SIBIR NA POKLON!

Narednih nekoliko nedelja prenosićemo putopis iz Rusije našeg saradnika Dragana Bajovića, koji je ovaj putopis uvrstio u knjigu “Zapisi iz gipsa” (objavile su je “Ibarske novosti” 2007. godine), a u istoimenom listu putopisi su objavljeni 1993. godine

Ma­lo sam do sa­da po­klo­na do­bi­jao. Za­to sam sa ne­ve­ri­com sa­slu­šao je­dan uda­lje­ni te­le­fon­ski glas: „Po­kla­njam ti Ru­si­ju“. To je bio glas mog du­go­go­di­šnjeg pri­ja­te­lja Hranisla­va Mi­lo­še­vi­ća iz obli­žnjeg se­la Vi­ta­no­vac. Hra­ne je zvao iz Ru­si­je, iz Novosibirska, iz vremenske zone šest ča­so­va is­toč­no od nas.

– Ali, ka­ko oti­ći čak ta­mo? – pi­tam.

–Če­ka­ću te u Ke­le­bi­ji, na ma­đar­skoj stra­ni. Ne­kim po­slom, u ugo­vo­re­no vre­me bi­ću u Ma­đar­skoj.

– Ali, opet ja sa tim „a­li“, ot­kud si­ro­ma­šnim no­vi­na­ri­ma pa­re za to­li­ki put?“

– Re­kao sam ti, po­kla­njam ti Ru­si­ju na šest da­na. Sa to­bom će po­ći i naš pri­ja­telj Vla­da Sa­ra­če­vić. Če­kam vas u Ke­le­bi­ji…

Hra­na, ina­če, po­zna­jem kao jed­nog od naj­bo­ljih svet­skih ra­dio-ama­te­ra. Tri da­na pre na­šeg po­la­ska u Ru­si­ju, vra­tio se sa Ka­ri­ba, sa svet­skog tak­mi­če­nja ra­dio-ama­te­ra. Njego­va eki­pa (osim nje­ga, tu su bi­li još i Ra­di­vo­je La­za­re­vić iz Va­lje­va i Rat­ko Novaković iz Kra­gu­jev­ca) ta­mo je po­stigla dva re­kor­da: u te­le­gra­fi­ji i ra­dio-te­le­fo­ni­ji! Hrane je da­nas je­dan od di­rek­to­ra ru­sko-srp­ske fir­me „Im­peks­sib“ u No­vo­si­bir­sku. Magistar je elek­tro­teh­nič­kih na­u­ka. Ka­sni­je, ka­da već bu­de­mo do­le­te­li u No­vo­si­birsk, saznaću da na tamošnjem, ina­če vr­lo ugled­nom uni­ver­zi­te­tu, pripre­ma dok­tor­ski rad pod neo­bič­nim, ali ra­zu­mlji­vim na­slo­vom „Raz­voj bi­zni­sa u biv­šim ko­mu­ni­stič­kim zemljama“[1*].

Šta da se ra­di! Sa­sta­jem se sa na­šim pri­ja­te­ljem Vla­dom. Pre­voz do Ke­le­bi­je, u ze­mlji pod em­bar­gom u ko­joj auto­bu­si ret­ko i ne­re­dov­no sa­o­bra­ća­ju, tra­jao bi naj­ma­nje 24 časa. A pre­o­sta­lo nam je tek de­se­tak ča­so­va do sa­stan­ka na gra­ni­ci. Vla­da, preduzimljiv čo­vek, br­zo na­la­zi svoje i Hra­no­ve dru­go­ve Dra­ga­na i Sr­đa ko­ji će nas brzim kolima od­ve­sti do Ma­đar­ske. I, za­i­sta, ta­mo nas do­če­ku­je Hra­ne.

Od gra­nič­nog pre­la­za u Ke­le­bi­ji do pr­ve ben­zin­ske sta­ni­ce u Ma­đar­skoj ne­ma ni dva kilo­me­tra. A ben­zi­na ko­li­ko vam vo­lja. Li­tar su­per­a ko­šta 70 fo­rin­ti (jed­na ne­mač­ka marka pro­da­je se za 50 fo­rin­ti). Na toj se pum­pi naj­vi­še go­ri­va pro­da oni­ma ko­ji ži­ve s dru­ge stra­ne „cr­te“. I, bez obzi­ra na ca­rin­ske i dru­ge for­mal­no­sti, oni ko­ji ži­ve u Su­bo­ti­ci ku­pu­ju­ći ben­zin u Ma­đar­skoj de­set pu­ta ma­nje vre­me­na iz­gu­be ne­go na pum­pa­ma u SRJ.

Po ko zna ko­ji put pu­tu­jem kroz tu ze­mlju Ma­đar­sku. Ne­ka­da smo za njih bi­li „Amerikanci“. Sa­da je ta ze­mlja, dok se kod nas vo­de su­lu­di ra­to­vi, pro­cve­ta­la. Na sve stra­ne bu­ja bi­znis. A i ko­mu­ni­sta je sve ma­nje. Sve te pa­re tre­ba­lo je da osta­nu kod nas. Ali, ka­ko se ono ka­že, „dok jed­nom ne smrk­ne, dru­gom ne sva­ne“. Ipak, na ulicama ma­đar­skih gra­do­va, osim u pre­sto­ni­ci, ret­ko da će­te ne­ko­ga sre­sti. Gde li se taj na­rod za­vu­kao? Ne­ka­ko mi ukle­to iz­gle­da ta Ma­đar­ska.

Hi­ta­mo, po­no­vo vr­lo br­zim auto­mo­bi­lom, pre­ma Bu­dim­pe­šti. Ta­mo nas u osam uju­tro če­ka avi­on za Mo­skvu. Mi­sle­ći da je to sa­svim lo­gič­no, Hra­ne još u Ke­le­bi­ji pro­da­je hilja­du ma­ra­ka za pe­de­set hi­lja­da fo­rin­ti da bi­smo kod ma­đar­skog „Ma­le­va“ ku­pi­li kar­te Bu­dim­pe­šta-Mo­skva-Bu­dim­pe­šta. Me­đu­tim, na šal­te­ru nam ne­će pri­mi­ti fo­rin­te. Tra­že ili do­la­re ili mar­ke. Dok se Hra­ne, ko­ji go­vo­ri ne­ko­li­ko je­zi­ka, na en­gle­skom raspra­vlja sa slu­žbe­ni­com, na ve­le­lep­nom bu­dim­pe­štan­skom aero­dro­mu, jed­nom od dva u tom gradu, naj­vi­še se ču­je srp­ski jezik.

A za to vre­me avi­o­ni JAT-a sto­je uko­pa­ni u Sur­či­nu. Ko­li­ko li je Sr­ba od­le­te­lo iz Budimpe­šte za ove tri go­di­ne?… No, vre­me je već da se uđe i u avi­on. Bi­će to ru­ski avion „Tu­po­ljev 154“ ma­đar­ske kom­pa­ni­je „Ma­lev“. Do Mo­skve le­ti­mo dva sa­ta i pet minu­ta, iako iz Bu­dim­pe­šte polećemo u 8 uju­tro, a u Mo­skvu sti­že­mo u 12,05. Le­ti­mo pre­ma is­to­ku. Ova dva sa­ta bi­će nam vra­će­na u po­vrat­ku.

Nastaviće se…

1* Nekoliko godina kasnije Hranislav Milošević je doktorirao na Univerzitetu u Novosibirsku. Istina, nije branio temu o biznisu u postkomunističkim društvima, već je izabrao temu iz svoje oblasti. Njegova disertacija bavila se matematičkim modelima

topljenja čelika. Godine 2005, Američka akademija za radio-komunikacije i radio-amaterizam prima Hranislava Miloševića u Hol slavnih. Pre njega to priznanje dobila su samo dva Srbina: Nikola Tesla i Mihailo Pupin. Povodom ovoga, Milošević je u junu 2005. za „Ibarske novosti“ izjavio: „Kad čovek doživi da u svom životnom veku stekne priznanje koje su mnoge istorijske ličnosti dobile tek posthumno, onda oseća veliko zadovoljstvo. Amerikanci za svaku oblast imaju tu Sobu veličanstvenih, taj Hol slavnih u

koji `smeštaju` sve one koji su po proceni kompetentnih stručnjaka najbolji u određenim oblastima naučnog i društvenog delovanja. I kada dođe do toga da neko doživi takav vrhunac, onda se zaista mora osećati veličanstveno. Mislim da je za ljude koji nešto znače u životu najvrednije da ostanu normalni, da ostanu privrženi svojoj sredini i da poštuju okruženje u kojem se nalaze. Zato ja i potenciram da sam najsrećniji kada se nađem među svojim vitanovačkim prijateljima, ljudima Gruže i Morave, u Šumadiji i Srbiji.

Proputovati i videti svet, to znači samo iskoristiti i pomoći da tvom narodu i tvojim ljudima bude bolje. Meni nije cilj da ističem sopstvenu ličnost, jer ono što ja vredim i koliko vredim – ja sam time zadovoljan. Meni je najlepši zadatak i zadovoljstvo da dobijemo nove mlade ljude koji su proistekli iz znanja plasiranog od mojih prijatelja i mog ličnog znanja.