OD JERISOSA DO ARSANE SV. SIMEONA (3)

piše Dragan Bajović

Već dve nedelje prenosimo putopise našeg saradnika Dragana Bajovića sa Svete Gore i Rusije; kolega je svoje putopise uvrstio u knjigu “Zapisi iz gipsa” koju su ondašnje, stare “Ibarske novosti” objavile 2007. godine 

Još u na­šem Kon­zu­la­tu u So­lu­nu sre­li smo stu­den­te be­o­grad­skog Te­o­lo­škog fa­kul­te­ta. Njih pe­de­se­tak se ta­ko­dje za­pu­ti­lo na sla­vu u Hi­lan­dar. Ka­sni­je će oni sa na­ma plo­vi­ti pre­ma Sve­toj Go­ri. Bi­će to noć­na plo­vid­ba ma­le­nom la­djom „Ma­ri­ja“ či­ja pa­lu­ba mo­že da pri­mi tek pe­de­se­tak put­ni­ka.

Na Sve­toj Go­ri ne­ma stru­je. Ne za­to što za to ne­ma uslo­va, već za­to što stru­ja asketama ka­kvi su sve­to­gor­ski mo­na­si ni­je po­treb­na. U njihovim se ke­li­ja­ma, u naj­bo­ljem sluča­ju, mo­že na­ći po ko­ja lam­pa na gas.^[1]

Raz­mi­šljam sa zeb­njom, a na bro­du je i ina­če hladno, ka­ko će­mo pri­sta­ti bez sve­ti­o­ni­ka, bez osve­tlje­ne ar­sa­ne. No, ve­šti grč­ki mor­na­ri su, po tom mr­klom mra­ku, pri­sta­ja­nje uz dok iz­ve­li kao od ša­le. Do­du­še, do sa­me ar­sa­ne sv. Si­me­o­na do­plo­vi­li su uz po­moć ne­po­gre­ši­vog ra­da­ra…

Egej­sko mo­re oko Sve­te Go­re če­sto zna da bu­de vr­lo ne­mir­no, pa bro­do­vi bi­va­ju i po ne­ko­li­ko da­na za­ro­blje­ni u Je­ri­sosu. Mno­gi na­mer­ni­ci ko­ji su po­šli na Sve­tu Go­ru za to vre­me se ne­str­plji­vo mo­le da bu­ra utih­ne. Na­ši to vre­me pro­vo­de u Hi­lan­dar­skoj ku­ći u Je­ri­so­su. Tu im je sve obez­be­dje­no: hra­na, vo­da, kre­ve­ti… Me­dju­tim, ma­lo je ko­me sta­lo do tih bla­go­da­ti. Svi bi što pre na Sve­tu Go­ru. Mno­gi su se, ipak, po­sle vi­še­dnev­nog če­ka­nja, fi­nan­sij­ski i du­šev­no is­cr­plje­ni, vra­ća­li u Sr­bi­ju.

I, evo, do­dir­nu­li smo, po­sle dva sa­ta plo­vid­be, Sve­tu Go­ru. Iz pe­de­set stu­dent­skih gr­la bru­ji tro­par Sve­tom Sa­vi. Uz­bu­dje­nje ko­je ose­ćam, bo­jim se da ne­ću zna­ti da opi­šem. Već je, evo, i sve­to­gor­sko tlo pod mo­jim no­ga­ma. Mno­gi od stu­de­na­ta po­lju­bi­še tu sve­tu ze­mlju. Bro­dić „Marija“ po­ga­si svo­je re­flek­to­re. Osta­smo u pot­pu­nom mra­ku, ali to nas ni ma­lo ni­je bri­nu­lo. Nig­de nam na sve­tu ne mo­že bi­ti bo­lje ne­go ov­de. Upu­ti­smo se blat­nja­vim pu­tem pre­ma za­du­žbi­ni srp­skih sve­ta­ca Sa­ve i Si­me­o­na.

Manastirska slava svetog Vavedenja

Bi­ti na hi­lan­dar­skoj sla­vi zna­či bi­ti sa pr­vim Ne­ma­nji­ći­ma, Rast­kom i nje­go­vim ocem Ste­va­nom, po­to­njim sv. Sa­vom  i sv. Simeonom. Dok kroz mr­klu noć, u dru­štvu pedesetak stu­de­na­ta te­o­lo­gi­je, ko­ra­čam od ar­sa­ne sv. Si­me­o­na do sa­mog ma­na­sti­ra, raz­mi­šljam da je ko zna ko­li­ko pu­ta tim pu­telj­kom pro­la­zio i sam sv. Sa­va pre osam veko­va. I ose­ćam kao da ni­ko, osim sv. Sa­ve i me­ne, za tih osam ve­ko­va tu­da ni­je prola­zio. I znam da je ta­kvo ose­ća­nje ob­u­ze­lo i mo­je sa­put­ni­ke. Svi bi da bu­du je­di­ni sve­do­ci, da pro­ha­ju­le ve­ko­ve pri­svo­je sa­mo za se­be. Slič­no ose­ća­nje imam i ka­da sam u ma­na­sti­ru Stu­de­ni­ca. I ta­da ko­ra­čam sit­nim ko­ra­ci­ma bo­je­ći se da ne pre­sko­čim ne­ko me­sto ko­je je do­dir­nu­lo sto­pa­lo sv. Sa­ve.

Evo nas, to još ne vi­dim, ali mi svo­jim ubr­za­nim ot­ku­ca­ji­ma sr­ce ja­vlja, tik uz ma­na­stir. Već ču­jem i ne­ka­kav zuj i ču­dim se šta to mo­že bi­ti. Zuj, ka­sni­je ću sa­zna­ti, pro­iz­vo­di agre­gat za stru­ju ko­ji se uklju­ču­je sa­mo o sla­vi ka­ko se broj­ni go­sti hi­lan­dar­ski ne bi izgu­bi­li u ogrom­nim i „do neba vi­so­kim“ zgra­da­ma i, za one ko­ji su tu pr­vi put, go­to­vo nere­ši­vim la­vi­rin­tom hod­ni­ka i ste­pe­ni­šta. Sve zgra­de su me­dju­sob­no po­ve­za­ne ta­ko da či­ne je­dan ve­li­ki krug u či­jem je ju­žnom de­lu pre­kra­sna glav­na cr­kva, cr­kva Sve­tog Vave­de­nja. Tu su još pirg sv. Sa­ve, za­pra­vo jed­na ogrom­na ku­la či­ja je grad­nja po­če­la oko 1200. go­di­ne, po­tom pirg sv. Ge­or­gi­ja, pa ogrom­na tr­pe­za­ri­ja, ne­ko­li­ko ko­na­ka, čudesna ula­zna kapija i zda­nja po­red nje, hram sv. Ar­han­dje­la iz tre­će če­tvr­ti­ne XIV veka, no­va bi­bli­o­te­ka, ke­li­ja sv. Si­me­o­na, bol­ni­ca, ci­ster­na za vo­du, zvonik, crkva sv. Tri­fu­na, gra­će­na pre 1620. go­di­ne…

Prota Miloš Vasiljević, Dragan Bajović i prota Ljubinko Kostić

Pa ipak, bez ob­zi­ra na uklju­če­ni agre­gat, u ma­­stir­skom dvo­ri­štu i u ve­ći­ni zgra­da vla­da pot­pu­ni mrak. Agre­gat osve­tlja­va, i to vr­lo osku-dno, sa­mo tr­pe­za­ri­ju i sa­lon u no­vim kona­ci­ma. Za­to i ne po­ku­ša­vaj­te da sa­mi ode­te do sa­lo­na ili da iz nje­ga si­dje­te u por­tu. Na­i­ći će­te na mno­štvo neo­sve­tlje­nih i iz­u­kr­šta­nih ste­pe­ni­šta. Me­dju­tim, upra­vo ta asimetri­ja i ne­lo­gič­nost ma­na­stir či­ne mi­stič­nim i još lep­šim ne­go što ste ika­da mo­gli i da po­mi­sli­te.

U tr­pe­za­ri­ji nas do­če­ku­je otac Va­si­li­je, mo­nah ko­ji je u Hi­lan­dar do­šao Brdjana blizu Gor­njeg Mi­la­nov­ca. U mir­skom sve­tu ra­dio je na že­le­zni­ci gde je, zbog or­ga­ni­zo­va­nja štraj­ko­va i svog an­ti­ko­mu­ni­stič­kog de­lo­va­nja, imao niz ne­pri­jat­no­sti. Ko­nač­no, mir je našao u Hi­lan­da­ru i iz nje­ga ne na­me­ra­va da od­la­zi. Bez ve­li­kih uvo­da, pri­po­mi­nju­ći da smo mi već če­tvr­ta gru­pa ko­ja te ve­če­ri se­da za tr­pe­zu i da, pre­ma to­me, ni­su po­treb­ni ni­ka­kvi go­vo­ri („Da ne bi bi­lo kao u ko­mu­ni­zmu“, ne­će iz­dr­ža­ti da ne ka­že) po­že­le nam do­bro­do­šli­cu i po­nu­di nas ve­če­rom: lig­nje, po­vr­će i, u Hi­lan­da­ru, oba­ve­zno vi­no.

Bde­ni­je uoči ma­na­stir­ske sla­ve Va­ve­de­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce je već po­če­lo, pa žurimo, u to­me su na­ro­či­to rev­no­sni stu­den­ti, da se što pre pri­dru­ži­mo mo­na­si­ma i gosti­ma ko­ji se mo­le u glav­noj cr­kvi.

Glav­nu cr­kvu po­čeo je da gra­di kralj Mi­lu­tin kra­jem XI­II ve­ka po­što je pre to­ga po­ru­šio pr­vo­bit­ni hram ko­ji su sa­gra­di­li sv. Sa­va i sv. Si­me­on. Pr­vo­bit­ni hram je bio ne­do­volj­no ve­lik za brat­stvo ko­je je po­sta­ja­lo sve broj­ni­je, ali se ne mo­že pre­ba­ci­va­ti kti­to­ri­ma da nisu bi­li da­re­žlji­vi pri nje­go­vom opre­ma­nju: unu­tra­šnjost je blje­šta­la zla­tom na fre­ska­ma i iko­na­ma.

Mno­gi od mo­jih sa­put­ni­ka, oči­gled­no ne­do­volj­no oba­ve­šte­ni, sti­gli su u Hi­lan­dar sa ogrom­nim put­nim tor­ba­ma i ko­fe­ri­ma, u ras­ko­šnim ode­li­ma i oba­ve­znom kra­va­tom, u sa­lon­skim ci­pe­la­ma, što im, uosta­lom, ni­ko ni­je za­me­rio. Ne­ki su se i oskud­no obu­kli misle­ći da je na Sve­toj Go­ri, bu­du­ći da nje­ne oba­le za­plju­sku­je Egej­sko mo­re, to­plo. Među­tim, iako je u So­lu­nu, ko­ji je čak u od­no­su na Sve­tu Go­ru se­ver­ni­je, tog da­na bi­lo za to do­ba go­di­ne (3. de­cem­bar) ve­o­ma to­plo – 18 ste­pe­ni, na mo­na­škom po­lu­o­str­vu prilično je sve­že. šta sa­da ura­di­ti sa ogrom­nim pr­tlja­zi­ma? So­be još ni­smo do­bi­li. Uostalom, ove go­di­ne na sla­vu je pri­sti­glo naj­vi­še go­sti­ju do sa­da – oko tri sto­ti­ne. Miloš Ilić i Hranislav Milošević

Va­lja bi­ti za­i­sta do­ma­ćin, a hi­lan­dar­ski mo­na­si će se po­ka­za­ti upra­vo ta­kvim, pa to­li­ki na­rod ugo­sti­ti. No, za sa­da, bar što se tor­bi i ko­fe­ra ti­če, ni­ko ne­ma raz­lo­ga da bri­ne: njih će­te na­ći tač­no na onom me­stu gde ste ih osta­vi­li. Evo, čak i na­ši mir­ja­ni, ko­ji su u ogromnom bro­ju „osvo­ji­li“ ma­na­stir, na ovom sve­tom me­stu za­bo­ra­vlja­ju sve svo­je poroke. Mno­gi se svojih po­ro­ka još na bro­du oslo­bo­de pa se ku­ća­ma vra­te pro­sve­tlje­ni i prepo­ro­dje­ni.

Glav­na cr­kve­na vra­ta su tač­no na­spram tr­pe­za­ri­je pa nam je la­ko i po tom mra­ku da se u sa­moj cr­kvi na­dje­mo. Ta­mo, ka­ko re­koh, uve­li­ko traje Bde­ni­je ko­je će u tri iza po­no­ći ima­ti jed­nu krat­ku pa­u­zu – ne­kih sat vre­me­na – ka­ko bi ju­tar­nja slu­žba mo­gla da poč­ne oko če­ti­ri i da traje do 10 ča­so­va. U pev­ni­ca­ma na­ši i grč­ki mo­na­si. Obi­čaj je u Hilandaru da do­ma­ćin sla­ve bu­de igu­man ne­kog dru­gog ma­na­sti­ra.

Ovog pu­ta naš doma­ćin je otac Je­frem, igu­man grč­kog ma­na­sti­ra Va­to­ped. Is­pred le­ve pev­ni­ce u ko­joj su na­ši mo­na­si, u ne­po­sred­noj bli­zi­ni iko­ne Bo­go­ro­di­ce Tro­je­ru­či­ce, na tro­nu se­di episkop ra­ško-pri­zren­ski Ar­te­mi­je ko­ji je na sla­vu do­šao sa dva­de­se­tak svo­jih mo­na­ha. Po­što smo ušli u cr­kvu naj­pre celivamo ikonu Bo­go­ro­di­ce Tro­je­ru­či­ce ko­ja se de­se­tak da­na pre to­ga „vra­ti­la“ iz So­lu­na. Ova ču­do­tvor­na iko­na igumanija je manastira Hilandara. Le­gen­da ka­že da je naj­pre pri­pa­da­la Sve­tom Jo­va­nu Da­ma­ski­nu. Okle­ve­tan za to­bo­žnju iz­da­ju dr­ža­ve i vla­da­ra, od iko­no­bor­nog ca­ra La­va Isa­vri­ja­na ko­ji je vla­dao po­čet­kom VI­II ve­ka, da­ma­ski ka­lif ka­zni sv. Jo­va­na Da­ma­ski­na jav­nim odseca­njem desne ruke. Jo­van uve­če iz­mo­li od ka­li­fa svo­ju od­se­če­nu ru­ku i, do­biv­ši je, po­dje sa njom pred iko­nu Pre­sve­te Bo­go­maj­ke, po­to­nje Tro­je­ru­či­ce. Sta­viv­ši ru­ku na svo­je mesto, sve­ti­telj po­če u su­za­ma da se mo­li tra­že­ći od Bo­go­ro­di­ce is­ce­lje­nje. Du­go se mo­le­ći ta­ko, sv. Jo­van Da­ma­skin pred njom i za­spa. U snu mu se ja­vi Bo­go­ro­di­ca i is­ce­li mu ru­ku… Na me­stu gde je bi­la od­se­če­na ostao je vi­dan oži­ljak ra­di po­sve­do­če­nja čuda. Iz bla­go­dar­no­sti za is­ce­lje­nje, sv. Da­ma­skin na­či­ni od sre­bra jed­nu ša­ku i pri­lo­ži je sve­ča­snoj iko­ni Bo­go­ro­di­ci ko­ja zbog to­ga bi na­zva­na Trojeruči­ca. Po­tom je sv. Jo­van Da­ma­skin oti­šao u la­vru Sve­tog Sa­ve Osve­će­nog gde se za­mo­na­šio. Po­neo je sa sobom i Tro­je­ru­či­cu. Iko­na je ostala u La­vri Sve­tog Sa­ve Osve­će­nog u Je­ru­sa­li­mu sve do DŽI­II ve­ka ka­da je bi­la da­ta Sve­tom Sa­vi, ar­hi­e­pi­sko­pu srp­skom. Sve­ti Sa­va je iko­nu do­neo u Sr­bi­ju, a ona je za­tim, zbog ne­mi­ra i bur­nih vre­me­na, sa­ma, na ma­ga­re­tu, bez iči­je po­mo­ći, sti­gla na Sve­tu Go­ru, pred sve­tu obi­telj hi­lan­dar­sku. Mo­na­si Hi­lan­da­ra su je sa ra­do­šću do­če­ka­li i sve­ča­no je une­li u ma­na­stir­ski hram Sve­tog Va­ve­de­nja. Nedavno je, sredinom devedesetih godina prošlog veka, pr­vi put za to­li­ke ve­ko­ve, iznese­na iz Hi­lan­da­ra u So­lun, u crkvu Svetog Dimitrija, na po­klo­nje­nje gde joj je priredjen ve­li­čan­stven do­ček i gde ju je vi­de­lo desetine hi­lja­de že­na, jer je Tro­je­ru­či­ca za­štit­ni­ca ro­da pra­vo­slav­no­ga, a, osim to­ga, ženskom rodu je to bi­la je­di­na pri­li­ka da joj se poklone po­što im je ula­zak na Sve­tu Go­ru za­bra­njen.

Zna­ju­ći za ovu le­gen­du, kao uko­pan sto­jim pred iko­nom bo­ga­to op­to­če­nom zla­tom i srebrom. Vla­di­ka Ar­te­mi­je me po­žu­ru­je, jer iza me­ne se tiska još sto­ti­nak onih ko­ji bi da joj se po­klo­ne..

tekst Dragan Bajović.

foto: Rade Živković, Ivan Rajović, Hranislav Milošević

(nastaviće se)