U naselju Higijenski zavod ljubitelji životinja kupili kućice za napuštene pse, inspekcija naložila uklanjanje

Zima ide, zbog komšijskog nesalaganja za kućice nema mesta, a za napuštene pse – nema rešenja

Crna, Badi, Roti, Žuta, Skocka, Raša i Bela imaju svoja imena. Znaju ko će im doneti hranu, pred čijim ulazom mogu da očekuju vodu i koja će ih deca pomaziti na putu do škole. U kraljevačkom naselju Higijenski zavod žive godinama, ali nemaju vlasnike, ni dom u koji bi mogli da se sklone kada počnu kiša, sneg i mraz.

Nekoliko stanara pokušalo je da im obezbedi makar kućice za spavanje. Kupili su ih prošle zime, postavili, zatim sklonili zbog pritužbi komšija. Kada je jesenas ponovo zahladnelo, vratili su ih u želji da kucama pomognu i da spreče da, zbog hladnoće, ulaze u zgrade.

Zbog toga se redakciji Portala Krug obratila Olivera Šarac, jedna od stanovnica naselja koja brine o napuštenim psima. Kaže da je problem počeo početkom ove godine, kada je jedna komšinica prijavila da neko tokom hladnih dana pušta pse u ulaze zgrada.

– Psi su tada spavali na starim foteljama koje su im ostavljene kako ne bi ležali na betonu. U naselju ima nas koji te životinje volimo i pokušavamo da vodimo računa o njima. Kada su počele prijave, organizovali smo se i kupili kućice – objašnjava Olivera.

Kućice su najpre postavili uz zgradu, ali su ubrzo morali da ih pomere. Prema njenim rečima, tokom zimskih mrazeva komunalna inspektorka rekla im je da ih mogu smestiti iza garaža, između njih i podstanice Toplane, na prostoru na kojem nije dozvoljeno parkiranje automobila.

– Kućice nisu bile ispod nečijih prozora, a prolaz je ostao slobodan. Ipak, komšinica je nastavila da prijavljuje. Početkom marta smo kućice sklonili – kaže naša sagovornica.

Prema njenom svedočenju, nadležne službe su više puta dolazile zbog pasa, ali joj je rečeno da u prihvatilištu nema mesta za njih.

Nova zima, stare nesuglasice

Početkom jeseni, kada je ponovo zahladnelo, neko je počeo da pušta pse u ulaze. Usledile su nove pritužbe stanara, pa su Olivera i njene komšije odlučili da vrate tri kućice na raniju lokaciju. Ubrzo je došlo do incidenta.

– Jedan mladić je išao automobilom unazad, nije video kućice i ogrebao je vozilo. On i čovek za kojeg pretpostavljamo da mu je otac bacili su dve kućice. Kada su krenuli da sklone i treću, moja ćerka je izašla i sela na nju – priča Olivera.

Pozvana je policija, a Olivera i očevici sa kojima je portal Krug razgovarao, kažu da je zbog postavljenih kućica bilo groznih psovki i uvreda od strane četvorice komšija, od jednog čak i pretnja da će je ošamariti. Olivera je dve preostale kućice premestila pored kontejnera. Usledila je nova prijava, a potom, kako navodi, i izlazak komunalne inspekcije, koja je naložila da kućice budu uklonjene u ponedeljak, 9. novembra. Ona smatra da bi se nesuglasice izbegle kada bi se pronašla lokacija koja ne ometa stanare, a psima omogućava zaklon.

– Mi smo kućice postavili upravo zato da životinje ne bi ulazile u zgrade, jer znamo da to nekome smeta. Ne tražimo da bilo ko prihvati pse ako ih se plaši. Samo želimo da imaju gde da spavaju kada je hladno – objašnjava.

Posebno je, kaže, boli što se oko kućica vodi toliki spor, dok drugi problemi u naselju godinama ostaju nerešeni. Prema njenim tvrdnjama, u pojedinim zgradama u naselju prokišnjavaju krovovi (kako navodi i njen stan je zbog toga oštećen), postoje izvršna rešenja o sanaciji delova zgrada, a zbog opasnosti od urušavanja ranije su određena mesta bila obeležena trakom. Pominje i zauzimanje zajedničkih površina, ograđivanje prostora i parkiranje automobila na prolazima.

– Za sve to nema prijava, a kućice za pse postale su najveći problem – kaže Olivera.

Ona naglašava da stanari koji hrane životinje održavaju prostor urednim, uklanjaju ostatke hrane, a da su svojevremeno očistili i deo pored kontejnera, uklonili daske, korov i nagomilano smeće. Tvrdi i da joj nije poznato da je bilo koji od pasa o kojima brinu nekoga povredio.

„Nisu problem ljudi koji se plaše, već oni koji pokazuju agresivnost“

Njena ćerka Andrea Šarac, koja je tokom poslednjeg incidenta pokušala da spreči uklanjanje treće kućice, kaže da je posebno pogađa odnos pojedinih ljudi prema životinjama koje su već preživele napuštanje.

– Mislim da je bolje pitanje od toga zašto mi volimo pse – odgovor na pitanje koliko oni vole nas, bez ikakvih uslova i zahteva. Većinom su to psi koji su nekada imali vlasnike, a potom su napušteni. Neki su bili neuhranjeni, neki su pretrpeli i fizičko zlostavljanje. I pored toga, ponovo pokazuju poverenje prema ljudima – kaže Andrea.

Ona posebno ističe njihov odnos sa decom iz naselja.

– Deca se igraju sa njima, dele užinu, psi ih prate do škole. Pokazuju im nežnost i poverenje. I kada odrasli imaju predrasude, deca često nemaju takav odnos prema životinjama.

Andrea kaže da razume ljude koji imaju strah od pasa i da ih ne osuđuje zbog toga.

– Nisu problem ljudi koji ih se jednostavno plaše. Problem su oni koji pokazuju gađenje i agresivnost. Način na koji se odnosimo prema životinjama govori mnogo o nama – smatra ona.

Za Andreu, briga o ovim psima nije samo ostavljanje hrane. Ona govori o vremenu potrebnom da napuštena životinja ponovo stekne poverenje, o strpljenju i odgovornosti koju, kako smatra, ljudi preuzimaju kada počnu redovno da brinu o njoj.

Udruženje „Spaske“, zajednička površina i odluka inspekcije

Važna okolnost u ovom slučaju jeste to što kućice, prema navodima Olivere Šarac, nisu postavljene isključivo kao privatna inicijativa stanara, već pod pokroviteljstvom i u saradnji sa Udruženjem za zaštitu životinja „Spaske“. Na kućicama se nalaze i oznake udruženja.

Naravno da i stanari koji se protive postavljanju kućica, kao što zakon i propisuje, imaju pravo da nesmetano koriste zajedničke ili javne površine i prolaze oko zgrada. Strah od pasa ne mora biti opravdan konkretnim napadom da bi ga trebalo uzeti ozbiljno. Zajedničko stanovanje podrazumeva da se o korišćenju prostora odlučuje uz uvažavanje interesa svih koji tu žive.

Komunalna inspekcija se, takođe po zakonu, vodi isključivo time da li za postavljanje bilo kakvog objekta na javnom prostoru postoji odobrenje nadležnog organa. lako građani iz humane namere kupuju ili prave kućice kako bi pomogli psima tokom zime, zakon ih posmatra kroz prizmu komunalnog reda. Glavni argumenti vlasti za zabrane su potencijalno narušavanje higijene (privlačenje glodara ako se tu ostavlja hrana) i bezbednost prolaznika ako se psi teritorijalno vežu za samu kućicu.

Ali, uklanjanje kućica rešava samo pitanje njihovog položaja, ne i sudbinu pasa.

Član 66. Zakona o dobrobiti životinja obavezuje lokalnu samoupravu da obezbedi prikupljanje, prevoz i zbrinjavanje napuštenih i izgubljenih životinja, kao i odgovarajući smeštaj u prihvatilištu. Zakon takođe predviđa saradnju prihvatilišta sa organizacijama za zaštitu životinja.

Zato je neophodno razjasniti šta su nadležne službe do sada preduzele u vezi sa ovim psima, postoji li mogućnost njihovog zbrinjavanja i može li se, u saradnji sa udruženjem i stambenom zajednicom, pronaći odgovarajuće mesto za kućice.

„Nadam se da ćete znati da ovde postoje ljudi koji vas vole“

Posle svih prijava, rasprava i pomeranja kućica, Olivera Šarac napisala je poruku psima koje svakodnevno obilazi. U njoj više nema objašnjavanja zašto je kućice postavila niti polemike sa komšijama. Piše o životinjama koje će, ako nalog bude sproveden, ponovo ostati bez zaklona.

„Želela sam da imate mir, pune činijice. Mekano mesto za spavanje. Nadam se da ćete i sutra, kad vam sklone kućice, znati da ovde postoje ljudi kojima ste najlepši deo života. Imam osećaj da vas još jednom ostavljamo, izdajemo, kao onog dana kada ste u tišini noći ostavljeni od onih koji su vam bili sve. Možda ih još uvek čekate da se vrate po vas, ali se sada radujete nama.

Na kraju svoje poruke Olivera Šarac svakog psa oslovljava imenom:

„Obećavam vam: Crna, Badi, Roti, Žuta, Skocka, Raša i Bela, da ovo nije kraj.“

Sutra (ponedeljak, 9. novembar), prema nalogu komunalnog inspektora, kućice bi trebalo da budu uklonjene. Psi neće razumeti ni prijave, ni inspekcijske naloge, ni komšijske nesuglasice. Vratiće se tamo gde su navikli da dobiju hranu, gde ih neko pozove po imenu i pomazi. Možda će, kada ponovo zahladni, potražiti zaklon u nekom od ulaza iz kojih su stanari želeli da ih sklone. Naši sagovornici se nadaju da će se pronaći nekoliko kvadratnih metara na kojima kućice nikome neće smetati, a životinjama će mnogo značiti. Jer – Crna, Badi, Roti, Žuta, Skocka, Raša i Bela nemaju kome drugom da se vrate. Ljudi koji o njima brinu već su jednom odlučili da ih ne ostave same.

M. M. D.