice sa učenicima u Leskovi, Suvom Dolu i Reževićima, a ono što su deca prepoznavala kao potrebe prostora u kojem svakodnevno borave pretočeno je i u konkretne aktivnosti. U školskim dvorištima posađene su sadnice, postavljene klupe i sto, kao i kućice za ptice.
Šta jednoj školi nedostaje najbolje znaju oni koji u nju svakog jutra dolaze
Razgovori sa učenicima zato nisu ostali na velikim pitanjima zaštite životne sredine. Kada decu pitate šta bi promenila u prostoru u kojem svakodnevno borave, odgovori postaju vrlo konkretni. Jedna škola nema iste potrebe kao druga. Ono što je važno učenicima u jednom selu ne mora biti ono što je potrebno njihovim vršnjacima u drugom. Upravo tu je projekat dobio sasvim drugačiji smisao: deca nisu bila korisnici neke unapred osmišljene akcije, već njeni akteri. Njihovo iskustvo postalo je deo odluke o tome šta će se dalje raditi. A za Samru i ostale članove grupe to je bilo važno i zbog još jednog razloga – želeli su da pokažu da znanje nije nešto što se završava ocenom, diplomom ili izlaskom iz škole. Vredi tek kada umemo da ga upotrebimo. Otuda i naziv projekta – „Nosimo znanje, znanjem djelujemo“.
Ne moraš da promeniš ceo Pešter
U filmu Samra ne govori o velikim promenama i upravo zato njena poruka deluje uverljivo. Neformalna grupa ne može promeniti sve probleme jednog kraja. Nekoliko radionica neće promeniti Pešter. Neće ni jedna generacija dece preko noći promeniti navike čitave zajednice, ali možda to nije ni prava mera uspeha. Ako svojim radom promenite makar mali deo onoga što možete da promenite, već ste uradili nešto. Ta Samrina misao – o tih deset odsto koje možemo da promenimo – možda najbolje objašnjava čitavu priču. Jer, između odustajanja zato što ne možemo sve i odluke da uradimo ono što možemo postoji ogromna razlika. Neformalna grupa „Čuvamo Pešter znanjem“ izabrala je ovo drugo, iako je možda je upravo to ulaganje čiji se rezultat najduže čeka, ali i najduže traje.
Film koji predstavljamo beleži samo jedan deo tog puta na kojiem se jedna mala ideja pretvarala u zajedničku. U priču o ideji da se Pešter može čuvati i tako što će se deci pokazati da nisu samo naslednici svog kraja, već da mogu da budu i oni koji će ga sami jednog dana menjati.
Bravo za inicijativu. Pešter treba sačuvati do trenutka kada vlast ove države bude prepoznala da je poljoprivreda a pogotovu stočarstvo vrlo bitna za poboljšanje života građana cele republike Srbije. I kada bude pokelo da se ražmišlja u tom pravcu i naravno domaćinski onda će Pešter da procveta i da bude kovnica novca ne samo za državu već i za sve ljude koji žive u tom delu Srbije.
Zadnjih godinu dana sam bar jednom sedmično, poslovno u Sjenici. Oduševljen sam prirodom koju vidim putujući od NP prema SJ. Ujedno mnogo, mnogo mi smeta što vozači izbacuju otpatke iz svojih vozila gde god stigni pored puta. Veliki pozdrav.