„Ponekad je put ka budućnosti obeležen tragovima koje ostavimo na zemlji — oranicama, stazama kroz voćnjak i stopama koje vode kući.“
Nakon 25 godina života u ritmu velegrada, Srđan i Jelena Strainović odlučili su da se vrate korenima, u brdovitu Lopatnicu nadomak Kraljeva. Njihova odluka bila je potraga za mirom, zajedništvom i radom koji hrani dušu. Danas je njihovo imanje mesto gde se gosti iz celog sveta bude uz miris sena, hrane životinje, beru povrće i uče kako život na selu može biti i radost i obaveza.
Nakon četvrt veka provedenog u Frankfurtu (Nemačka), Srđan Strainović se pre četiri godine sa suprugom i decom nastanio u Lopatnici, brdovitom selu nadomak Kraljeva, koje je zahvaljujući njihovom preduzimljivom duhu, sve češća destinacija turistima iz celog sveta.
Osnovu njihove delatnosti čini organski uzgoj domaćih životinja i povrća, kao i prerada poljoprivrednih proizvoda koje uspešno plasiraju na domaćem tržištu. Ipak, inovacija koju su uveli na svom gazdinstvu u oblasti seoskog turizma, prava je atrakcija za ovdašnje podneblje i divljenja vredan poslovni poduhvat.
Ponuda koju pružaju svojim gostima razlikuje se od uobičajene na koje su turisti, čak i oni koji nisu klasični, navikli. Inovativni ili radni turizam nije nepoznanica u Srbiji, ali za kraljevački kraj predstavlja potpuno novu ponudu. Njegova osnovna odlika je uključivanje gostiju u svakodnevne aktivnosti na gazdinstvu.
Kosidba trave, briga o životinjama, priprema ogrevnog drveta, okopavanje i zalivanje povrća, kao i berba plodova, poslovi su kojima se, uporedo sa domaćinima, aktivno bave i gosti.
Ovakva turistička ponuda nije posebno zanimljiva domaćim turistima, a pogotovu ne lokalnom stanovništvu. Nema ni sumnje da su Strainovići to imali u vidu tokom planiranja čitavog projekta. Tako su promotivne delatnosti na vreme usmerili ka stranom tržištu, pa danas više nije neobično da na njihovom porodičnom imanju borave i rade turisti sa svih svetskih meridijana.
– Radeći dugo u Nemačkoj adaptirali smo se na strogu radnu disciplinu. Naučili smo kako da zaradimo novac i svoje vreme prilagodimo radnim obavezama. Međutim, gubili smo osećaj za zajedništvo i porodica je počela da trpi zbog prevelike posvećenosti radu. Nismo bili zadovoljni ni što ne znamo koliko su zdrave namirnice kojima se hranimo. Tako smo shvatili da nam je potrebna značajna promena u organizaciji života i rada – za portal Krug govori Srđan Strainović.
Strainovići su 2018. godine kupili imanje u Lopatnici: dva stambena objekta, štalu i 27 hektara poljoprivrednog zemljišta. Podneblje im nije bilo nepoznato s obzirom da se gazdinstvo nalazi nedaleko od rodne kuće Srđanove majke. Dobili su potrebne sertifikate za organsku proizvodnju i počeli sa radom, a danas je njihovo gazdinstvo formirano u održivu ekonomiju.
– Još dok smo čekali potrebne sertifikate za organsku proizvodnju počeli smo sa formiranjem stočnog fonda i pripreme gazdinstva za projekat koji je bio pred nama. Danas prerađujemo meso od autohtonih sorti krava, svinja, ovaca i živine. Imamo i nešto hibridnih grla stoke, ali osnovu ekonomije nam čine autohtone sorte. Krave buše, svinje moravke i sjeničke ovce su najzastupljenije na gazdinstvu. Naši proizvodi su nešto skuplji od onih koji su standardno zastupljeni u domaćim mesarama, ali način pripreme i kvalitet opravdavaju postojeću razliku u ceni. Nemamo uvek sve na stanju. Komunikacija sa kupcima uglavnom funkcioniše po principu narudžbina, a među desetinama naših proizvoda najtraženije je sušeno meso od moravke i buše, kao i prerađevine od mleka krava, ovaca i koza, najčešće u obliku raznih sireva, kajmaka i kačkavalja. Kada je u pitanju povrće, na tržištu smo prisutni najviše sa svežim proizvodima, mada po potrebi radimo i preradu, uglavnom u obliku zimnica, ali i kompota i džemova kod voćnih proizvoda – navodi naš sagovornik.
Sada je već izvesno da su Strainovići ozbiljni i posvećeni poljoprivredni proizvođači koji su dobro ovladali znanjem potrebnim za posao kojim se bave. Međutim, početak je bio dosta težak i nije obećavao brz napredak:
– Ja sam rođen u Kraljevu – ističe Srđan – potom sam 25 godina proveo u gradskoj vrevi Frankfurta. Takav život me je dugo držao daleko od sela i sve ovo što danas radim bilo mi je u početku velika nepoznanica. Prvu baštu su nam pojele ovce, voćne sadnice obrstele koze. Krmače smo držali spojene, pa nam je prvi svinjski okot pojela jedna krmača koja je bila sklona kanibalizmu. Usled neadekvatne nege potpuno nam se osušio zasad malina. Trebalo je sve to izdržati i da nismo imali nešto ušteđevine kojom smo pokrivali početne gubitke, sigurno bi od posla ubrzo i odustali. Srećom, ali i napornim radom, prevazišli smo početne gubitke i nastavili sa započetim projektom.
Nakon što su uspešno uspostavili sistem organske proizvodnje po principu, „od njive do trpeze”, naši domaćini su odlučili da u svoju ponudu uvrste više nego neobičnu turističku atrakciju.
– U Nemačkoj smo supruga i ja radili ozbiljne poslove i tokom niza godina uspostavili kontakte sa preduzimljivim ljudima širom sveta. Odlučili smo da iskoristimo naša brojna poznanstva i pokrenemo neku vrstu radnog turizma koji bi prvenstveno bio usmeren na goste iz inostranstva. Do sada smo imali posetioce iz brojnih država Evrope, Azije, Severne i Srednje Amerike. Suština inovativnog turizma ogleda se u aktivnom boravku gostiju na našem imanju. Oni obavljaju sve poslove koje i mi radimo. Ovakvu ponudu mahom biraju turisti u želji da kulturu i običaje jednog naroda upoznaju iz jednog potpuno novog ugla – kroz direktan kontakt sa običnim čovekom. Nije zanemarljiv ni finansijski momenat kod ovakvog odnosa između ugostitelja i gosta. Mi dobijamo preko potrebnu radnu snagu, a naši gosti priliku da svoj boravak, ukoliko to žele, u potpunosti isplate radom na imanju – pojašnjava Srđan.
Odluka da se jedan velegrad zameni brdovitim selom u centralnoj Srbiji nije bila laka. U nemačkim gradovima sve vrvi od života, dok je Lopatnica, poput mnogih srpskih sela, mesto koje vrtoglavo gubi stanovništvo zbog migracija i negativnog prirodnog priraštaja. Razlika u dinamici i tempu života, reklo bi se, više je nego očigledna, ali Strainovići smatraju da neko ko je samo posmatrač, opčinjen gužvom velikih evropskih gradova, može videti lažnu sliku o društvenim odnosima i socijalnom životu tamošnjeg sveta:
– Istina, na prvi pogled deluje da je velika povezanost među ljudima osnovna odlika takvih sredina. Ovo i može biti tačno ako se posmatra poslovno okruženje, s obzirom da je u tamošnjem svetu sve podređeno biznisu. Međutim, iz društvenih odnosa koji su uspostavljeni u slobodnom vremenu, gotovo da isčezavaju neformalni kontakt, druženje, empatija, kao i briga o pojedincu i njegovim potrebama. Čini se da smo mi nekako imali sreće. Sve što nam je nedostajalo sa one strane Alpa, uspeli smo da pronađemo podno Troglava – zaključuje za kraj razgovora naš sagovornik Srđan Strainović.
Nema sumnje da je ova porodica konačno pronašla svoju sreću i to baš na mestu kojem ljudi nemilice okreću leđa, tragajući za istim ciljem. Udaljenost škole ne vide kao poseban problem. Uz školske aktivnosti, deca prolaze kroz stalni vid socijalizacije u kontaktima sa mnogobrojnim gostima na njihovom imanju.
Članovi ove vredne porodice su i poligote. Srđanova supruga Nasim, koja je krštenjem u pravoslavnoj crkvi dobila ime Jelena, rođena je u Španiji, odrasla je u Nemačkoj, roditelji su joj poreklom iz Irana, pa se u njihovom domu, pored srpskog i engleskog, svakodnevno može čuti razgovor na španskom i nemačkom jeziku. Poučena njihovim primerom, jedna porodica iz Švajcarske se takođe trajno preselila u Lopatnicu, sa namerom da pokrene organski uzgoj voća, povrća i domaćih životinja. Sada se u komšiluku Jelene i Srđana govori i francuski jezik.
I pored brojnih statističkih pokazatelja koji pokazuju da je povratak u zapuštena sela Srbije sveden gotovo na avanturizam, primer porodice Strainović pokazuje da volja, posvećenost i rad mogu i moraju dovesti do željenih rezultata.
Kada je uspeh koji su postigli postao vidljiv, njihov primer su postepeno počeli da slede i drugi. Jelena i Srđan veruju da su tek na početku jedne velike misije od koje tek treba očekivati značajne rezultate. Mesto u kojem žive, u kojem reke pričaju, a brda grle nebo, možda je tu da pokaže kako se „korenima najlakše vraća onaj ko zna gde mu je dom“.
Aleksandar Raković
