Iako se predstavlja kao mehanizam podrške samohranim roditeljima, novi Zakon o Alimentacionom fondu izaziva zabrinutost da deca mogu postati dužnici države zbog neodgovornosti svojih roditelja
Usvajanje Zakona o Alimentacionom fondu dočekano je sa aplauzima u Narodnoj skupštini – vladajuća većina i deo opozicije saglasno su podržali ideju da država uskoči tamo gde roditeljska odgovornost izostane. Međutim, ubrzo po donošenju zakona, u javnosti se sve glasnije postavlja pitanje: da li ova inicijativa zaista štiti decu, ili ih dodatno izlaže riziku?
Zakon predviđa da država isplaćuje alimentaciju deci čiji roditelji to ne čine, a zatim dug naplaćuje od roditelja koji izbegavaju obaveze. Problem nastaje kada roditelj koji nije plaćao alimentaciju – premine. Tada, ukoliko je dete zakonski naslednik, država ima pravo da traži povraćaj sredstava, zajedno sa kamatom i sudskim troškovima. Ironično, upravo dete koje je bilo žrtva neodgovornog roditelja, može postati – njegov dužnik.
Kome fond zaista koristi?
Pravna formulacija u članu 12 Zakona ostavlja prostor za zabrinjavajuću mogućnost: dete koje je godinama primalo pomoć iz fonda može biti obavezano da državi vrati celokupan iznos ukoliko nasledi roditelja koji je dug ostavio za sobom. Dakle, pomoć postaje kredit, a solidarnost – račun za naplatu.
Advokati, nevladine organizacije i pojedini opozicioni poslanici upozoravaju da je zakon donet bez šire javne rasprave, bez adekvatne stručne evaluacije i, što je najvažnije, bez jasnih mehanizama koji bi decu u potpunosti zaštitili od pravne i finansijske odgovornosti za postupke odraslih.
Solidarnost s kamatom
Pitanje koje se nameće jeste: da li se time šalje poruka da dete treba da plati cenu roditeljske nebrige? Ako Zakon o alimentaciji ne pravi jasnu razliku između prava deteta i imovinskih obaveza naslednika, dolazimo u paradoksalnu situaciju u kojoj socijalna pravda postaje – birokratska kazna.
Tatjana Macura, ministarka bez portfelja zadužena za oblast rodne ravnopravnosti, uverava javnost da „deca neće vraćati dugove“, jer ako „nema nasledstva – nema ni obaveze“, ali šta ako nasledstvo ipak postoji? Ili ako dete ne zna da odbije nasledstvo na vreme? Šta ako kamate i sudski troškovi premaše vrednost nasleđene imovine?
Zakon za decu ili za budžet?
Jasno je da država pokušava da obezbedi finansijsku stabilnost fonda i da ne preuzme trajni rizik tuđe neodgovornosti, ali nije jasno zašto se taj teret prebacuje upravo na one koje bi fond trebalo da štiti. Ako dete više ne može da računa na roditelja – mora li da strepi i od države?
Zakon koji je trebalo da simbolizuje društvenu odgovornost, solidarnost i zaštitu najranjivijih, sada se suočava sa ozbiljnim optužbama da može proizvesti pravnu nesigurnost i dodatnu traumu za decu. Umesto obećane pravde – ostaje gorka dilema: da li je zakonom država zaštitila decu ili osigurala svoj budžet?
M. M. D.
