ZAŠITNICA SVETE GORE

Narednih nedelja prenosićemo putopise našeg saradnika Dragana Bajovića sa Svete Gore i Rusije; kolega je svoje putopise uvrstio u knjigu “Zapisi iz gipsa” koju su ondašnje, stare “Ibarske novosti” objavile 2007. godine

Na sve­tu ne po­sto­ji ta­kva dr­ža­va: is­ključi­vo mu­ška i is­klju­či­vo pra­vo­slav­na. Ta drža­va ima svo­je gra­ni­ce, ima svo­ju pot­pu­nu auto­no­mi­ju (iako se grč­ki po­li­caj­ci bri­nu o bez­bed­no­sti), nje­na je zaštit­ni­ca Bo­go­ro­di­ca Tro­je­ruči­ca či­ja je ori­gi­nal­na iko­na dar Jo­va­na Da­ma­ski­na Svetom Savi i nalazi se u cr­kvi ma­na­sti­ra Hi­lan­da­ra. Sve­ta Go­ra Aton­ska će bi­ti tu i na­red­nih svih vekova. U ovom tre­nut­ku na njoj je dva­de­set ve­li­kih pravoslav­nih ma­na­sti­ra: se­dam­na­est grčkih, je­dan srp­ski, je­dan ru­ski i je­dan bu­gar­ski. Srp­skih mo­na­ha je sa­mo 23^[1].

U vre­me ca­ra Du­ša­na Sil­nog mo­na­ha je u ma­na­sti­ru Hi­lan­da­ru bi­lo ne­ko­li­ko sto­ti­na. Ako broj naših mo­na­ha spad­ne is­pod se­dam, Grčke vlasti stiću pra­vo da nam odu­zmu Hi­lan­dar.

Dolazak na Svetu Goru

Tre­ći je de­cem­bar. Su­tra je hi­lan­dar­ska sla­va – Va­ve­de­nje Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, do­gađaj ko­ji ni­ka­ko ne sme­mo da pro­pu­sti­mo. Da, u So­lu­nu smo, ne­kih 150 ki­lo­me­ta­ra od Sve­te Go­re, ali tek nam sa­da pred­sto­je mu­ke oko pri­ba­vljanja pa­pi­ra, jer se ni u jed­nu dr­ža­vu ne ula­zi ta­ko teško kao u mo­našku. Dnev­no se ta­mo „pro­pu­šta“ naj­vi­še de­set go­sti­ju. Ka­da je hi­lan­dar­ska sla­va, među­tim, broj go­sti­ju se ne ogra­ni­ča­va. Grč­ke vla­sti, ko­je kon­tro­li­šu sve­to­gor­sku gra­ni­cu, u ta­kvim su pri­li­ka­ma to­le­rant­ne. Gr­ci, na­i­me, ve­ru poštu­ju iz­nad sve­ga.

Mom sa­put­ni­ku, mla­dom sve­šte­ni­ku Lju­bin­ku Ko­sti­ću u so­lun­skim pro­da­vni­ca­ma i ina­če lju­ba­zni pro­dav­ci oba­ve­zno će po­lju­bi­ti ru­ku. Ta­kva pažnja pre­ma pra­vo­sla­vlju i svešten­stvu  bi­će jed­ne ve­če­ri po­vod da se otac Lju­bin­ko i ja se­ti­mo ka­ko su u Sr­bi­ji uči­li de­cu da po­po­vi do­no­se ne­sre­ću. De­ca su ka­da bi sre­la po­po­ve pljuc­ka­la i, do­di­ru­ju­ći jed­na dru­gu, go­vo­ri­la: „Pre­da­jem ti bak­su­za“.

Ko zna, možda i zbog to­ga što Gr­ci ni­ka­da ni­su za­ne­ma­ri­va­li svo­ju ve­ru sa­da ta­mo sve cve­ta. So­lun, sa skoro jednim milionom svojih žitelja, to­kom či­ta­vog da­na i većeg de­la no­ći sav je u po­kre­tu, sav je ra­do­sno raz­i­gran. Nje­go­ve pro­dav­ni­ce, pi­ja­ce i re­sto­ra­ni  po vas­ce­li dan su prepu­ni. Tre­ba sa­mo da ode­te na naj­ve­ću pi­ja­cu u cen­tru gra­da pa da vam se za­vr­ti u gla­vi. Tu reč „ne­ma“ jed­no­stav­no ne po­sto­ji. I, što je vr­lo za­ni­mlji­vo (za­ni­mlji­vo za nas, za osta­tak norr­mal­nog sve­ta ni­je), sve je jef­ti­no. čak i za naše pot­pu­no is­ta­njene novča­ni­ke. Naj­kva­li­tet­ni­je svinjsko me­so, bez ijed­ne ži­li­ce ili ko­šči­ce, ko­šta ne­pu­nih se­dam ma­ra­ka, gro­žđe nešto više od jed­ne mar­ke, ka­fa pet ma­ra­ka, ba­na­ne dve i po mar­ke, po­mo­randže, li­mun, ki­vi, grej­pfrut mar­ku i nešto. Na­ći će­te tu na hilja­de vrsta ri­be, na sto­ti­ne  ra­znih kač­ka­valja, le­šnik, ana­nas, alvu, ma­sli­ne, su­vo gro­žđe, smokve, ur­me i još tušta dru­gih stva­ri. Pri­meću­je­te da ov­de na­bra­jam „sa­mo“ one ar­ti­kle ko­je na­še oči odav­no ne vide­še. Ka­da bih počeo da na­vo­dim još i onaj „osta­tak“, bo­jim se da na Sve­tu Go­ru, bar u ovom na­stav­ku pu­to­pi­sa, ne bih ni sti­gao.

Za­to, po­žu­ri­mo po vizu ko­je će nam omo­gu­}i­ti ula­zak na brod što od Je­ri­so­sa plo­vi do Hi­lan­dar­ske ar­sa­ne (pri­sta­ništa) sv. Si­me­o­na. U to­me će nam po­moći je­dan naš Kraljevča­nin, Dra­giša Đo­ko­vić Kra­le, ko­ji već osam go­di­na u So­lu­nu ima iz­vo­zno-uvoznu fir­mu „Sr­bo­he­las“. Za­pra­vo, Kra­le, bu­dući da je di­rek­tor u pra­vom smi­slu te reči, iz­dao je na­log svom advo­ka­tu, Gr­ku Ata­na­so­su, da nas od­ve­de do Mi­ni­star­stva spoljnih po­slo­va za Se­ver­nu Grč­ku gde će nam, uz stro­gu pro­ve­ru do­ku­me­na­ta, uru­či­ti za­pe­čać}e­no pi­smo ko­je će­mo, ka­da stig­ne­mo u Je­risos, pokazati po­li­ci­ji. Pre to­ga, u na­šem Kon­zu­latu, u ko­me smo na­le­te­li na još jed­nog Kralječanina, Slo­bo­da­na Đu­ro­vića, do­bi­li smo ta­ko­đe za­pečaće­no pi­smo ko­jim drža­va Ju­go­sla­vi­ja ga­ran­tu­je da smo „po­dob­ni“ za ula­zak na Sve­tu Go­ru.Autor na granici

Sna­šli bi­smo se mi i bez Ata­na­so­sa da ni­smo ima­li je­dan pro­blem ko­ji je, da bi bio pra­vil­no shvaćen, službe­ni­ci u Mi­ni­star­stvu mo­rao da bu­de is­pričan na grč­kom je­zi­ku. Na­i­me, naš pri­ja­telj Hra­ni­slav Mi­loše­vić, sa ko­jim smo ovo ho­do­čašće u pret­hod­na tri me­se­ca vr­lo de­talj­no pla­ni­ra­li, tog ju­tra ni­je mo­gao da pođe sa na­ma iz Sko­plja u So­lun. Po­na­da­li smo se da će­mo i bez nje­go­vog pri­su­stva do­bi­ti vizu i za nje­gov ula­zak na Sve­tu Go­ru. Za­to smo i po­ve­li Ata­na­so­sa. Međ|u­tim, službe­ni­ca u Mi­ni­star­stvu za to ni­je hte­la ni da ču­je.

Hra­ne je, ipak, dva da­na ka­sni­je stigao u Hi­lan­dar i bez di­ja­mo­ni­ta­ri­o­na, do­ku­men­ta ko­ji vam na osno­vu pi­sma iz Mi­ni­star­stva iz­da­je po­li­ci­ja u Je­ri­so­su. Nje­go­va želja da se nađe na tom sve­tom me­stu bi­la je ta­ko ja­ka, da je iz Ura­no­po­li­sa, gra­di­ća na seve­ro­zapad­nom de­lu is­toč­nog pr­sta Hal­ki­di­ki­ja ko­ji pri­pa­da Mo­na­škoj dr­ža­vi Sve­toj Go­ri, gde je par­ki­rao ko­la, u Hi­lan­dar do­šao pe­ši­ce pošto u to vre­me ni­je bi­lo ni­jed­nog bro­da na ko­ji bi se, uosta­lom, bez di­ja­mo­ni­ta­ri­o­na, teško ukr­cao. Uz po­moć jed­ne ma­pe i zve­zda (i noć ga je uhva­ti­la) us­peo je da stig­ne do ma­na­sti­ra. Pre­pe­šaćio je dva­de­set ki­lo­metara kroz šu­me, maslinja­ke, pre­ko ja­ru­ga i br­da. Jed­nog tre­nut­ka, ka­da je već is­ti­cao i sed­mi sat nje­go­ve „eks­pe­di­ci­je“, po­mi­slio je da će umre­ti. I baš ta­da je ugle­dao si­lu­e­tu mo­nu­men­tal­ne Mi­lu­ti­no­ve ku­le udalje­ne od Hi­lan­da­ra ne­kih pet sto­ti­na me­ta­ra. Ka­da je oko de­set uve­če sti­gao u Hi­lan­dar re­kao je: „Sam me je Bog do­veo“. I, za­i­sta, i sa­mi su se mo­na­si, ko­ji­ma je te­ren ko­jim je on prošao do­bro po­znat, i di­vi­li se nje­go­vom pod­vigu.

[1] Isti­na, ka­da sam ka­sni­je, po­sle de­se­tak go­di­na, ta­mo opet došao bi­lo ih je viš­e. Svi su ima­li mo­bil­ne te­le­fo­ne. Znao sam da se ma­na­stir­sko brat­stvo uve­ća­lo „za­hva­ljlući Mi­lo­še­vi­će­voj vla­sti. Mno­gi su ta­da po­be­gli iz ze­mlje da ih sol­da­te­ska tog dik­ta­to­ra ne mobiliše i pri­ve­de, na ra­ti­šta ši­rom bivše SFRJ