6. januar 2016.
Požar koji je 2. januara unesrećio nekoliko kraljevačkih porodica, u danima praznika stavlja na ispit našu humanost, koja treba da dokaže kako mnogo malih ljudi može da izbriše zebnju sa lica onih što su sačuvali samo goli život
„Sve je otišlo…“, izgovara drhtavim glasom, a oči su mu tužne i dah isprekidan. Bori se da ne pusti suzu dok mi pojašnjava kako se tog groznog dana seća do detalja. I uspeva: nema maglu u očima ni dok mi pokazuje kako je u tuđoj odeći, ni dok tako tužan uspeva da ozari lice pominjanjem kako su mu se u najtežoj muci našli najbliži prijatelji i komšije. Ali, kad progovara o fotografijama kojih više nema, kad priča o životima o kojima su svedočile te slike, kad se priseća da više nema nijednu uspomenu na detinjstvo i mladost svoje sada već odrasle dece, Milutin Moravčić ne može da zadrži suze. One teške, najteže, muške. Još teže zato što ih izgovara na Badnji dan, uoči Božića, koji svaka porodica treba da slavi u toplini porodičnog doma, na okupu. A oni kuću više nemaju. Svi su glave sačuvali, to jeste najvažnija poruka i uteha.
Iz stana Moravlića krenula je vatra tog popodneva. Bio je to dan kada im je prvi put u stan došla unuka, sinovljeva kćerka, stara svega dva meseca. Radosti nije bilo kraja. Nakon što su ispratili sina, snahu i dvoje unučića, Milutin je sa suprugom i kćerkom krenuo na slavu kod rođaka. Pet minuta posle 16 časova komšinica ga je zvala na mobilni da kaže da iz stana Moravčića „nešto dimi“. Najbrže što je mogao, za svega nekoliko minuta stigao je do zgrade u Ulici Vladike Nikolaja žičkog.
– Jedno vatrogasno vozilo već je bilo ispred zgrade, crevo je već bilo razvučeno, ali vrata našeg stana nije otvorio niko. Ja sam ih otključao, ušao u stan i u delu gde su se, ispod stepenika nalazili kompjuter, štampač, telefon i ruter, video sam plamen koji se širi po vertikali, ka spratu, jer je stan bio u dva nivoa. Moj subjektivni, a ne stručni utisak bio je da bih sa dve-tri kofe vode to mogao da ugasim. Bio sam kolekcionar vrednih umetničkih slika, pa sam u jednom trenutku pomislio da bih, možda, mogao da ih iznesem. Dok sam se premišljao, vatrogasci su tražili da siđem ispred zgrade. Očekivao sam da požar uskoro bude ugašen, a onda sam sa zemlje užasnuto gledao kako plamen počinje da se širi! – priseća se moj sagovornik, pojašnjavajući da je vatra buknula kada je zahvatila oko 60 kilograma briketa, koji su se u stanu nalazili, jer su Moravčići imali sopstveno grejanje.
Bio je, kaže, zapanjen činjenicom da niko ništa ne preduzima.
– Čak su i okupljeni ljudi svašta govorili vatrogacima, psovali ih. Nije nam bilo jasno zašto ne gase požar. Ispostavilo se da sve do 16.35 „Elektrodistribucija“ nije isključila struju i da vatrogasci nisu smeli da gase požar. Kad je struja isključena, bilo je kasno. Moja porodica ostala je bez ičega, komšiji do nas Branku Jovanoviću izgoreo je krov. I taj stan pretrpeo je veliku štetu.
Imamo snimak na kojem se vidi da su u 16.35 stanovi i dalje osvetljeni, da električna energija još nije isključena. Oštećen je delom krov i iznad stana trećeg komšije, kojem sam, zbog griže savesti takođe ponudio pomoć, ali je on sam sanirao tu štetu. Problem je sa stanom ispod našeg koji je natopljen vodom, a u kojem živi dvoje ljudi od kojih samo muž radi povremene poslove, a imaju troje dece. Već sam angažovao ljude koji će, nakon što njihov stan bude isušen, pregletovati zidove i okrečiti ih. Nama jeste teško, jer više nemamo ništa, ali – moja su deca već odrasla, a njihovo troje dece treba da živi u tom neuslovnom stanu koji već polako sušimo. Ima fleka i u stanovima drugih komšija, dogovorio sam sa jednim molerom da dođe i da im stanove sredi. Poštujem te ljude, s kojima u istoj zgradi živim već 30 godina i imam moralnu obavezu prema njima – kaže Milutin Moravčić.
Komšije uzvraćaju tako što majstorima koji ovih dana rade u prostoru koji je nekada bio dom, donose hranu, sokove, čajeve, da se okrepe.
Razočaran je Milutin pisanjem nekih medija koji su, kaže, izveštavali kako je za sve koji su ostali bez krova nad glavom obezbeđen smeštaj u hoteu „Rojal“, kako su kod njega dan pre požara dolazili vatrogasci da ga opomenu „zbog nepravilno saniranog dimnjaka nakon zemljotresa“:
– Ništa od toga nije tačno! Baš zato što je u pitanju drvena konstrukcija, imao sam izidana dva zaštitna zida koja su naš stan odvajala od komšijskih. Dimnjak nije bio obložen običnim tervolom, nego onim za temperature od preko 1.000 stepeni. Nije bilo ni teoretske šanse da od dimnjaka krene požar! Priča o tome da je požar izazvao „nestručno, nakon zemljotresa saniran dimnjak“ puštena je pre nego što je iko ušao da vidi stan. Još jedna činjenica: išli smo na slavu i kotao nije radio. Kako može kotao koji ne radi da se zapali? Dva puta su nadležni dolazili da rade uviđaj i videli su odakle je, po meni, požar krenuo. 
Da je vatra krenula od dimnjaka, to žarište bi se videlo, ali – toga nema. Osim prijatelja, kojima ću zbog pružene ruke zauvek biti zahvalan, niko od gradskih zvaničnika nije nam ponudio pomoć, nije nas pitao imamo li gde da prespavamo, šta da jedemo. Nije to zanimalo ni Centar za socijalni rad. Zvali su me iz Udruženja starosedelaca, odmah sutradan uplatili i skromnu pomoć, ali sam taj gest je bio važan. Nama je sada najpotrebniji građevinski materijal, nezahvalno je od bilo koga tražiti novac, jer narod nema para – svestan je moj sagovornik dok pokušavam da ga ubedim da ni on, ni drugi ljudi koje je požar unesrećio neće ostati sami sada kada im je pomoć najpotrebnija, zato što još ima nas koji hoćemo, možemo i želimo da pomognemo.
Zna Milutin da je na društvenim mrežama već pokrenuta akcija da im se pomogne i odmah kaže kako ne želi da iko pomisli da bi ta pomoć mogla da bude zloupotrebljena.
– Ako bude pomoći dobrih ljudi, neka neko drugi upravlja nekim novootvorenim namenskim računom, a ne da te pare idu samo na moj račun, kad je i stan komšije Jovanovića dosta oštećen – u svojoj nesreći Milutin misli i na druge, jer mu upravo to saznanje da je vatra krenula iz njegovog stana ne da mira. Na bensedinima je, bori se sa visokom pritiskom i šećerom.
Teško je sa 60 godina krenuti od nule, teško uzdiše, svestan puta koji ih tek čeka, dok se istovremeno, možda i potajno, kao i ja uostalom, nada u pomoć mnogo malih ljudi koji, kada se udruže, mogu mnogo. Do tada, Moravčići će sa kćerkom živeti u podstanarskom stanu svog sina koji i sam ima četvoročlanu porodicu.
Sada su našim sugrađanima najpotrebniji crep, drvena građa, stolarija, kotao za grejanje, bela tehnika, mali kućni aparati. Na neka vrata Milutin je već, po slobodi, zakucao, moleći da taj materijal dobije na neku višegodišnju otplatu. Ima obećanja, ima nade, a u trenutku dok je ovaj tekst završavan saznala sam da se, preko Udruženja starosedlaca Kraljeva i okoline javio i čovek koji je ponudio da besplatno odradi posao ponovnog uvođenja električne energije. Na drugoj strani, članovi udruženja „Pozitivna omladina“ skupljali su sinoć na dobrotvornoj večeri prilog za porodice čiji su stanovi stradali u požaru. Ima ljudi koje bole tuđe muke, na tome treba da počiva nada Moravčića i njihovih komšija.
Uzalud sada sva Milutinova preispitivanja zašto se sve ovo dogodilo kada, kaže, nikome u životu ni dinar nije ostao dužan, čime je lošu sreću zaslužio. Odlazio je u inostranstvo da bi zaradio za pristojan život, izdržavao porodicu i od svog hobija – pravljenja suvenira, svojim rukama napravio i 15 velikih montažnih kuća.
– Pravio sam brvnare od po 200 kvadrata, jedna krovna konstrukcija za mene bi sada bila mačji kašalj, ali nisam u stanju ni fizički, ni mentalno sada to sam da radim – kao da se pravda.
Juče je Milutin sreću tražio u malim stvarima, umeo da se u svojoj tuzi obraduje kada iz loma i šuta koji su raščišćavali prijatelji – ispliva poneki detalj iz, sada može i tako da se kaže, prethodnog života. Sada je na nama da dokažemo kako nije dovoljno lajkovati, niti podeliti objavu na društvenim mrežama sa apelom za pomoć. Ovim ljudima treba da ih uverimo kako „postoje nesreće koje čoveku iščupaju srce, ali je sve rešivo ako ima dobrih ljudi da to srce vrate na mesto“. Srce ovih ljudi je na mestu gde ih izgoreli i ruinirani čekaju njihovi stanovi. Ako ne pomognemo da u tim stanovima ponovo zakuca život, izgoreće još uvek čitava ljudska srca. A to je već greh koji svemir ne bi mogao da nam oprosti.
Svi koji mogu i žele, pomoć mogu da uplate na tekuće račune:
325-9300700571340-98 OTP banka, na ime Milutin Moravčić
340-32075132-86 ERSTE BANKA, na ime Branko Jovanović
Od građevinskog materijala, najpotrebniji je crep „Velika Kikinda” (2500 komada), ali i ostali građevinski materijal (tervol, gipsane ploče… stolarija). Garderoba, nameštaj i ostale stvari trenutno nisu potrebne, jer nemaju gde da ih stave
foto: Kraljevački forum
